Dekorativna umetnost, govorio je pokojni Fotis Kondoglu, od svih umetnosti je najteža. I bio je u pravu kao i za mnoge druge stvari koje je govorio.
U dekorativnoj umetnosti slikar je obično, ako ne uvek, pozvan da ukrasi neku površinu, koja može biti predmet ili zgrada, sa nekim oblicima biljnog ili životinjskog porekla ili čak oblicima amorfnog karaktera. Tu slikar mora delovati istovremeno funkcionalno i vizuelno. I da bi to postigao, mora se prilagoditi, odnosno pustiti da ga vodi suština predmeta i da je sledi, a ne da predvodi i nameće svoje mišljenje.
Kroz vekove postoje divni primeri dekorativne umetnosti iz svih velikih civilizacija sveta na ručnim radovima, sitnim zanatskim delima, svakodnevnim posuđem i korisnim predmetima, na veličanstvenim građevinama hramova, palata ali i često običnih kuća.
Čini se da su stari civilizaciji lakše mogli doći do dekorativne umetnosti visokog nivoa, možda zato što majstori tih vremena nisu nastojali da budu predvodnici i da nameću izražavanje svojih osećanja i stavova. Možda zato što je starim ljudima bilo lakše da deluju, odnosno da postoje kroz crkveni događaj, zajednicu, opštinu, a ne privatno.
Kako god bilo, u prošlosti su nastala značajna dekorativna dela. Neka od njih još uvek postoje, koriste se i funkcionišu i danas jer naše vreme izgleda nespretno pred ovim izazovom, stvaranjem dekorativnih elemenata koji su kompatibilni sa našim vremenom i njegovim stilom – ako, naravno, prihvatimo da danas postoji stil.
U dekorativnoj umetnosti majstor polazeći od jednog oblika sveta koji je pogodan za transformacije, ide na uklanjanje suvišnih elemenata i glača oblik tako da može da stane u element i da se uklopi u oblik i karakter predmeta. Dekorativni element, ne gubeći svoju „prirodu“, dobija postojanje u objektu i spaja se sa njim, upravo kao u ovaploćenju Hrista, odnosno nepromenjivo, nerazdelno i nesliveno. Ako ovaj proces uspe, onda dekorativni element izgleda kao da je prirodno povezan sa predmetom i da postoji kroz njega.
Tako možete videti biljke, životinje, ljude, anđele kako lepo postoje na ikonostasima hramova u jednoj divnoj celini koju ništa ne prekida. Možete videti geometrijske oblike kako se tope jedan u drugi da bi se ujedinili i funkcionisali na naslovima knjiga, iznad vrata kuća, na celim zidovima hramova svih religija.
Samo razmisli o ovome. Na drevnim vazama cele priče bogova i junaka su pre svega ukras i ne funkcionišu kao samostalno umetničko delo. Cele naracije se vizuelno transformišu sa funkcionalnom logikom da bi služile ukrašavanju predmeta bez da se samostalno izražavaju i uništavaju formu i oblik na kojem su raspoređene.
Kako god bilo, umetnost dekoracije je najteža jer zahteva gotovo potpunu potčinjenost majstora svom delu i delimično ili potpuno odricanje od svoje želje da izrazi svoja osećanja i svoju estetiku – ako, naravno, prihvatimo da može postojati privatna estetika.
Izvor: Γεώργιος Κόρδης, Διακοσμητική, 27.6.2024.