A. R. Penk, Platon, Sokrat i Aristotel 6, 1996.
I
Pošto Platon spada među besmrtne mislioce, nikada ga nisam smatrao umrlim. I tačno, uprkos istoričarima, zapalo me je da se uverim kako je on živ. Danima sam ga sretao i stupao s njim u razgovor o politici. Znajući da se on posebno bavio pitanjem društvenih prevrata i tome posvetio čitavu VIII knjigu svoje Države, zapodeo sam s njim razgovor na savremene teme. Prenosim ono što može zanimati čitaoca ruskog političkog časopisa i moje izlaganje pratiće upućivanja na izvorni grčki tekst našeg razgovora.
U ruskoj revoluciji Platon mi je, pre svega, pokazao delovanje opšteg zakona. Prema njegovom mišljenju, oligarhijska država uvek u svojim nedrima krije buduću demokratiju, tako da je državni prevrat tu ranije ili kasnije neizbežan, jer u oligarhiji imamo, istinu govoreći, ne jednu državu, nego dve – bogatih i siromašnih, onih koji vladaju i onih kojima se vlada; pri čemu, i jedni i drugi, živeći zajedno, kao da se nalaze u večnoj zaveri jedni protiv drugih (VIII, 551). U ovoj razdvojenosti – izvor je slabosti oligarhije: ona je nesposobna da vodi bilo kakav rat; koristeći se oružanom silom mase, ona je prinuđena da je se plaši više negoli neprijatelja (VIII, 551).
Glavna opasnost ovde se sastoji u postepenom gomilanju imanjâ ne u mnogim rukama i u postepenom progresivnom osiromašenju masa: na kraju krajeva, tu neće ostati nikog sem prekomerno bogatih i ubogih. Nemajući ni učešća u vlasti, ni zarade, ni imetka, prosti narod kao da prestaje da bude sastavni deo države. Masovna beda rađa i masovno zločinstvo. „[Očigledno je, dakle, da se] kad god u državi vidiš prosjake, na tom istom mestu kriju i lopovi, i džeparoši, i oni koji skrnave hramove i majstori u svim ostalim lopovlucima“ (VIII, 552).
Klasni odnosi posebno se zaoštravaju u ratno vreme, kada se bogati i siromašni sreću u stroju i posmatraju jedan drugog. Tu se siromašni neće pokazati kao vredni prezira bogatih. Naprotiv, jadnik, izmršaveo, opaljen suncem, vidi odnegovane, ugojene i na negu navikle i lenje bogate. Posmatrajući njihovu neumešnost, plašljivost i bespomoćnost, on dolazi do zaključka da naša tobožnja gospoda „nisu ni za šta“ i da su se oni „obogatili svojim nevaljalstvom“ (VIII, 556).
Žeđ za materijalnim dobrima kod oligarhije, koja se prenosi od bogatih, zaraziće siromašne. Borba za imovinu izaziva borbu za vlast. I oligarhija strada, pretvarajući se u demokratiju „tako što se ona ne može zasititi onoga za čim teži, a to je: da bude što je moguće bogatija“ (VIII, 555). „Demokratska vlada, dakle, nastaje – prema Platonovom mišljenju – kad siromasi pobede, pa jedan deo protivnika pobiju a drugi proteraju, a sa ostalima ravnomerno podele vladu i građanska prava“ (VIII, 556).
II
Razgovor se poveo o ruskoj demokratiji. Tu je Platon postao unekoliko jednostran i tendenciozan, pošto je, kako izgleda, bio upoznat samo sa demokratijom „boljševičkog“ tipa. Pri tome, prenoseći njegove reči, do tada možda savremene, moram da se bliže držim grčkog teksta.
Pre svega, prema njegovom mišljenju, demokratska država „prepuna je slobode i u delovanju i na rečiima, tako da je svako ovde voljan da radi sve što mu se sviđa“. „Svako uređuje svoj život kako mu se sviđa, pa se, stoga, tu sreću svi mogući tipovi ljudi. Od svih oblika državnog uređenja ovaj izgleda najlepši“: „poput šarene odeće, ukrašene svim mogućim bojama, demokratija se šareni svim mogućim naravima; i kao što se ženama i deci sviđa šareno, tako se ona usled toga mnogim čini prelepom. Ko želi da se bavi državnim uređenjem taj neka ide u demokratiju; tamo kao na vašaru formi života u zajednici, naći će sve što mu se sviđa. U uzorcima manjka neće biti. U toj državi da bi se upravljalo nema potrebe da se bude sposoban za upravljanje, i nema potrebe potčinjavati se upravljanju ako to ne želiš; nema potrebe ratovati kada ratuju drugi, niti živeti u miru kada drugi sklope mir, sem ako sam ne poželiš mir. I ako ti padne na pamet, možeš tamo suditi i vladati makar ti zakon branio i jedno i drugo. Šta ćete – nije li to sladak i božanski život?“
„Zar nije divna ona blagost prema osuđenicima? Zar još nisi video kako u takvom državnom uređenju ljudi osuđeni na smrt ili izgnanstvo ipak ostaju i kreću se među ostalima, kao da niko za to ne mari i kao da niko to ne vidi? I zato takav čovek hoda okolo kao kakav junak.“ Ljudi mogu sve nogama gaziti, ako im se samo tako sviđa. „To je, kao što vidiš, divno državno uređenje, anarhično, šareno, koje svima bez razlike, i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost“ (VIII, 557–558).
III
Iz daljeg razgovora se pokazalo da je Platon dobro upoznat s čitavim nizom savremenih pojava – s pedokratijom, s demokratskom „diktaturom“, s terorom dveju vrsta, sa eksproprijacijom i posebno – sa neplaćenim otuđivanjem zemljišta. Nije čudno što je on pun najmračnijih predosećanja u vezi budućnosti: on je mišljenja da demokratija uopšte u svojim nedrima krije tiraniju i na sudbinski način mora se u nju izroditi.
Prelaz ka tiraniji, prema njegovom mišljenju, koreni se u samoj prirodi demokratije; ovaj je pripremljen samim tim što je u njoj najača – „neumerena žeđ za slobodom i zanemarivanje svih ostalih dobara“.
„[Ja mislim da] kad se demokratska država žedna slobode nameri na prvake – rđave vinotoče pa izgubi meru i preterano se opije slobodom, onda ih ona, ako nisu sasvim popustljivi i ako joj ne pruže potpunu slobodu, optužuje i kažnjava prebacujući im da su opaki i oligarhični. A one [– rekoh –] koji su vlastima odani prezire kao dragovoljne robove i ništavna bića. One upravljače, međutim, koji se izjednačuju s potčinjenima, i potčinjene koji se izjednačuju s upravljačima, hvale i poštuju i u privatnom i u javnom životu. Zar onda nije neizbežno da se u takvoj državi sloboda proširi na sve? [A nije li, dragi prijatelju, neizbežno] da se to odbijanje potčinjavanja uvuče neprimećeno u inokosna domaćinstva, pa i da uhvati korena i u domaćih životinja. [Ovako:] otac se navikne na to da bude jednak sinu i plaši se sinova, a sin se navikne na to da bude jednak ocu, pa se ne stidi niti se plaši roditelja, a sve to zato da bi bio slobodan… učitelj se u takvoj državi plaši učenika i laska im, a učenici slabo uvažavaju učitelje, isto kao i pedagoge. Uopšte, mladići se izjednačuju sa starijima i bore se s njima i rečima i delima; a starci, opet, da bi se dodvorili mladićima, popuštaju im, puni su predusretljivosti i šala i ugledaju se na njih samo da ne bi izgledali neprijatni i despoti. [Jer onaj ko to nije video] ne može ni da veruje koliko su ljudima podložne životinje slobodnije ovde nego ma gde. Po onoj poslovici: ‘Kakve su gospodarice, takve su i kučke’; i konji i magarci idu svuda okolo sasvim slobodno i dostojanstveno i udaraju prolaznike ako im se oni ne uklone s puta.“
„[A što je glavno – nastavih ja – kad se sve ovo skupi,] onda vidiš kako duša građana postaje na to u toj meri osetljiva da se razbesni i ne može da podnese ako joj neko nametne samo malo stege? Ti znaš da oni najzad prestanu da vode računa i o pisanim i nepisanim zakonima, samo da im niko ni na koji način ne bi bio gospodar.“
„A to je, [prijatelju moj, ako se ne varam,] lepi i zavodljivi početak tiranide“ (VIII, 562–563).
Krajnosti je uvek svojstveno da se izrodi u suprotnu krajnost. „Preterana sloboda, izgleda, ne prelazi ni u šta drugo, nego u preterano ropstvo i za pojedinca i za državu.“ To se dešava na ovakav način:
U demokratiji postoje tri vrste ljudi – pre svega “[govorio sam o onim] lenjim i rasipnim ljudima na čijem čelu stoje najhrabriji koje slede velike kukavice. Upoređivali smo ih sa trutovima koji imaju žaoke, a one druge sa trutovima bez žaoka“. Ti ljudi postoje i u oligarhiji; ali tamo oni nemaju čast i daleko su od vlasti pa su, stoga, nemoćni i neaktivni; „u demokratiji pak oni, uz male izuzetke, vode glavnu reč; oni koji su najžešći, govore i delaju, dok ostali sede blizu oko govornica, zuje i ne trpe onoga ko drukčije govori. I tako oni, sa malim izuzecima, drže u svojim rukama celokupnu upravu u takvom državnom uređenju.“
Druga klasa u demokratiji su – bogati: „mislim da se takvi bogataši nazivaju: hrana trutova“. Iz tog izvora proističe najobilniji i lako dobijan med za trutove.
Na kraju, treća klasa je – prost narod; to su – radnici, koji žive od ličnog rada, i nezaposleni, koji su siromašni; u demokratiji to je – najbrojnija i, kad se okupi zajedno, najmoćnija klasa. Ali se ona ne okuplja često, možda samo kad treba dobiti med. Ona ga i dobija ako samo vlast ima snage da oduzme imovinu od bogatih; oni raspodeljuju dobitak među svetinom, ali najveći deo prisvajaju sebi.
Oni pak koji se podvrgavaju eksproprijaciji prinuđeni su da sami sebe zaštite, kako mogu, bilo u govorima narodu ili delima. Pri tome, ako čak oni ne traže promene, protivnici ih uvek okrivljuju za zaveru protiv naroda i za težnju ka oligarhiji. Na kraju krajeva, bogati vide da narod, makar i nehotično, ali i zbog neznanja i zaveden klevetnicima, čini nad njima nepravdu. Tada već oni, hteli-ne hteli, i zaista postaju oligarsi. Na to ih prisiljava ne dobrovoljna odluka nego onaj trut koji ih bode.
„Otuda tužakanja, sudovi i parnice među njima.“ Na tom tlu izrasta demokratska dikatatura. „Zar narod obično ne daje prvenstvo jednome kao svome zastupniku i zar ovoga ne hrani dobro i ne uzdiže ga? Onda je jasno [– rekoh –] da će, ako dođe do tiranide, tiranin ponići iz tog sloja koji zastupa narod, a ne iz nekog drugog, zar ne?“
U tom prevratu sastavlja se legenda o Likeonu koji se, okusivši ljudsko meso, pretvorio u vuka.
Oslanjajući se na njemu poslušne narodne mase, demagog se ne gnuša krvi svojih sugrađana, podiže na njih klevetničke optužbe, vuče ih po sudovima i lišava života, oskvrnjujući svoja usta i grešni jezik krvlju bližnjeg, kažnjava i progoni, oglašavajući narodu ukidanje dugova i podelu zemljišta. Takav čovek neće izbeći svoju sudbinu, njega će ili ubiti neprijatelji ili će pak postati tiranin i od čoveka pretvoriće se u vuka.
Takav je kolovođa bune protiv bogatih. Shvatljivo je da ovi potonji traže da se zaštite od njega; ako nisu u stanju da ga osude ili proteraju, oni mu pošalju ubice.
Ali za to postoji čuveno sredstvo kojem pribegavaju svi koji teže tiraniji: oni zahtevaju od naroda telohranitelje, sa čim se narod i saglašava. Na kraju krajeva, proteravši i uništivši svoje neprijatelje, narodni pokrovitelj staje na čelo države kao tiranin.
„Neće li on prvih dana i u prvo vreme pružati osmeh svima i pozdravljati svakoga koga sretne? Govoriće da nije tiranin i obećavaće mnogo i pojedincu i državi, je li? Zar nije oslobodio i podelio zemlju narodu i svojim privrženicima i zar ne izgleda blag i milostiv? A kad svrši sa svojim neprijateljima, s jednim sklopi mir, a druge uništi, kad se, s te strane, oseti bezbedan, onda će uvek počinjati neke ratove kako bi narod imao potrebu za vođom.“ To je nužno i stoga da osiromašeni narod, obuzet brigama o nasušnom hlebu, ne bi imao mogućnosti da mu pravi spletke (VIII, 564–567).
Kad-tad će „narod, [tako mi Zevsa,] shvatiti kakvog je sina rodio i voleo i dao mu vlast“ (VIII, 569).
Takav je taj put kojeg, prema Platonovom mišljenju, vodi od oligarhije preko demokratije do tiranije. Predstoji li i nama da do kraja prođemo taj put, to ja od njega nisam mogao saznati. Jedno sam mogao primetiti u mojim razgovorima sa Platonom. On ne može da oprosti atinskoj demokratiji ono potpuno prenebregavanje najviših vrednosti kulture, što se tako upadljivo izrazilo u Sokratovoj kazni. Sokrata mi zasad još nismo ubili, ali ga mi i nemamo.
Izvor: Jevgenije N. Trubeckoj, Umozrenje u bojama i drugi ogledi, prir. I. Marić, Beograd: Otačnik–Bernar, 2017, 181–187.
Prevod: Ilija Marić
