O bezuslovnom čovekoljublju (Beseda o raslabljenom)

Potom bješe judejski praznik, i Isus izađe u Jerusalim. A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja koja se jevrejski zove Vitezda, i ima pet tremova. A u njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa. Jer anđeo Gospodnji povremeno silažaše i uzburkavaše vodu. I koji bi prvi ušao pošto se voda uzburka, ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao. A onde beše neki čovek koji trideset i osam godina beše bolestan. Kad Isus vide ovoga gde leži i shvati da je već mnogo godina bolestan reče mu: Hoćeš li da budeš zdrav? Bolesnik mu odgovori: Gospode, nemam čoveka da me spusti u banju kad se uzburka voda; a dok ja dođem drugi siđe prije mene. Isus mu reče: Ustani, uzmi svoj odar i hodaj! I čovek odmah ozdravi i uze svoj odar i hođaše. A taj dan bješe subota. Tada govorahu Judejci isceljenom: Subota je, nije ti dopušteno da nosiš odar. On im odgovori: Onaj koji me učini zdravim reče mi: Uzmi svoj odar i hodaj. A oni ga zapitaše: Ko je taj čovek koji ti reče: Uzmi svoj odar i hodaj? A izlečeni ne znađaše ko je [to], jer se Isus beše udaljio zbog mnoštva naroda na onom mestu. Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne greši da ti se nešto [još] gore ne dogodi. Čovek otide i javi Judejcima da je Isus taj koji ga učini zdravim. I zato Judejci proganjahu Isusa i gledaše da ga ubiju, jer ovo činjaše u subotu. A Isus im odgovori: Otac moj dela [sve] do sada; [pa] i ja delam. I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo zato što narušavaše subotu, nego zato što i Boga nazivaše svojim Ocem čineći se jednakim Bogu. [Jovan 5, 1–15]

Na judejski praznik (ne znamo koji; u nekim rukopisima se ova reč piše sa članom što ukazuje na to da je reč o Pashi) Isus „uziđe“ u Jerusalim, pošto se Jerusalim nalazi na uzvišenju te se do njega uspinje. Prolazi Ovčija vrata i dolazi do banje Vitezde (koja se nalazila severozapadno od hrama i čiji je južni bazen verovatno služio za ritualna pranja pre bogosluženja). Na tom se mestu nekada nalazilo svetilište grčko-egipatskog boga Serapisa ozdravljivača, što znači da je ova banja od davnina funkcionisala kao lečilište. Ona je iskopana u 19. veku ispod ruševina jedne vizantijske crkve i sada se nalazi u prostranom dvorištu katoličkog samostana sv. Ane. Jovan u svom opisu ne pominje reč „vrata“, nego samo kaže „ovčija“, ali od proroka Neemije saznajemo da su u pitanju bila vrata (ili kapija) koja se nazivaju Ovčija, a koju su sagradili sveštenici njegovog doba (5. vek pre Hrista) i koja su po svoj prilici dobila ime po tome što su kroz njih prolazile ovce namenjene žrtvovanju u hramu. Ta banja je imala pet (verovatno natkrivenih) tremova u kojima su se skupljali bolesnici svih vrsta koji su s nestrpljenjem iščekivali dolazak anđela Gospodnjeg koji bi uzburkao vodu koja bi usled toga postala isceljujuća. Verovalo se da ko god bi prvi ušao u tu uzburkanu vodu ozdravio bi ma od kakve opasne bolesti da je bolovao. Otuda je toj banji verovatno poteklo i ime Vitezda, što znači „dom blagodati ili milosti“, jer je narod držao da se milost Božija s vremena na vreme preko uzburkane vode izlivala na bolesne. (Ovog objašnjenja sa anđelom i uzburkanom vodom nema u najstarijim rukopisima Jovanovog jevanđelja, te po svoj prilici potiče od ranih tumača koji su hteli da objasne zbog čega se tu skupljao toliki broj bolesnih.)

Tu je anđela iščekivao i jedan čovek koji je od neke bolesti (Jovan nam ne kaže od koje) bio bolestan trideset i osam godina, dakle, s obzirom na tadašnji životni vek, veći period svog života. Dakle, ako je bio blizu pedesetih bio je praktično starac. Kad ga je Isus ugledao i odmah shvatio šta mu je, sažalio se na njega i zapitao ga da li i on želi da ozdravi. Nije taj čovek tražio Isusa, niti ga je molio za isceljenje, jer nije ni znao za njega. Inicijativa je u potpunosti bila Isusova koji je od sveg mnoštva izabrao baš tog čoveka (ne znamo zašto) i zapitao ga da li želi da ozdravi. Pitanje je na prvi pogled čudno. Valjda svako bolestan želi da ozdravi. No, ako konsultujemo savremenu psihologiju uverićemo se da to nije baš uvek slučaj. Naime, postoje i oni koji vole da ih drugi sažaljevaju i vole da zavise od drugih. Neki opet teško napuštaju stanje na koje su se navikli i nerado istražuju nove mogućnosti. A nije ni lako lečiti onoga ko je zadovoljan postojećim stanjem stvari.

No, ovde nemamo takav slučaj. Čovek kome se Isus obratio očigledno je želeo da bude izlečen, jer je već duže vreme čekao priliku da uđe u ustalasanu vodu. Ali je nije dočekao. Trideset i osam godina on živi bez pomoći i bez prijatelja. A na Isusovo pitanje da li želi da bude izlečen ne odgovara direktno – npr: Da, želeo bih, nego mu žaleći se objašnjava zbog čega do sada nije izlečen – nije imao nikog da mu pomogne da uđe u uzburkanu vodu (očigledno nije mogao sam), a dok se on nekako dovuče, uvek neko drugi uspe da uđe pre njega. Na to mu Isus lakonski reče: Uzmi svoju prostirku i idi. Nije ga pitao ni ima li vere, niti mu je rekao da bi ga Bog iscelio samo kad bi verovao u njega. Otuda izgleda da u ovom izlečenju vera nije igrala nikakvu ulogu. Takođe, Isus bolesnika nije ni dodirnuo kako bi ga izlečio. Samo mu je naredio da uzme svoju prostirku i da ide. Što je ovaj i učinio. I prohodao je „odmah“, jer kada Isus zapovedi, kosti, mišići i žile slušaju. I to slušaju „odmah“, bez odlaganja. Zato je ovaj bogalj istog časa prohodao, ali nije zbog toga zahvalio Isusu ili proslavio Boga. A sam Isus se odmah neprimetno izgubio negde u gomili, jer nije hteo da od čudesnog isceljenja pravi jeftini spektakl.

Tog dana bila je subota. A prema vladajućem shvatanju jevrejskog zakona subotom se nije smelo činiti mnogo šta, a između ostalog izgleda ni nositi odar ili prostirku za spavanje (valjda zato što Mišna 7, 2 zabranjuje nošenje tereta subotom). Ali se nije smelo ni lečiti. Doduše, u zapovestima koje je Mojsije preneo Judejcima od Boga, četvrta glasi – Šest dana radi, a sedmog dana je odmor (= subota) [koji posveti] svome Gospodu Bogu. Ovde krucijalno pitanje mora biti – šta sve podrazumeva „rad“. Od odgovora na ovo pitanje zavisi da li smo čineći nešto prekršili ovu zapovest ili nismo. Zato su judejski predvodnici nastojali da anticipiraju svaki mogući način na koji bi se ova zapovest mogla prekršiti, pa su dodali stotine posebnih pravila (zapovesti) koja je trebalo da judejski narod rukovode u svakoj zamislivoj prilici. Pri tome je najgore od svega bilo što su oni pravila koja su postavljali ljudi tretirali isto kao i ona koja potiču od Boga. Proizvod tih njihovih višestolećnih napora bila je Mišna (ili Usmena Tora) koja je zajedno sa Gemarom (komentarima Mišne) činila Talmud. Učeni rabini su komentarisali božanske zakone Tore, trudili se da izmisle bezbroj primera koji će pokriti sve oblasti života i time olakšati Judejcima snalaženje u najrazličitijim situacijama, kako se ne bi ogrešili o Zakon.

No, malo po malo, kako to inače biva, ti su komentari sticali status samog zakona i bili izjednačeni sa autoritetom zakona koji je Bog dao Mojsiju. Tako su ne samo judejski narod, nego i njihovi verski predvodnici i takoreći specijalisti za tumačenje Božije volje, pobrkali ono što Bog traži od njih sa onim što oni misle da Bog traži od njih. Svoja tumačenja Božije volje i iz njih proistekle običaje uzdigli su do samog izraza Božije volje i zahtevali su da to poštuje ceo narod. Čak i ovako apsurdne po kojima je očigledno bilo dozvoljeno nositi čoveka na odru (ili prostirci), ali ne i nositi praznu prostirku. Jer i ovog su bolesnika nejverovatnije njegovi rođaci i prijatelji ujutru u banju donosili a uveče iz nje vraćali na prostirci čak i subotom, ali se tog dana prazna prostirka nije smela nositi. Do te mere se od silnog drveća rabinskih izmišljenih pravila nije mogla videti šuma božanskih zapovesti.

Međutim, Isus se, kao i obično, nije obazirao na jevrejske običaje kada je u pitanju bila nečija dobrobit. Upravo zato što su to bili običaji, a ne Božije zapovesti. Prema njegovom poimanju, nikakva Božija zapovest ne sprečava činjenje dobra. Inače, ne bi poticala od Boga koji je sâma Dobrota. Tako jevanđelja beleže bar šest Isusovih kršenja subotnjih zabrana: 1. branje (i jedenje) klasja (Mt 12, 1–8; Mk 2, 23–27; Lk 6, 1–5); 2. izlečenje čoveka osušene ruke (Mt 12, 9–14; Lk 6, 6–11); 3. isceljenje zgrčene žene (Lk 10–17); 4. isceljenje čoveka od vodene bolesti (Lk 14 1–6); 5. isceljenje raslabljenog bolesnika (Jn 5, 1–18; 7, 21–24), o kojem govori današnje jevanđelje; 6. isceljenje čoveka koji rođen slep (Jn 9, 1–34). Isus je bio uveren da lečenjem i pomaganjem ljudima u subotu ne samo da ne krši Božiju volju, nego je, štaviše, vrši. Zato on Judejcima na praznik Šatora ovo objašnjava svima njima bliskim primerom – podseća ih da im je Mojsije dao zapovest da osmog dana po rođenju obrežu svakog dečaka. I ako taj dan padne u subotu obrezanje se ne odlaže, nego se vrši u subotu. Pa ako se jedan takav čisto ceremonijalan čin vrši u subotu, kako da se onda u subotu ne vrše mnogo važniji, suštinski činovi poput isceljenja celog čoveka. Dakle, ako obrezanje ne narušava zakon o poštovanju subote koji je Bog dao preko Mojsija kao jednu od deset zapovesti (Izlazak 10, 8–11, Jeremija 17, 20–22), još manje ga narušava isceljenje. Ovim Isus Judejcima pokazuje da nije čovek stvoren zbog subote, nego subota zbog čoveka.

No, kad su Judejci videli isceljenog bolesnika kako nosi svoju prostirku, rekoše mu da mu nije dopušteno nositi prostirku u subotu. A on, verovatno da bi skinuo odgovornost sa sebe, okrivi za to Isusa odgovarajući im: Da nosim prostirku rekao mi je onaj koji me je izlečio (još uvek nije znao Isusovo ime). A kada ga zapitaše: Ko je taj čovek, on nije znao da im odgovori. Ovde treba malo zastati i primetiti da judejskim moralizatorima i inkvizitorima uopšte nije bilo važno to što jedan čovek, koji je bio paralizovan skoro četiri decenije, sada normalno hoda. Isusovo delo isceljenja i milosrđa oni potpuno ignorišu i svu pažnju usredsređuju na tehnički prekršaj zapovesti za koju oni drže da je Božija, iako je samo običajna. Čime subotu stavljaju visoko iznad čoveka. No, takvim postupkom se i dalje nije moglo poreći da oni koji su do sada bili bespomoćni bogalji sada stoje i kreću se snagom koju im je dao novi Učitelj. Judejski dušebrižnici nisu mogli negirati činjenice isceljenja. No, razmišljali su, možda bi mogli sprečiti Iscelitelja da isceljuje. Jer kršenje rabinskog pravila bilo je dovoljan izgovor da se traži njegova smrt.

Kada je Isus malo kasnije izlečenog ponovo sreo u hramu, reče mu da je sada zdrav, ali da više ne greši kako mu se ne bi desilo nešto još gore od one bolesti, nešto još strašnije od toga da celog života bude bogalj. Možemo se pitati šta bi to moglo biti. A jedan od očiglednih odgovora je – da mu Isus pri svom Drugom dolasku kaže: ne poznajem te. Strašnije od toga ne može. A ovo vezivanje greha i bolesti bi moglo značiti da Isus prihvata judejsko shvatanje da je bolest posledica greha. Što je malo verovatno. Ali je mnogo verovatnije da on koristi uverenje ovog čoveka koji o tome misli isto što i svi Judejci, ne bi li ga odvratio od greha. Bilo kako bilo, on odmah otrča starešinama i javi im da je Isus taj koji ga je učinio zdravim (iako je znao da subotom nije dopušteno lečiti i da judejske starešine to surovo kažnjavaju). Jer kazna za prekršaj ovog zakona mogla je biti smrt (Izlazak 31, 15). On, dakle, ne samo što nije pokazao nikakvu zahvalnost, nego je, naprotiv, Isusa izložio životnoj opasnosti. Čovek je u iskušenju da kaže da takav nije ni bio dostojan Isusovog isceljenja.

Zapazimo još i to da je u tremovima banje Vitezde bilo na stotine bogalja. A Isus je izlečio samo jednog. I to onog ko čak nije ni verovao u njega. Stotine ih je, dakle, ostalo neizlečenih. Zašto? Zato što, iako je imao moć da ih izleči sve, Isus je lečenjem samo jednog od njih samo dao predukus onog sveopšteg isceljenja koje će se zbiti pri njegovom Drugom dolasku kada će nestati „svaka bolest, tuga i uzdisanje“. A do tada, u ovom svetu, čudesna isceljenja ostaju izuzetak, a ne pravilo. Ali izuzetak koji onima koji imaju oči da vide, jasno pokazuju put.

Judejci pak nastaviše da tragaju za Isusom kako bi ga pogubili jer isceljivaše subotom. I još mišljahu da bi njegovim ubistvom udovoljili Bogu. Očigledno je njihovo i Isusovo poimanje Boga bilo veoma, veoma različito. I nespojivo. Njihovo protivljenje Isusu bilo je zbog toga što se on ne podvrgava njihovom tumačenju Božijeg zakona. A pokušavahu da ga ubiju još i stoga što je sebe predstavljao jednakim Bogu Ocu. Čime dolazimo do same suštine njihovog neprijateljstva prema svom saplemeniku. Jer on im govoraše da njegov Otac od početka sveta i veka pa sve do sadašnjeg trenutka neprestano dela – tj. bez prestanka radi na spasenju čoveka i sveukupne tvorevine. I Filon Aleksandrijski je primetio da „Otac nikada ne prestaje da stvara, niti uzima odmor [raspust] od svojih dela“. Od takve milosrdne i čovekoljubive aktivnost prosto nema odmora, nema subote.

Uostalom, Isus isceljuje subotom zato što drži da suština subote nije u prestanku delanja. Po njemu, prestati činiti dobro ne znači poštovati subotu, nego činiti greh. A pošto Otac u korist svoje tvorevine dela neprestano, to čini i njegov Sin. Jer Otac ne čini ništa bez Sina, kao što ni Sin ne čini ništa bez Oca. A pošto subota nije nikada sprečavala Oca da ljudima čini dobro, neće u tome sprečavati ni Sina. Štaviše, subota je blagoslov, a ne teret. Jer, veli Isus na drugom mestu, subota je stvorena zbog čoveka, a ne čovek zbog subote (Mk 2, 27). Pa ako je subota potčinjena čoveku, koliko je više potčinjena Sinu čovečijemkoji je jednak Bogu Ocu i koji je sebe zbog toga označio kao „gospodara i od subote“ (Mk 2, 28).

Svim ovim Isus nam pokazuje da Sveto Pismo ne smemo uvek da shvatamo doslovno, nego da se moramo truditi da pronađemo njegov dublji smisao. Jer doslovno shvatanje ponekad nije samo pogrešno, nego je i direktno suprotno od onoga što Bog želi da nam poruči. Tako i ovde – ako se subotom, odnosno, u hrišćanskom svetu nedeljom, uzdržavamo od svakog delanja, pa time i od činjenja dobrih dela, onda totalno promašujemo smisao tog dana (koji smo u našem jeziku i nazvali po tom površnom i stoga pogrešnom smislu: nedelja = ne-delanje). Isus nam nedvosmisleno pokazuje da se, kada je u pitanju neko dobročinstvo, neki milosrdni i duboko ljudski čin, ne smemo obazirati na ljudske zakone (poput onih iz Mišne) koji bi nam stajali na putu, a pogotovo ne na običaje, koje i mi danas neretko, naročito pozivajući se na njihovu drevnost, potpuno proizvoljno uzdižemo na nivo zakona koji se ne sme prekršiti. Sve je to duboko pogrešno.

Ništa, apsolutno ništa ne sme stajati na putu vršenja dobrog dela. Ako na putu dobročinstva stoje neke verske predrasude, takva nam vera ne treba. Bog želi da se međusobno pomažemo i volimo. I da pri tome ne vodimo računa kojoj rasi ili narodu ili religiji pripadamo. Volimo se i pomažemo ne zato što smo npr. belci ili Srbi ili pravoslavci, nego isključivo zato što smo ljudi, dakle, bića stvorena po liku i podobiju samoga Boga. Uostalom, međusobnu ljubav je Isus označio kao jedini znak po kojem će oni koji nisu hrišćani prepoznati da mi jesmo. I ako smo zaista Hristovi, volećemo i pomagati ne samo belce nego i crnce i sve ostale rase, i ne samo Srbe nego i Hrvate i sve ostale narode, i ne samo pravoslavce nego i katolike i sve ostale vere i denominacije. I nećemo pri tome praviti nikakvu razliku. A ako je budemo pravili, možda ćemo zadovoljiti ili čak zadiviti rasiste, nacionaliste ili verske fundamentaliste u svojim redovima, ali Isusa zasigurno nećemo. Njega ćemo tom uskogrudošću i doziranom brigom namenjenom isključivo svojoj rasi, naciji ili veri, samo rastužiti pokazujući mu kako od njega u stvari nismo naučili ništa. Zato se potrudimo svim silama da se ne nađemo među takvima, nego naprotiv, da u svemu sledimo isključivo Isusovu nediskriminatornu i neselektivnu čovekoljubivost, koja ne gleda ko je ko, nego jedino – da li je neko u nevolji i kako mu pomoći. Amin!

 

[Beseda o. Vladana u crkvi Svetog Blagoveštenja u Dubrovniku, 2/15. maja 2022. godine.]