Tajna večera, 11. vek.
Globalna kriza izazvana pandemijom COVID-19 pokrenula je niz žustrih rasprava među hrišćanima. Iz tog razloga se snažno raspravlja o načinu na koji se sveto pričešće razdaje vernicima. U crkvama koje su i dalje otvorene, mnogi protestanti i katolici odustaju od putira, te se njihovi vernici pričešćuju samo telom Hristovim. Sveštenstvo i laici u pravoslavnim zajednicama, diskutuju o mogućnosti da se isprobaju novi načini za razdavanje svetog pričešća koji bi sprečili širenje zaraze putem zajedničke kašičice. Ova rasprava proizvela je emotivne reakcije onih koji tvrde da je nemoguće da evharistija učini nekoga bolesnim usled istinskog prisustva ovaploćenog Hrista. Većina pravoslavnih sinodâ izdala je smernice o tome kako maksimalno obuzdati širenje zaraze u crkvama, a crkve su saglasne po pitanju pričešćivanja: ne postoji mogućnost da telo i krv Hristova bilo koga zaraze. Ovakva odbrana vere ima za posledicu to da bilo kakva promena u načinu razdavanja pričešća nije dozvoljena. Izuzetak su samo dve crkve. Tako, Rumunska crkva dozvoljava vernicima da donesu svoje kašičice od kuće, a Pravoslavna crkva Ukrajine omogućava sveštenstvu da pričešćuje vernike tako što polažu u njihove ruke evharistijski hleb koji je prethodno natopljen vinom.
U nastavku ovog eseja ispitaćemo obe tvrdnje ukazujući na izbore naših predaka u prošlosti. Moje istraživanje pokazaće da je Crkva koristila brojne metode za razdavanje svetog pričešća, te da njeno čvrsto verovanje u istinsku Hristovu prisutnost u evharistijskim darovima ne obećava sigurnu zaštitu od zaraze.
Elementi pričešća: raznovrsnost i evolucija
Jedno od uvreženih mišljenja o istočnom liturgijskom obredu koje se najčešće ponavlja jeste to da je on bio jednoobrazan, te da je ostao relativno nepromenjen u odnosu na svoje apostolsko poreklo. Istoričari liturgijskih obreda pokazali su da su liturgije Istoka i Zapada koegzistirale kao skup različitih tradicija od samog početka. Zapravo, novozavetni izveštaji o Hristovoj Tajnoj večeri sa njegovim učenicima jasno ispoljavaju ovu raznolikost. Na primer, u Lukinom izveštaju pominje se čaša pre i posle večere, a poredak obredne večere koji navodi Luka razlikuje se u odnosu na ostale sinoptičare. Osim toga, Matej i Marko navode Isusove reči o ispijanju iz čaše kao načinu učestvovanja u „krvi zaveta“, pozivajući se direktno na Mojsija koji je zapečatio Božji savez sa jevrejskim narodom tako što ih je kropio krvlju (2 Moj. 24). Suprotno ovome, apostoli Luka i Pavle navode da se Hristos poziva na čašu kao na „novi zavet u mojoj krvi“ (Jer. 31). Ovi rani primeri nam jednostavno ukazuju na to da su lokalne apostolske zajednice, nastale iz jevanđelske propovedi, posedovale suptilne razlike u detaljima opisa Tajne večere koja je prožimala njihove liturgijske prakse. Od početka Crkve nije postojala liturgijska jednoobraznost.
Raznovrsnost liturgijske prakse bila je dominantna od nastanka hrišćanstva, pa kroz ceo srednji vek. Nakon Konstantinovog edikta 313. godine dolazi do evolucije evharistije koja od malog, kućnog okupljanja postaje veliki, javni događaj. U istočnom hrišćanstvu bila je uobičajena praksa da sami ljudi donose prinose hleba i vina koji bi se koristili za evharistiju.
Crkve Istoka i Zapada nastavile su praksu u kojoj se pričešćuju svi – sveštenstvo i laici – hlebom i vinom, odvojeno. Pravoslavna crkva promenila je ovu praksu tako što je pričešćivanje kašičicom preovladalo u jedanaestom veku. Znameniti liturgičar Robert Taft, koji se prvenstveno bavio vizintijskom liturgijom, opisujući obred pričešćivanja u Carigradu navodi da je na malim stolovima bilo više pozamašnih diskosa sa osvećenim hlebom, koji je jedan sveštenik razdavao pričasnicima. Taft ukazuje na to da je uvođenje pričešćivanja kašičicom neko vreme nailazilo na otpor. Naposletku, ovaj način pričešćivanja se ustalio, doduše samo za laike, jer se sveštenstvo i dalje pričešćuje hlebom i vinom, odvojeno.
Sa izumom štamparije dolazi do masovnog objavljivanja i širenja liturgijskih knjiga, što je znatno otežalo proces lokalne revizije bogosluženja. U crkvama vizantijskog obreda razdavanje pričešća kašičicom ostalo je nepromenjeno do danas i doprinelo je da se njihovi liturgijski obredi shvate kao nepromenljivi. Prema tekstu Liturgije Svetog Jakova, laici treba odvojeno da se pričeste telom i krvlju Hristovom, no, ova se liturgija retko služi u Pravoslavnoj crkvi. Jermenska crkva je zadržala praksu razdavanja pričešća putem natapanja – potapajući hleb u vino u putiru i dajući ga pričasniku. Taft navodi da se nekada pričešće na isti način razdavalo u Jerusalimu i na Zapadu, ali mimo liturgije, za pričešćivanje bolesnih.
U devetom veku zapadna crkva počela je da menja način razdavanja svetog pričešća. Zabrinuta zbog prosipanja i nepoštovanja svetinje, Crkva je ustanovila praksu prema kojoj sveštenik postavlja telo Hristovo direktno na jezik pričasnika koji kleči, dok pomoćnici drže krpu ispod njegovih usta kako bi uhvatili komade koji padaju. Crkva je uvela „fistulu“ (cevčicu) kao prelaznu promenu. Fistula je metalna slamka kroz koju je pričasnik primao osvećeno vino. Smanjenje verovatnoće prosipanja bio je glavni motiv za povlačenje putira iz načina pričešćivanja laika.
Rimsko sveštenstvo se i dalje pričešćivalo telom i krvlju odvojeno, dok su se laici pričešćivali samo hlebom, čime se pravio jaz između sveštenstva i laika u Rimskoj crkvi za razliku od Vizantijske crkve. Luter je ukazivao na to da odustajanje od pričešćivanja laika iz putira predstavlja prvo vavilonsko ropstvo Crkve, sredstvo za jačanje moći sveštenstva nad laicima, a zatim je uveo putir kao deo svog programa liturgijske reforme. Na Drugom vatikanskom koncilu Rimska crkva dozvolila je laicima da se pričešćuju iz putira, ali je povremeno odustajala od tog načina pričešćivanja za vreme zdravstvenih kriza – poslednji put 2009. godine, tokom epidemije H1N1.
Prethodni primeri pokazuju metode korišćene za razdavanje pričešća svuda u Crkvi i ukazuju na to da je pričešćivanje telom i krvlju odvojeno bio najčešći način i za sveštenstvo i za laike, sve dok Vizantijska crkva nije ustanovila kašičicu u jedanaestom veku, a Rimska crkva povukla putir iz pričešćivanja laika u devetom veku.
U prošlosti se takođe spominju varijante, poput „intinkcije“ potapanjem hleba u putir i „intinkcije“ prilikom pripreme pričešća za bolesne.
Možemo primetiti da ovde dominiraju dve tendencije: prvo, ne postoji jednoobrazni obred koji nastoji da prepiše poredak zabeležene Hristove Tajne večere sa njegovim učenicima. Drugo, Crkva uvodi promene iz praktičnih razloga (pričešćivanje bolesnih), kao i teoloških (sprečavanje prosipanja i ukazivanje poštovanja evharistijskim darovima). Teolozi su počeli da uveravaju hrišćane u istinsko prisustvo Hrista u Evharistiji u četvrtom veku, a njihovi tekstovi sada služe kao sastavni deo teološke naracije o tome da je nemoguće da se čovek razboli od pričešća. Sada ćemo se, u drugom delu ovog eseja, okrenuti pitanju odnosa ovog svetotajinskog realizma i bolesti.
Imajte na umu da ovaj deo eseja upoređuje sveto pričešće sa bogojavljenskom vodicom jer oba obreda podrazumevaju konzumiranje osvećene materije. Naravno, jeleosvećenje je crkveni obred koji je ustanovljen radi isceljenja duše i tela. Ipak, ovde ću isključiti pomenutu svetu tajnu pošto se pri njenom vršenju ulje ne koristi za jelo i piće.
Hleb, vino i voda
Kada je Hristos održao Tajnu večeru sa svojim učenicima, apostoli su zapisali dobro poznate reči ustanovljenja: „ovo je telo moje“… „ovo je krv moja“. Rani hrišćani su držali Isusovu zapovest i okupljali su se u spomen na njega da bi služili Evharistiju. Već u drugom stoleću Justin Mučenik objašnjava da „hrana nad kojom se izgovaraju reči evharistije postaje telo i krv ovaploćenog Isusa, kako bi se hranilo i preobrazilo naše telo i naša krv.“
Hrišćanski pastiri produbili su tezu o istinskom prisustvu Hrista u evharistijskim darovima – hlebu i vinu. Episkop iz IV veka i mistagog, Sveti Amvrosije iz Milana, poučavajući one koji treba da se krste, uverava svoju pastvu da hleb postaje telo Hristovo:
„Hajde da razjasnimo ovo. Kako nešto što je hleb može biti telo Hristovo? Kojim rečima se vrši osvećenje i čije su to reči? To su reči Gospoda Isusa Hrista… sveštenik… koristi reči Hristove. Prema tome, reč Hristova je ta koja ovu svetu tajnu savršava“
Sveti Kirilo, episkop jerusalimski iz četvrtog veka, takođe zastupa svetotajinski realizam. Pozivajući se na iste Hristove reči izgovorene na Tajnoj večeri, Kirilo uverava neofite (nedavno krštene) da „primaju telo i krv Hristovu“. Kirilova sledeća izjava ukazuje na snažni svetotajinski realizam kada tvrdi da su telo i krv Hristova „podareni u našim telesnim elementima“, tako da pričasnici „postaju udeonici božanske prirode“, što je implicitno upućivanje na svetotajinsko oboženje. Kirilova uputstva neofitima o poštovanju, odnosno o tome kako treba da postupaju dok primaju sveto pričešće ukazuju na onaj izuzetan oprez koji moramo da imamo prilikom pristupanja Hristovom telu i krvi. Morate biti „oprezni… pažljivo gledati kako ne biste dozvolili da vam ispadne mrvica dragocenija od zlata i dragog kamenja“. On poučava neofite da primaju pričešće u ruku „kao da primaju Cara“ i govori im kako treba da se pomažu krvlju Hristovom.
Značajno je da mistagozi poput Kirila ne svode svetotajinski realizam na elemente svetog pričešća. On koristi istu metodu argumentacije kada tvrdi da miro koje se koristi za miropomazanje nakon krštenja nije obično ulje: „Jer kao što i evharistijski hleb posle prizivanja Svetoga Duha više nije običan hleb, nego je telo Hristovo, pa tako ni ovo sveto miro nije više obično… nakon prizivanja, već je dar Hrista i Duha Svetoga koji je savršen njihovom božanskom silom.“ Pozivajući se na miropomazanje, Kirilo dva puta opominje neofite da ga „održavaju čistim“, to jest da ga poštuju na isti način kao što poštuju telo i krv Hristovu.
Svetotajinskim realizmom Amvrosija i Kirila obiluje čitava hrišćanska tradicija kasne antike koja se nastavlja kroz srednji vek. Pričasnici su prihvatili nove rituale poput klečanja, prilikom primanja pričešća na jezik i, na Istoku, celivanje putira u kom se nalazi telo i krv Gospodnja.
Vizantijski mistagog kasnog četrnaestog veka Sveti Nikola Kavasila izražava svetotajinski realizam sličan svojim prethodnicima, Svetom Amvrosiju i Svetom Kirilu. Kavasila tvrdi da miropomazanje „donosi samog Gospoda Isusa Hrista“, i kaže da Gospodnja krv prolazi kroz naše vene kada primamo sveto pričešće. Kavasila je bio osetljiv na pitanje istinskog prisustva Hrista u evharistiji do te mere da je pravio razliku između velikog vhoda na Božanskoj liturgiji od onog na Liturgiji pređosvećenih darova. Izrazi poštovanja prikladni su samo u trenutku kada ulazi Car, a to je na Liturgiji pređosvećenih darova; ne treba klečati kada se na Božanskoj liturgiji unose neosvećeni darovi.
Tradicije Istoka i Zapada međusobno su se razlikovale, ali su delile zajedničko verovanje: Hristos je istinski prisutan u evharistijskom hlebu i vinu, u svetom miru, ali i u vodi osvećenoj na Bogojavljenje. Tradicija mistagogije objašnjava da je primanje svetog pričešća prisno udeoničarenje u životu samoga Hrista.
Šta se događa na svetom pričešću?
Samim evharistijskim molitvama se moli da Bog podari konkretne stvari onima koji u njima učestvuju. Ovakvi blagoslovi nalaze se u delovima epikletičkim delovima ovih molitava.
Tako, u vizantijskoj verziji anafore Svetog Vasilija molimo da nam Bog daruje jedinstvo u zajedništvu Svetoga Duha, učešće bez suda i osude, te da nađemo milost i blagodat sa svima svetima. Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog je slična, molimo za trezvenost duše, zajedništvo Duha Svetoga, ispunjenje Carstva, dugotrpeljivost i izbavljenje od suda i osude. U Liturgiji Svetog Jakova – koja se u vizantijskoj tradiciji retko služi – molimo za osvećenje duša i tela. Anafore Svetog Jakova i Svetog Vasilija uključuju bolesne u hodatajstvenu molitvu. Međutim, prioritet molitve je jasan: molimo Boga da učestvujemo u zajedništvu Svetog Duha, u životu samoga Boga. Evharistijsko bogoslovlje je eshatološko, u pitenju je sve dublje poniranje u božanski život. Ove molitve ne traže niti obećavaju da će Bog izlečiti sve bolesti ili zaštititi ljude od svake bolesti.
Blagosiljanje vode na Bogojavljenje: Zaštita od bolesti i lečenje
Za razliku od evharistijskih molitava, opsežna molitva u sastavu čina blagosiljanja bogojavljenske vodice izričito ište „zaštitu od bolesti“ i „očišćenje duše i tela“. Molba za zaštitu od bolesti javlja se i u činu blagosiljanja krštenjske vode, dok je očišćenje duša i tela specifično za bogojavljensku molitvu. Bogojavljenski obred osvećenja vode sadrži brojne primere Crkve koja moli Boga za iscelenje tela, što se najbolje vidi u molitvi „Tvorče voda“ koja je nekada bila deo vizantijskog i zapadno-sirijskog obreda. Ova molitva ište od Boga da izbavi od bilo koje bolesti one koji će biti njome pokropljeni. Njeno postojanje u vizantijskom obredu datira iz osmog veka, pošto je uvrštena među molitve u Barberinijevom kodeksu (Codex Barberini 336). Verovanje da bogojavljenska vodica pruža zaštitu od zaraze, ali i isceljenje od bolesti, ne ograničava se samo na prošlost. Do današnjeg dana ljudi učestvuju u obredu kroz pijenje, kropljenje i pomazivanje bogojavljenskom vodom, očekujući da će Bog izlečiti njihove bolesti. Prema svedočanstvima izvora, pored tajne jeleosvećenja, bogojavljenska vodica smatra se glavnim izvorom telesnog ozdravljenja, nakon koje dolazi sveto pričešće.
Svetinje koje se kvare i istinsko prisustvo
Liturgijska svedočanstva ukazuju na čvrsto verovanje Crkve da je Hristos zaista prisutan u osvećenom hlebu i u čaši, kao i u bogojavljenskoj vodici. Čini se da je nelogično i protivno intuiciji sugerisati da bi se materijalni elementi ispunjeni Hristovim prisustvom mogli pokvariti i postati štetni.
Primeri iz istorije i današnja praksa rešavaju ovo uznemirujuće pitanje. U svojoj omiliji o krštenju izgovorenoj 387. godine, Sveti Jovan Zlatousti tvrdi da se voda osvećena na Bogojavljenje ne kvari dve, pa čak i tri godine. Hristovo prisustvo produžava životni vek vode, ali se ona s vremenom treba zameniti. Dositej, monah manastira Filokalu u Carigradu, koji je bolovao od epilepsije, upokojio se zbog pijenja bogojavljenske vodice 1325. godine. Carigradski sinod naredio je manastiru da u budućnosti budu obazriviji pri čuvanju vode osveštane na Bogojavljenje. Drugim rečima, čak i osvećena voda se na kraju pokvari.
Isto je i sa evharistijskim darovima. Crkva određuje Veliki četvrtak kao dan kada se vrši osvećenje darova (čestica za pričešćivanje) koje se koriste za isceljenje bolesnih tokom cele godine. Ne bi bilo potrebe da se ova svetinja dopunjava kada ona ne bi bila podložna kvarenju. Problem kvarljivosti odnosi se i na osvećeni agnec pripremljen za Liturgiju pređeosvećenih darova. Nekada ce ovi agneci ubuđaju i pokvare ukoliko nisu dovoljno izloženi vazduhu. Zato Crkva upućuje sveštenike da zakopaju ili spale čestice za pričešćivanje bolesnih i bogojavljensku vodu koji su se ukvarili iz različitih razloga. Problem nije u odsustvu Hrista u svetinji. Hristos ostaje u potpunosti i istinski prisutan, ali materijalni predmeti koji posreduju božansko prisustvo ostaju materijalni uporedo sa Hristovim božanstvom i zato su podložni propadanju i kvarenju. U takvim slučajevima, pastiri se upućuju da sazovu liturgijske skupove sa ciljem da se ponovo izvrši osvećenje vode, hleba i vina radi osvećenja naroda.
Pouka ovog izleta u prošlost jeste ta da je Bog onaj koji isceljuje i spasava. Crkva priznaje da je Bog istinski prisutan i moli Boga da nas izleči i osveti kada učestvujemo u ovim svetim darovima. Ono što nam Crkva poverava su materijalni predmeti koji se kvare, pa nas zato poziva i da ih zamenimo kada više nisu upotrebljivi. Ono što je najvažnije, smisao dve svete tajne o kojima smo ovde govorili je to da nam Bog na prvom mestu daruje otpuštenje grehova i sjedinjenje u zajednicu Duha Svetoga. Ovo su obeležja novog čovečanstva koje kroz krštenje i evharistiju Crkva postaje: Božiji narod su oni koji su očišćeni od grehova i sjedinjeni sa Bogom i zajednicom svetih u Duhu Svetom.