Путир, Грачаница (Бранко Јовановић | © Фонд Благо)
У јавном животу и деловању, практичне последице и перцепција шире околине често су важније од намера актера. Тренутак у коме се налази српско друштво захтева највиши степен одговорности од свих појединаца и институција. Битно је да на самом почетку објасним, да Црква није неколико епископа гласноговорника и других представника. Црква је данас свако ко се окупља у име правде, истине и слободе. Црква је и сваки онај епископ, који осећа вољу свог народа и који поступа слободно и по савести. А њих ће, сигурна сам, тек бити и тек ће се чути.
Врх црквене јерархије Српске Православне Цркве (СПЦ) и сви који су задужени да говоре у њено име су се показали, у најмању руку невешти у јасном одређивању према политичкој, и пре свега, моралној кризи у којој се Србија налази од 1. новембра 2024. Питање које морају да поставе себи сви они који се представљају као „помиритељи“, а поводом трагедије у Новом Саду и студентских протеста, гласи: Да ли су верници и друштвена заједница задовољни нашим одговором? Одговор је јасан – велики део јавности није задовољан. Чак и они који су иначе склони да бране Цркву, сви они који воле Цркву, међу којима сам и ја, у овом случају остају без аргумената, јер њени представници у јавности не дају простор за одбрану.
Случајно или намерно, сајт СПЦ и изјаве њених високих представника, посебно патријарха Порфирија, допринеле су релативизацији одговорности режима за трагедију на железничкој станици. Пример тога је беседа митрополита Иринеја, који у Новом Саду изјављује да је пад надстрешнице „кривица свих нас“, а у контексту опште релативизације криваца (видео доступан овде). Међутим, исти митрополит, када говори о студентима који су на кратко прекинули Светосавску академију у Матици Српској (интегрални снимак сви могу да погледају овде), не каже да је то „кривица свих нас“, него прецизним очинским језиком каже – „изроди“ (цела беседа се може видети овде). Дакле, „изроди“ су за митрополита Иринеја Бачког они који су на кратко ометали Светосавску академију, док за истог митрополита „изроди“ никад нису они који су довели до тога да неких 15 људи никад неће имати прилику да присуствују на Академији, да посете позоришта, концерте…
Сви су сагласни да неко треба да сноси одговорност, али се не слажу сви око политичко-правне одговорности која може бити само на режиму. Управо је то суштина народног незадовољства. Општи позиви на „братску љубав“, помирење и неку недефинисану „одговорност“ у тренутку када је корупција политичког врха резултирала губитком петнаест живота, могу користити једино онима који настоје да избегну последице свог (не)делања.
Аутокоманда на Св. Саву 2025.
Као што је режим након стравичног првоновембарског злочина започео најувредљивију пропаганду како би спрао политичку одговорност са себе (да ли је реконструисана или није, три пута објављивана сва документација (sic!) итд) и на тај начин још више скренуо пажњу на политичку и правну одговорност коју треба да сноси, тако је нажалост и црквени врх, својим млаким и јаловим изјавама, позивима на молитву уместо на конкретно деловање, допринео стварању сумње у искреност својих намера. Позив на „недефинисану одговорност“, уместо на јасне политичке и правне последице, само је продубио осећај разочарања и огорчења у друштву. У најбољем случају, реч је о неспособности самог црквеног врха да разуме и осети шта народ и друштво очекују од њих у временима кризе, док им је веома јасно шта држава од њих очекује. Још тужније је ако се овде ради о свесној намери да се релативизује злочин режима.
Нажалост и на несрећу, патријарх и многи други јерарси данас избегавају реч студент, говорећи уопштено о младима, правди и одговорности, као да је могуће да ико буде против тих појмова. Јер опште изјаве, попут оне у Божићној посланици, које су могле бити изговорене било где, у било које доба и свагда, само још више релативизују конкретну одговорност и црквеног врха и политичких чинилаца: „младост (је) гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла.“ Још тужније јесте, да се овакве изјаве користе као средство осуде за све оне који их „нису разумели“! Дакле, једна релативизујућа реченица се користи као оправдање и осуда свих оних који не мисле исто. Али јавност није наивна – изостанак јасне подршке студентима и избегавање конкретних термина сведоче о опортунизму и страху од последица.
И не, нема начина да црквени врх СПЦ сада убеди јавност да је у ствари био уз студенте (немушти и фалсификаторски покушаји да се црквени врх опере могу се видети овде). Јавни суд је већ донет, а за њега нису одговорни ни медији, ни опозиција, већ појединци у црквеној јерархији који су помислили да су само они Црква, дајући неодређене, неутралне, конфузне – а некада и врло јасне изјаве. Довољно је поменути владику Сергија који јасно и без увијања, када је о режиму реч, говори и о студентима и о њиховим „бесмисленим блокадама живота“ (погледати оба његова текста: први и други). Дакле, у случају режима – изјаве које је црквени врх допустио да иду у јавност – врло су јасне, али у случају студената – постоје неки генерички млади људи који увек и свагда траже правду и истину. И не може јавност бити одговорна за оно што су поједини представници Цркве изговарали.
Тешко је поверовати да су баш сви остали у криву, а да су једино црквени великодостојници „праведни“, испуњени „братском љубављу“, у праву. Врх Црквене јерархије као да не разуме да је Српска Православна Црква друштвени актер, те стога ови појединци морају да науче да сносе одговорност за своје поступке и речи у име целе Цркве. Калкулантство, кукавичлук, претње или глупост (неразумевање реалности), сада се враћају као бумеранг самој институцији Цркве због неодговорног понашања појединаца у врху, који су дозволили да и СПЦ почне да губи свој углед у друштву, друштву које је давно презрело све своје институције.
На крају, најтужније је како врх црквене јерархије и њени службеници („Могу ли службеници да издају своја саопштења на званичном сајту СПЦ?!“) третирају свој народ – као људе који су довољно бесловесни да им се може све продати. Другим речима, врх јерархије им каже да они не знају ништа, да нису чули оно што су чули и да не виде оно што виде – као да желе да нам извитопере стварност и вишевековну слободарску борбу Цркве, желећи да нам представе нешто што бити не може – да су слободно мислећи људи највећи непријатељи Цркве!
И да, није потребно да нас службеник патријаршије подсећа ко је од почетка био уз студенте, и стидљиво помене владике Григорија и Максима. То знамо и без њега. Оно што не знамо јесте да ли ће се некада десити да макар неко у СПЦ каже да је погрешио? Ми нестрпљиво чекамо.
