U Crkvu idemo, ne da bismo „shvatili“ pojmove, ideološka stanovišta i moralne propise, nego da bismo svetkovali i učestvovali u drugom načinu postojanja, a ne prosto ponašanja.
Hristo Janaras
U Seferisovoj pesmi Gospodin Stratis Talasinos opisuje jednog čoveka, čitamo (u petom delu, Muškarac): „Video sam od tada mnogo novih pejzaža… Video sam, u sali nekoj niskog tavana, sliku staru, kojoj se mnogo sveta divilo. Prikaz to beše Lazarevog vaskrsenja. Ni Hrista ni Lazara ne sećam se. Sećam se samo lica u uglu, koje posmatra čudo, i na tom licu naslikano gađenje – kao da oseća zaudaranje, i bori se da podužom tkaninom sa glave zaštiti dah svoj. Ovaj gospodin Renesanse naučio me je da od Drugog Dolaska ne očekujem puno.“
Samo veoma veliki pesnik može da sažme svoje vrednovanje i sud o Renesansi (Renaissance) – pohvali franačkog Zapada – izrazom gađenja na licu, koje sa nevericom posmatra „čudo“ (θαύμα od θάμβος, nešto što blista i izaziva divljenje i zaprepašćenje), kao da oseća zaudaranje. Poslednjih meseci setim se ove Seferisove pesme, svaki put kada na državnoj televiziji u Grčkoj bude prenos bogosluženja iz crkve, bez vernog naroda, dok je na ekranu, bez ikakve veze sa bilo čim, samo jedna, gotovo komična figura, koja se bori da znakovnim jezikom, uz pomoć grimasa i znakova, učini shvatljivim za gluvoneme ono što se dešava i govori.
„Višnji Bože“, kako bi rekao Papadiamantis, u našoj zemlji ima preko sto episkopa mitronosaca (sa carskom krunom na glavi), kojima država daje platu da u blještavim odeždama „posluže religijskim potrebama naroda“! Zar se među njima nije našao ni jedan koji bi se pobunio ili ismejao ovu komičnu pantomimu i čovečuljka sa grimasama i znakovima, koji želi da učini „razumljivom“ poeziju crkvenog bogosluženja, od koje zastaje dah? Zamislite pantomimičara na televizijskom ekranu, koji bi, poput ovoga, „tumačio“ antičku tragediju ili uzvišenu poeziju.
Crkve u gradovima, u svim susedstvima i svakom selu, poslednji su ostatak opitnog (ne ideološkog, sentimentalnog ili folklornog) jelinstva. U Crkvu idemo, ne da bismo „shvatili“ pojmove, ideološka stanovišta i moralne propise, nego da bismo svetkovali i učestvovali u drugom načinu postojanja, a ne prosto ponašanja. Istina Crkve (kao nekada istina polisa ili neke umetnosti) spoznaje se kao iskustvo učešća, delatnog znanja – jer nećeš postati slikar ili muzičar čitanjem uputstava i saveta, ili shvatanjem nečega od onoga što „treba“, ponekih pravila i propisa. Potrebno je baviti se umetnošću koju voliš, da bi je iskustveno poznao, učestvuješ u „sudu i vlasti“ da bi upoznao umeće i nauku politike.
Oštar rez razlike između postromejskog Zapada i nekadašnjeg Jelinskog sveta, činilo je to što je Zapad izopačio Crkvu u religiju, sa čovekom kao individuom u centru (sa doktrinama „nepogrešivog“ ubeđenja i zakonskim odredbama ponašanja). Onde gde jelinstvo biva sačuvano, prikriveno i neprimetno (bez mogućnosti „opažanja” i pokazivanja: „evo ga ovde ili eno ga onde“), ono ostvaruje Crkvu na polju bića: u svetkovini radosti pobede nad smrću
Kompromisna grčka utopija (οὐ τόπος, neumesnost) sa svojom komičnom „u državi vladajućom religijom“, nema mogućnosti da shvati čak ni ono što predstavlja temelj identiteta njenog sopstvenog bića. Izlaže se podsmehu osvetljujući Partenon, kao i Koloseum, menjajući oblik stene Akropolja, kako bi ugodila cirkulaciji turista. U crkvama se svake nedelje dele odštampana pravila ponašanja („Φωνή Κυρίου – Glas Gospodnji“), sa utilitarističkim načinom izražavanja, karakterističnim za protestantski moralizam – da ti se zavrti u glavi od umno nedostatnog provincijalizma.
Po istoj „logici“ i jezik gluvonemih je zvanična alternativa za crkveno bogosluženje, isključujući verni narod iz bogosluženja u crkvi. Prisustvo ličnosti koje svetkuju realnost nade da je “smrt zgažena smrću“, nije interesantno. Cilj okupljanja Crkve je da svi „shvate“, čak i gluvonemi, da je ova institucija (koju još uvek zovemo „crkvom“) svrsishodna, korisna – zajedno sa smrću, naravno, kao neospornim konačnim pobednikom, koji nas čeka u uglu.
Prigovoriće čitalac: Da li nas je virus korona osiroteo, uzevši nam radost svetkovine učešća, kako bi nas lišio psihološke utehe, gledanja i slušanja? Naravno – budući da žalimo i za voljenima koje gubimo, čije odsustvo ne mogu da nadoknade njihovo fotografije. Sa tolikim brojem umrlih svakoga dana i toliko ljudi koji se guše u mukama, zar da se hvatamo za lažne utehe?
Naš mentalitet je već takav, odnosno naša kultura, da su, koliko za život toliko i za smrt, alternativa virtualni utisci. Zbog toga u mnoštvu publikacija koje služe „u Grčkoj vladajućoj religiji“ glavno mesto zauzima mnoštvo fotografskih poza svakog od mesnih episkopa. Oni koje bezbroj puta fotografišu, ne shvataju, da to neukusno samoisticanje projavljuje provincijalizam i kompromituje ih. Uglavnom, iz obzira i pobožnog poštovanja carskog gospodstva episkopskih odeždi, bilo bi razborito da sami episkopi zabrane fotografisanje dok sveštenosluže.
Da nam noćna mora virusa korona makar malo rasvetli da su Crkva i religija nepomirljive suprotnosti.
Izvor: Χρ. Γιανναράς, Το ασυμβίβαστο Εκκλησίας και θρησκείας, Kathimerini, 29.11.2020.
Prevod: Nikola Rakićević
