Za „narcisa” znamo da je nesposoban da se uživi u svet drugog čoveka, jer on je „centar sveta”. No, šta ako taj centar sveta, umesto pojedinca, postane institucija? Šta ako je crkveni vrh već Narcis, samozaljubljeni odraz sopstvene svetosti, veličanstvena slika koja lebdi nad vernicima, koja ne shvata da je samo odraz u vodi – obmana koja se razliva čim se dodirne?
Ako je Narcis iz mita bio opsednut svojom lepotom, crkveni vrh je opsednut sopstvenom nepogrešivošću. Njegovi predstavnici ne govore u ime Boga, već u ime slike koju su sami o sebi stvorili. Njihov glas nije glas Svetog Duha, već odjek vlastitog ega koji se odbija od zidove hramova i oltara, pojačan do božanske nesumnjivosti. Oni ne upućuju vernike na put spasenja, već na put slepe poslušnosti, gde je svaka sumnja jeres, a svaka kritika postaje napad na Crkvu samu.
Mit o Narcisu nas uči da je njegova kazna bila zaljubljenost u sopstveni odraz – ne u stvarnog sebe, već u iluziju koju je voda stvarala. Slično tome, crkveni vrh ne voli Boga, već ideju Boga koju su oblikovali prema sopstvenoj slici. On stvara sistem u kojem je sopstveni autoritet božanska istina, a njegova reč neprikosnovena. On vernicima ne dozvoljava da misle, jer mišljenje može narušiti savršenu refleksiju njegove svetosti.
No, baš kao Narcis, i crkveni vrh ne vidi da se nalazi pred provalijom. Dok god vernici poslušno odobravaju izrečeno, dok god odobravaju i ponavljaju reči bez pitanja, odraz u vodi je stabilan. Ali čim se pojavi sumnja, čim se pojavi pitanje – talas stvarnosti remeti sliku. I tada crkveni Narcis pokazuje svoju pravu prirodu: ne božanskog čuvara istine, već strašljivog čuvara sopstvenog ega. Njegova reakcija nije poniznost, već bes. Njegov odgovor nije razumevanje, već osuda.
Ako Narcis veruje da je njegova slika u vodi stvarnost, crkveni vrh veruje da je njegov izbor (ne)delanja istina. I tako nastaje obmana: dok se vernici pozivaju na trpljenje, oni sebi osiguravaju političke i materijalne privilegije. Dok se moralna čistota propoveda sa oltara, iza kulisa se kriju korupcija, zloupotreba i manipulacija.
Da li je greška vernika koji su se usudili da pogledaju dalje od slike u vodi? Oni koji ne slede slepo, bivaju proglašeni otpadnicima. Oni koji postavljaju pitanja bivaju osuđeni kao nevernici. Svako ko ugrozi ogledalo crkvene vlasti, postaje neprijatelj Boga. Ali, baš kao što je Narcis na kraju sagoreo u sopstvenoj iluziji, tako i svaki sistem koji se temelji na laži pre ili kasnije doživi svoj kraj. Jer istina nije u slici koja se reflektuje, već u vodi koja teče.
Narcis je umro jer je pokušao da zagrli sopstveni odraz, nesvestan da je to samo iluzija. Crkveni vrh se suočava sa istim sudbinskim pitanjem: da li će nastaviti da se divi sopstvenom liku dok ga stvarnost ne proguta, ili će se okrenuti pravoj svetlosti, onoj koja ne dolazi iz ogledala moći, već iz istinske vere i ljubavi prema drugome?
