U dane pred najveći protest u Beogradu (15.3.2025) koji je Srbija ikada videla, na sajtu SPC se pojavio tekst vladike Jeroteja, „Da ništa ne propadne“. I ovaj tekst ćemo zapamtiti kao još jedan u nizu svedočanstava neodgovornosti onih koji svoju „sajtovsku kanonsku teritoriju“ doživljavaju u sasvim novom ključu, a taj ključ je već odavno uspostavljeno jednoumlje. I zaista, apsolutno je nevažno koja ste eparhija, da li ste u Srbiji ili izvan nje, sajt SPC će vas prigrliti u svoju „kanonsku teritoriju“ sve dok ste u duhu jednoumlja, jer svuda gde se isto zbori i isto misli tu je, nažalost, i mesto za vaš tekst na sajtu naše Svete Crkve.
Članak ep. Jeroteja, „Da ništa ne propadne“, u samom uvodu, gotovo odmah, započinje snažnim „argumentom”, koji je nedokaziv, ali ostavlja utisak na čitaoca. Naime, odjednom nam episkop tvrdi, bez ikakvih dokaza, da je Patrijarh „pastir dobri“, koji „život svoj polaže za ovce svoje“. Ostaje krajnje nejasno, zašto je ovo bilo potrebno vladici Jeroteju? Ukoliko je Patrijarh zaista takav kakvim nam ga predstavlja vladika šabački, zar bi bilo potrebe da nas neko u to ubeđuje?
U dane ove – prepune smutnje, meteža, podela i razdora – Bog nam je poslao dostojnog naslednika Svetog Save – Njegovu Svetost Gospodina Gospodina Porfirija, četrdeset i šestog po redu Patrijarha srpskog. Dobili smo „pastira dobrog“ koji „život svoj polaže za ovce“ svoje (Jn 10, 11), za narod svoj, koji ostavlja sve i ide da traži one zabludele, a kada ih nađe govori – „Radujte se sa mnom, jer nađoh ovcu svoju izgubljenu“ (Lk 15, 6) – jer neće „da propadne jedan od ovih malih“ (Jn 18, 14). Ovu istinu dobro znaju svi oni koji su godinama dolazili…
Uočavamo da episkop Jerotej argumentaciju o ličnosti Patrijarha, a kako bi u ono što govori ubedio nas vernike, zida korišćenjem prošlog vremena. Da ovo nije slučajno, jasno je jer vladika ne može da nađe ni jedan dokaz za ovako smelu tvrdnju u sadašnjosti? To je, izgleda, pravi razlog što se prizivaju prošla vremena i ljudi, stara mesta i prohujali akteri koji će potvrditi ovu istinu:
Ovu istinu dobro znaju svi oni koji su godinama dolazili u manastir Svetih Arhangela u Kovilju da omiljenom jeromonahu, kasnije vladici, Porfiriju izlože svoje duševne rane i potraže od njega duhovnu utehu i lek. I našli su ne samo utehu i isceljenje već i mnogo više od toga – milostivog oca iz „Priče o bludnom sinu“ koji ih ljubi i grli i oblači u „najlepšu haljinu“ (Lk 15, 20-22). Ovo je dobro poznato i svim njegovim studentima sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, profesorima, episkopima, sveštenicima, ali i ljudima svih mogućih struka i profesija koji su dolazili u kontakt sa njim. Kao istinskog pastira i duhovnog lekara prepoznala ga je i njegova pastva u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj, gde ga je poslao Sveti Sabor naše Crkve, kao i svi dobronamerni i otvoreni ljudi u hrvatskom narodu. Na kraju, kao Patrijarha srpskog i duhovnog oca nacije prepoznao ga je i izabrao Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve i Duh Sveti, po rečima Svetoga Pisma, „jer ugodno bi Svetome Duhu i nama“ (Dap 15, 28).
Lepo je i časno što vladika Jerotej piše u prošlom vremenu, kako ne bi ostavio čitaoca u zabludi. Uspostavljajući autoritet Patrijarha na događajima iz prošlosti, i to uglavnom davne, autor nastavlja da gradi svoju nepostojeću argumentaciju na novim, opet nepostojećim „činjenicama“:
Poslušajmo zato svi njegove očinske savete i prigrlivši „duh smirenoumlja, trpljenja i ljubavi“, učinimo sve, koliko do nas stoji, da se, po njegovim rečima, „održi mir u nama i među nama“. Ukoliko, pak, prenebregnemo reči našeg Svetog Patrijarha i dopustimo da nas zlo nadvlada, ražalostićemo Svetog Savu, odnosno samog Hrista, prizivajući na taj način gnev Božji na sve nas. Ne dao Bog tako nešto!
Dok su nas pojedini predstavnici državnih organa plašili fizičkim nasiljem najavljivanim za 15. mart, vladika Jerotej nas pak plaši nebeskim nasiljem (moguće i podnebeskim). On nas plaši „gnevom Božjim“, plaši nas da ćemo „ražalostiti Svetog Savu“, „Hrista“ ukoliko ne slušamo Patrijarha. Patrijarh, u besedi punoj opštih mesta, poziva da se održi mir, čime još jednom uvodi izjednačavanje žrtve i počinitelja, jer nasilje već mesecima dolazi samo sa jedne strane. Svakako, još je mnogo važnija od ovoga linija misli na koju želi da nas uputi episkop Jerotej, naime: Patrijarh = Sveti Sava = Hristos = Bog Otac. Možda i još važnije: upravo kako bi se ova linija misli utvrdila, episkop Jerotej je morao da postavi temelj ovog narativa – da nas ubedi u ljubav Patrijarha kroz nejasnu tezu da baš on „život svoj polaže za ovce svoje“.
Rezimirajući ovaj članak na sajtu SPC, kao i ciljani datum njegovog objavljivanja 14.3, postaje više nego očigledno šta se njime želelo reći i postići. Episkop Jerotej pre svega zahteva od nas jednoumlje, jer ne sme postojati drukčije mišljenje i drukčije delovanje u odnosu na misao i reč Patrijarha, budući da to za sobom povlači uvredu Svetog Save, Hrista, gnev Božji i izdaju onoga koji (i dalje je nejasno kako) „život svoj polaže za ovce svoje“. Drugo, bilo kakav istinski dijalog nije opcija, a svi koji su na to računali moraju već sada da odustanu od tako besprizorne ideje. Jer, kada vladika Jerotej Patrijarha postavi u centar „moći“ duhovnih sila, pa ga zatim ogrne moralnim i božanskim kapitalom, dok razliku u mišljenju sa njim izjednači sa izazivanjem nebeskog nasilja (Božji gnev), ima li onda uopšte u Crkvi prostora za dijalog? Vladika nam nasuprot tome nudi monolog, pokornost, ali zahteva i divljenje pred nosiocem ovog „kapitala“, dok razlikovanje u mišljenju ostaje nešto o čemu je strašno čak i pomisliti – „Ne dao Bog tako nešto“!
Ukoliko je neko i pomislio da ovaj tekst predstavlja najavu toga da će Patrijarh 15.3. biti sa svojim narodom, prevario se. Patrijarh nije želeo da dođe, jer ga očigledno ne zanima da učini nešto konkretno za bezbednost ljudi, a posebno ga ne zanima da čuva studente, omladinu i malu decu u kolicima kako im se nešto „neuputno“ ne bi desilo. Verovatno je to taj Patrijarh koji „život svoj polaže za ovce svoje“?! Da nije smešno, vladiko, bilo bi tužno.
Možda baš zato, još jedna zanimljiva odlika ovog teksta vladike Jeroteja jeste to što se emotivna slika Patrijarha koji „život svoj polaže za ovce svoje“ ponavlja, tj. njome tekst počinje i završava se. Vladika, kao da je i sam nedovoljno uveren u ono što piše, ponovo pokušava da ubedi i sebe i druge. Iznova i iznova ubeđivati ljude, ponavljanjem ključnih reči, to neverovatno podseća na razne marketinške strategije koje nas beskonačnim i besmislenim ponavljanjima uveravaju u to kako je dati proizvod kvalitetan, dobar i koristan. Ponavljanje ima za cilj da od reklamiranog proizvoda „ništa ne propadne“, da se po svaku cenu sačuva kakva-takva slika o njemu. Ali upravo je jedino što ovo neumesno ubeđivanje dokazuje – to da artikal koji se reklamira zasigurno nije to za šta nam se predstavlja.
