Ježi Novosjelski, Preobraženje na gori Tavor, mart 1961.
A Petar odgovarajući reče Isusu: Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice: tebi jednu, i Mojseju jednu, i jednu Iliji. (Mt 17, 4; up. Lk 9, 33)
Vernik je stalno u iskušenju da se povuče iz blata istorije, da pobegne od društvenih teškoća, i da „počine“ u kakvom fantastičnom božanskom iskustvu, kao neka duhovna elita.
U događaju Preobraženja, Hristos je na ovo iskušenje odgovorio ćutanjem i delom. Sišao je sa gore božanskog opita da bi nastavio svoj put sa paćenicima istorije (u Jevanđelju se navodi da je odmah po silasku sa gore Hristos susreo nesrećnike koji su tražili izlečenje). Međutim, Hristov hod nije turneja neke selebrity ličnosti, nego je hod saputnika i sapatnika, koji se završava Njegovim raspećem, i hod oslobodioca, koji je krunisan Njegovim Vaskrsenjem koje najavljuje buduće preobraženje čitavog sveta, konačnu pobedu Života.
Ono što je nekima teško svarljivo jeste to što do Vaskrsenja dolazi proživljena patnja, a ne virtuelna stvarnost (virtual reality). I ne dolazi čekanjem, nego delatnim kretanjem kroz kaljež istorije, u svakodnevnim borbama sa zlom.
Da li ovo predstavlja iskušenje za našu logiku? Naravno! Ali mi se čini mnogo nelogičnije da smatram da je blato kraj svega.
Prevod: Dragica Tadić Papanikolau
