Predmet ove studije može da iznenadi ili razočara neke literate, koji bi, bez sumnje, više voleli da se obaveste o uticaju epilepsije Dostojevskog na njegovo književno stvaralaštvo, nego o doprinosu ruskog pisca medicinskim saznanjima o bolesti. Međutim, da bih ovakvoj njihovoj želji udovoljio, morao bih da posedujem književnu kulturu koja meni, nažalost, nedostaje, dok bolest epilepsiju uopšte, a posebnu onu Dostojevskog, poznajem dobro; a koju su izvanredno opisali njegovi lekari, prijatelji, njegova druga žena Ana Grigorjevna, a naročito on sam u svojim beležnicama.
Epilepsija Dostojevskog je, ako se izuzme čuvena „ekstatična aura“ za koju se smatra da je karakteriše, sasvim obična. Ona se, uglavnom, sastoji od „velikog napada“ koji se ponavlja, više ili manje svakog meseca, i to gotovo uvek u snu, a čije je dramatično odigravanje dobro poznato iz davnina: gubitak svesti na početku, opšta tonična zategnutost mišića koja proizvodi krik i (kada osoba stoji) pad uz povrede, zatim grčenje mišića, (trzaji), ispuštanje urina, koma sa krkljanjem pri disanju i penom na usnama, postepeno vraćanje k svesti pri čemu otpočinju automatske radnje, više ili manje dobro prilagođene. Ovakva epilepsija u potpunosti odgovara predstavi koja se nekada nazivala esencijalna, genuina ili idiopatska epilepsija, a koja je danas više poznata pod nazivom primarna generalizovana ili opšta epilepsija. Reč je o „funkcionalnoj“ epilepsiji a ne „organskoj“, što znači da ona zavisi od urođenih, a često i naslednih predispozicija – i manifestuje se u grčevima bez prethodne povrede mozga, što objašnjava zašto ona nikada nije propraćena neurološkim ili psihičkim smetnjama, osim kriza koje se danas lako otklanjaju lekovima što, nažalost, nije bio slučaj krajem 19. veka.
U ovakvo postavljenu dijagnozu primarne epilepsije Dostojevskog ne bi trebalo sumnjati da kod njega nije postojala čuvena „ekstatična aura“ o čemu je on u poverenju govorio svome prijatelju Strahovu, pošto je lik kneza Miškina već bio uobličio, a pre nego što je o tome ponovo govorio jednoj svojoj prijateljici, Sofiji Kovaljevskoj. Opis „aure“ svaki put je isti i svodi se na ono o čemu nam Strahov sažeto govori u svojim Uspomenama: „Fjodor Mihajlovič govorio mi je u više mahova o trenucima ushićenja koji su prethodili napadu. U toku nekoliko kratkih trenutaka, govorio je on, doživljavam sreću nezamislivu u normalnom stanju i nepojmivu za onoga ko je nije doživeo. Nalazim se tada u savršenoj harmoniji sa samim sobom i sa celim svetom: to je osećanje toliko snažno i umilno da bih za nekoliko sekundi takvog jednog blaženstva dao deset godina svoga života, možda i sav život“.
Dovoljna je ovakva „aura“, ako je ona stvarno postojala, pa da se odbaci dijagnoza funkcionalne primarne generalizovane epilepsije, i da se postavi dijagnoza delimične organske epilepsije, ili, još bliže, sekundarne epilepsije sa povredom temporalnog režnja mozga. U stvari, kod epilepsije ove vrste, nazvane epilepsija „temporalnog režnja“, napadi počinju ponekad psihičkim aurama (osećanje prisećanja ili „već doživljenog“ ili, obratno, osećanje otućenosti ili „nikad doživljenog“; fenomen „prinudne misli“, ili, obratno, fenomen „bekstva ideja“) ili afektivnim aurama (osećanje straha ili, izuzetno i obratno, osećanje zaodvoljstva). Uostalom, osećanje radosti u pravom smislu reči, i, a fortiori, ekstaze nikada nijedan epileptičar, osim Dostojevskog, nije opisao toliko jasno. Razume se da su neki epileptolozi, a i ja sam bio među njima, pokušali da uoče u osećanju opisanom od ruskog pisca najreću ali i najčistiju i najlepšu formu aure temporalne epilepsije. Pa ipak, dijagnozu epilepsije „temporalnog režnja“ kod Dostojevskog možemo odbaciti bez opasnosti da smo pogrešili, iz razloga što njegove krize nisu odavale nikakve psihomotorne manifestacije (prekonvulzivni a ne nekonvulzivni automatizam), psihosenzorne (iluzije ili halucinacije), ili psihoafektivne, svojstvene krizama temporalnog režnja, izuzev, razume se, „ekstatične aure“ u čije postojanje, međutim, imamo dva ozbiljna razloga da posumnjamo.
Što se prvog razloga tiče, naše sumnje su dvojake: pre svega, teško je poverovati da bi Dostojevski doživljaj jedne ovakve čudesne aure poverio samo dvojici svojih prijatelja, a da o tome nije govorio i drugim, isto tako bliskim prijateljima, ni svojoj braći i sestrama, niti vernom saputniku u toku poslednjih petnaest godina njegova života; zatim, teško je prihvatiti da pisac, koji je tako tačno beležio sve pojedinosti o svojim napadima i njihovim najneznatnijim posledicama (povrede, iščašenja, a naročito zbunjenost posle napada), pogrešno smatrajući uzrokom napada klimatske promene ili čak „neopreznost“… u krevetu sa svojom ženom, da u svojim beležnicama ne bi zabeležio ni najmanju aluziju o jednom tako uzvišenom osećanju za koje bi dao ceo svoj život samo da ga ponovo doživi.
Drugi razlog zbog kojeg sumnjamo u postojanje čuvene „aure“, jeste opis dva napada koji su dali Strahov i Kovaljevska, a koji su se javili u razmaku od nekoliko godina, i koji ukazuju na toliko neobičnu sličnost da se sa Jacques Catteau-om pitamo: nije li Dostojevski, koji je oduvek pokazivao obmane pamćenja govorio svojim sagovornicima o jednom te istom napadu koji se dogodio jedne vaskršnje noći, kasno uveče, u toku jednog živahnog razgovora sa jednim starim drugom. Osim ako je o tim napadima govorio jedino Strahovu, čije su Uspomene mogle da utiču na Memoare Kovaljevske. Ili su, pak, Strahov i Kovaljevska, koji su tvrdili da navode vlastite reči Dostojevskog, opisujući „auru“ bili pod uticajem izraza koje je knez Miškin upotrebio u Idiotu i koji su jedva nešto izmenjene u iskazu koji oni pripisuju piscu.
Ako se prihvati da je Dostojevski bolovao od primarne generalizovane epilepsije a ne od temporalne epilepsije, što bi značilo da njegove krize nisu obuhvatale nikakvu auru pre gubitka svesti, kako objasniti da je pisac mogao da pripiše knezu Miškinu, a bez sumnje i samom sebi osećanje presaznajne ekstaze i konvulzije? Ovde postoji jedna prividna protivrečnost koja bi se mogla lako razrešiti, ako se prihvati da je pisac pokazivao, kao što se to ponekad zapaža pre nastupa konvulzivne faze krize „velikog napada“ primarne epilepsije, gubitak svesti ili jednostavno pomračenje svesti u trajanju od nekoliko sekundi, što predstavlja „absense“, „mali napad“ koji prethodi velikom napadu. Nije li zato prirodno da se prihvati da je Dostojevski onih nekoliko sekundi pomračenja svesti koje je označavalo početak jednoga ili dva napada, koji su se javljali izuzetno u budnom stanju, snagom svoga genija i sposobnošću za preobražavanje i uobličavanje nesvesnih sadržaja, pretvorio u „nekoliko trenutaka … savršene harmonije sa samim sobom i celom vasionom“? Za one koji se slažu sa mnom i prihvataju ovu tačku gledišta, ne postoji više nikakva protivrečnost i postaje očigledno, da čuvena „aura“ u stvari nije drugo do poetska ekspresija jednog doživljaja nastalog usled oslobaćanja od okolnog sveta, izraz njegove duboke težnje ka sveopštoj punoći i ljubavi, ka teokratiji zasnovanoj na Hristovom idealu, težnje ka onom Raju na zemlji o kojem nam on govori, a koju ideju on razvija kroz sva svoja dela.
Ako se sada vratimo naslovu moga članka, to jest pitanju nehotičnog doprinosa Dostojevskog medicinskim saznanjima o epilepsiji, mogli bismo zaključiti da je u pitanju negativan doprinos semiologiji temporalne epilepsije, što je lekare navelo na pogrešan zaključak o postojanju ekstatične aure koja nikada nije postojala sem u raskošnoj mašti jednog genijalnog pisca.
Ovakav zaključak, međutim, bio bi preuranjen i nepotpun ukoliko bismo imali u vidu mogućan doprinos Dostojevskog medicinskim saznanjima isključivo semiologiji epilepsije. Posmatramo li, međutim, saznanja o prognostici a ne više o semiologiji, onda stvari stoje sasvim drukčije. Posmatrano sa ove tačke gledišta, Dostojevski je u stvari dao veoma značajan doprinos pruživši primer dramatičnog i plodnog spoja u jednoj istoj ličnosti, teške epilepsije usled učestalih napada i izuzetnog literarnog genija, a da pri tome epilepsija nije pomračila i istrošila genija, i da genije u njemu ni u koliko nije u bilo čemu bio zavisan od epilepsije. Ovde imamo zbir podataka koji predstavljaju značajnu odbranu u korist bezbroj epileptičara – kojima nedopustive predrasude pripisuju – intelektualno opadanje usled ponavljanja napada, i u korist retkih genijalnih epileptičara čiji se izuzetni darovi smatraju kao nuz-produkt njihove epilepsije.
Ako treba odbraniti genija, bolest Dostojevskog pruža odgovor na Lombrozovu teoriju o Genijalnom čoveku, prema kojoj je genije patološka pojava i predstavlja „neku vrstu epileptoidne demencije“. Ako prihvatimo da je Dostojevski bolovao od generalizovane primarne epilepsije, koja se javlja samo kod onih osoba koje ne pokazuju nikakve neurološke ili psihičke simptome napada, onda treba takođe da prihvatimo da ruski pisac postavlja jednu tezu suprotnu Lombrozovoj. To pak znači, da je genije u njemu čist, nezavisan od svih moždanih povreda i svake psihoze, i da se ovaj genij razvijao i održavao uprkos njegovoj epilepsiji, a ne zbog nje. Daleko od toga da su epileptični napadi nadahnjivali njegovo književno stvaranje, naprotiv, oni su ga danima lišavali mašte i moći stvaranja. Ovo ga, međutim, nije sprečavalo da napiše Idiota, Nečiste sile i Braću Karamazove u onim razdobljima njegova života kada su napadi bili najbrojniji i najteži i kada je on izvlačio iz svoje nevolje, kao jedinu dobit ono što je bilo jednobitno njegovom geniju: izvanredne likove Miškina, Kirilova i Smerdjakova, isto tako i izvanredno ekstatično osećanje koje je prethodilo krizama.
Što se pak tiče odbrane nesrećnih epileptičara, Dostojevski pruža izuzetan dokaz kolika je zabluda u koju su upali oni – čak i lekari – koji tvrde da učestalost epileptičnih napada, naročito ako su oni teški, brojni i ako su se javili prerano u životu, neizbežno dovode do promena u saznajnim funkcijama i do duševne poremećenosti. Napadi Dostojevskog pokazuju upravo sve ove osobenosti: oni su bili naročito teški usled propratnih fizičkih (povrede, iščašenja) i psihičkih posledica (produžena menttalna zbunjenost posle napada), oni su se javili rano (počev od adolescentnog doba, prema mišljenju savremenika i najbolje dokumentovanih biografa), oni su bili učestali (jednom mesečno u proseku), najzad, oni su trajali neprestano u toku celoga života (u trajanju od trideset i pet godina). Uprkos tome, čini mi se da je nemoguće uočiti smanjivanje saznajnih funkcija ovoga genijalnog epileptičara koji je, na dva meseca pred svoju smrt dovršavao svoj poslednji roman Braća Karamazovi i koji je, pred samu svoju smrt otvorio Novi zavet da bi svojoj ucveljenoj porodici pročitao jedan stih iz Mateja: „Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.“ (Mt. 3, 15)
Izvor: Profesor Anri Gasto (Henri Gastaut), „Neobičan doprinos Fjodora Mihajloviča Dostojevskog medicinskim saznanjima o epilepsiji“, Teološki pogledi, 4 (1978) str. 233–237.
Prevod: Vladeta Jerotić