U poplavi pokušaja da se abolira (ne)postupanje crkvenog vrha u ovim vremenima kada se, kako je neko umesno primetio, dešavaju biblijske scene u narodu, jednom od autora, došlo je na pamet da učini gotovo nemoguće – da u tu svrhu iskoristi lik Jovana Zlatoustog. Ideja otprilike glasi: umesto da pobuđuje narod protiv carske vlasti, Zlatousti je, proleća 378. godine, umirivao narod da se ne buni protiv Svetog cara Teodosija u Antiohiji! To bi valjda trebalo da potvrdi „blagoslov“ većeg dela jerarhije danas, „blagoslov“ po kojem niko ne sme da stane uz svoje sugrađane, kolege i prijatelje, koji gotovo tri meseca zahtevaju pravdu – odgovore od nadležnih organa.
Ako se već treba buniti, autentičnom hrišćanskom pobunom protiv ovoga sveta, autor sugeriše, treba smatrati onu monašku kojom se proglašava smrt svetu, a njeni sledbenici se „povlače u pećine da bi se neprekidno molili Bogu“. Naposletku, u uzgrednoj napomeni koji nema veze sa temom – kao, na kraju krajeva, i čitav tekst – autor nas podseća na ono što naziva centralnom tačkom hrišćanstva, a to je: „nevezivanje za bilo šta materijalno, uključujući tu i ljude“!
U meri u kojoj su pomenuti pisac i njegova razmatranja o hrišćanstvu poprilično nerelevantna, toliko je ovaj događaj iz 378. godine važan za razumevanje lika Svetog Jovana Zlatoustog, možda važan kao putokaz vladanja u sadašnjoj krizi.
Pobuna u Antiohiji nastala je kao posledica nametanja novih poreza od strane cara Teodosija I. Viši slojevi društva kojima se to nije dopalo usprotivili su se ovoj odluci legalnim putem. Međutim, pored toga, u maniru svojstvenom tom vremenu, orkestrirane grupe „navijača“ pohrlile su na ulice, a u tome su im se pridružili i drugi društveni slojevi. Pošto nisu uspeli da upadnu u dom guvernera, verovatno s namerom da ga linčuju, porušili su i obesvetili statue cara Teodosija i njegove porodice, razvlačeći ih ulicama grada.
U tom periodu, ovakav akt nije bio tek simboličan čin uvrede upućen imperatoru ili proste pobune protiv sistema ili kakvih odluka. Ovo je bio atak direktno na cara koji je i dalje uvažavao božanske prerogative – a s kojim hrišćanstvo i dalje nije izlazilo na kraj – i direktan čin političke izdaje. Danas bi to bilo slično kao objava rata caru i državi.
Šta su bile posledice ovih događaja? Uz intervenciju milicije i vojnih snaga, ekspresno su pogubljene vođe pobune, uglavnom ljudi iz nižih društvenih slojeva, a neki od njih i živi spaljeni. Car je u nastupu besa gradu oduzeo status metropole, zabranio održavanje svih javnih događaja na stadionima i teatrima, čije je finansiranje spadalo u njegovu nadležnost, kao i zatvaranje javnih kupatila.
Ali, tu nije bio kraj. Čitav grad je i dalje u strahu iščekivao da će car narediti masakr civila i potpuno razaranje, praćeno hiljadama žrtava. Niko se više na ulicama nije sakupljao, niti vodio nove proteste. Dok su iščekivali odmazdu, građani Antiohije su, bili u postu i pripremali se za proslavu Vaskrsa. Episkop grada, vremešni ep. Flavije, otputovao je zajedno sa gradskom delegacijom u Carigrad da umilostivi cara i umoli ga da ne ubija svoj narod i ne razara grad – što je car bio i vlastan i kadar da učini. S druge strane, kao ugledni prezviter i nenadmašni orator, Jovan Zlatousti, besedio je sabranim hrišćanima, poučavajući ih veri i tumačeći Sveto Pismo, nastojeći da ih umiri. Jer šta je mogao da učini pobunjeni narod na ulici protiv rimskih falangi koje su, brutalnim nasiljem, već stvar stavile pod kontrolu. Zlatousti je umirivao narod, kako bi ih ubedio da se upravo njihov episkop, javno – pred licem cara za njih bori – te da neće biti pobijeni.
Kada je postalo obznanjeno da je car pokazao milost ep. Flaviju, i da neće biti besmislenog ubijanja ljudi i razaranja grada, Sveti Jovan proiznosi čuvenu Sedamnaestu besedu. U retorskom zanosu, Zlatousti nam govori kako su monasi koji su godinama živeli u pećinama, pod šatorima, sada po prvi put odlučno došli u grad sa jednim jedinim zadatkom – da ne dopuste pogubljenje optuženih za pobunu! Sa velikom smelošću i hrabrošću, izašli su pred magistre i sudije, tražeći oslobađanje zatvorenika i aboliciju od krivice. Svi su oni „bili spremni da proliju svoju krv i polože živote ne bi li zatvorenike otrgli od neprijateljstva koje ih je čekalo“.
Ovu rešenost jasno ilustruju reči jednog od njih, koji je magistru rekao „Nećemo vam dopustiti, niti se složiti, da okrvavite mača, ili posečete glave. No, ukoliko se ne zaustavite, zasigurno ćemo u smrt poći sa njima!“. Na takvu smelost pred magistrima i sudijama monasi su bili spremni, zaključuje Jovan, samo zato što su unapred bili spremni da za ili sa ljudima – postradaju. Slično njima, postupali su i sveštenici. Zlatousti govori kako su oni rukama i telima zadržavali sudije na ulazu u sudnicu, ne dopuštajući im da uđu dok ne obećaju da se onima koji su optuženi neće desiti ništa strašno.
Filozofi pak, koji su uživali privilegije da sa svima otvoreno govore, pa i da bez straha istupaju pred vlastodršcima – sklonili su se pred carske okrutnosti. I drugi privilegovani slojevi, poput sudija i imućnijih građana – pobegli su. Zlatousti u svojoj besedi kaže da su sveštenici i monasi svojom borbom za pravdu, dokazali da su pravi sledbenici apostola, za razliku od onih koji su se pretvarali da se bore za istinu:
„Rezultat je da nema potrebe da spisima dokazujemo apostolske vrline, kada činjenice po sebi o njima govore, a učenici ukazuju na svoje učitelje. Ne trebaju nam reči ni da dokažemo paganske besmislice, i preplašenost njihovih filozofa, jer činjenice kako iz današnjice tako i iz prošlosti, govore da sve njihovo je priča, pozorišni trik, i pretvaranje.“
Sigurno je da postoji mnogo paralela koje bi mogle da se povuku između ondašnjih pobuna i današnjeg protesta u Srbiji predvođenog studentima. Takođe, postoji mnogo onih koji se ne mogu povući, neodgovorno prihvatajući princip pomenutog autora sa početka ovog teksta, a koji se svodi na „nevezivanje za bilo šta materijalno, uključujući tu i ljude“. Ukoliko se pak mnogi ipak povuku, preti nam opasnost da hrišćanski etos pretvorimo samo u „pozorišni trik, i pretvaranje“.
