Neću služiti onome u šta više ne verujem, bilo da se to naziva mojim domom, mojom otadžbinom, ili mojom crkvom. I pokušaću da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti najslobodnije i najcelovitije što mogu.[1]
U ovim rečima Džojsovog junaka Stivena Dedalusa otkrivamo samu suštinu „bespomoćnosti hrišćanstva pred savremenom tragedijom čoveka.”[2] Šta podrazumevamo pod „bespomoćnošću hrišćanstva” i pod „savremenom tragedijom čoveka”?
Stiven Dedalus je bio zadivljen stvaralačkim mogućnostima koje pruža jezik.
Nijednoj od svojih ranijih strasti nije se, kao ovoj, tako svesrdno predao: činilo mu se sada da je biti monah samo polovina od onoga što znači biti umetnik.[3]
Mladi Stiven Dedalus ne želi da služi onome u šta više ne veruje. A prestao je da veruje u svoju crkvu zato što je smatrao da je čovek potpuno slobodan jedino kao umetnik, a ne kao monah. Šta je to što umetnik poseduje, a što nedostaje monahu ili svešteniku? Zašto je hrišćanstvo samo polovina od onoga što je umetnost? U grčkom jeziku, reč “ποιητής” označava kako pesnika tako i tvorca. Zar je Hristos samo Iskupitelj, ili je možda i Tvorac, i pesnik? I ako je Hristos Arhipastir i Prvosveštenik, zar to ne znači je potrebno biti pesnik da bi se bilo sveštenik? Možda problem nije u Hristu, već u kliru i teologiji koji su izvitoperili Hristov lik? Možda je upravo ovo preinačavanje odgovorno što se „hrišćanstvo do danas”, prema rečima Nikolaja Berđajeva, „nije u potpunosti otkrilo kao religija slobode”.[4]
Oci Crkve pišu da je čovek sveštenik, sveštenik tvorevine. Pretpostavimo da u svom pra-izvornom značenju ova dva pojma imaju jednako značenje. To bi značilo da je Bog stvorio čoveka kao pesnika tvorevine. Možda je Džojsova vizija čoveka kao pesnika mnogo bliža nepatvorenom Božijem naumu od izvitoperenog pojma koji zastupa klasična hrišćanska teologija? Da li je zaista nemoguće zamisliti da pojmovi sveštenika i pesnika u suštini mogu biti jednaki?
Džerard Manli Hopkins, jedan od najboljih pisaca Viktorijanskog razdoblja, i član našeg Koledža, duboko je stradao pokušavajući da pomiri ova dva poziva u svom životu. U jednom pismu Hopkins se jada:
Nadugačko si mi pridikovao o ekscentričnostima. Avaj, toliko toga sam o njima slušao, i još više zbog njih stradao, zbog njih sam zapravo potpuno i nepopravljivo uništen, u tolikoj meri da su moje tobožnje iščašenosti postale bolna tema.[5]
O. Sofronije Saharov, veliki ruski mistik i pisac, tvrdio je da ne možemo biti hrišćani ako nismo pesnici. No, možda su ove reči samo romantično viđenje jedinstva hrišćanstva i poetskog stvaralaštva? Kao što znamo, pre nego što će postati iskušenik u jezuitskom redu, Hopkins je spalio svoje pesme. Veoma slično Džojsu, koji je takođe nameravao da postane jezuitski sveštenik, i koji je obrazovanje stekao u jezuitskom Klongouz koledžu, Hopkins piše ove tragične reči jednom prijatelju:
I dalje želim da pišem, a kao sveštenik bih to takođe mogao da radim, istina ne toliko slobodno koliko bih želeo, tačnije, ništa ili sasvim malo kada je reč o stihovima, a nesumnjivo samo ono što bi služilo zadatku moje crkve.[6]
Da li to Hopkins govori da može služiti svojoj crkvi samo tako što će se odreći svoje slobode? U jednom drugom pismu, Hopkins opisuje sudbinu umetnika u Crkvi:
Cvet omladine ove zemlje u velikom broju je ušao u jezuitski red. Među njima, koliko mora biti da je pesnika, koliko umetnika najrazličitije vrste! Ali Jezuiti su do sada ipak dali tek nekolicinu poeta. Međutim, kada bismo pobliže pogledali, ispostavilo bi se, verujem, da je bilo nečeg izuzetnog u okolnostima njihovog života, ili, kako bi se to reklo, neuravnoteženog u njihovoj karijeri.[7]
Postavili smo pitanje o savremenoj tragediji čoveka i o bespomoćnosti hrišćanstva. Suština ove tragedije se sastoji u tome što čovek ne pristaje samo na slobodu od – na slobodu od strasti – već traži i slobodu za – slobodu za beskonačno stvaralaštvo. „Sloboda je moć da se stvara ni iz čega”,[8] pisao je Berđajev, ali u hrišćanstvu se poglavito susreću samo zakon i iskupljenje. Berđajev primećuje:
Niče je goreo stvaralačkom čežnjom. Kada je reč o religiji, znao je jedino za zakon i iskupljenje, ali u njima nije mogao da nađe otkrovenje o stvaralačkom pozivu čoveka. I zato je omrznuo Boga, jer je bio opsednut pogrešnom idejom prema kojoj je ljudsko stvaralaštvo nemoguće ako Bog postoji.[9]
S obzirom da je stvoren po ikoni Božijoj, da bi bio slobodan čovek mora imati sposobnost stvaranja sličnu onoj kojom raspolaže Bog. Pred sobom, međutim, imamo stvoreni svet koji, navodno, ograničava našu slobodu. Ali kada bi svet zaista bio dovršen i kada mu se ništa novo ne bi moglo dodati, to bi značilo da nam Tvorac nije podario istinsku slobodu.
Moguće je, međutim, pretpostaviti da medijum stvorenog sveta ne ograničava naše stvaralaštvo. Možda priroda jezika, muzičkih harmonija i boja pruža mogućnost neograničenog stvaralaštva? U romanu U traganju za izgubljenim vremenom Prust piše o kompozitoru Venteju:
Znao je da polje koje stoji muzičaru na raspolaganju nije nekakva bedna klavijatura od sedam nota, nego jedna nesamerljiva klavijatura, gotovo još sva nepoznata…[10]
Hrišćanska misao je, na žalost, propustila priliku da naglasi kako medijum stvorenog sveta pruža mogućnost za neograničeno stvaralaštvo. Hrišćanstvo shvata čoveka kao sveštenika tvorevine i tajna njegove slobode se krije upravo u ovom pozivu. Zato je neophodno ustanoviti da li ovako zamišljeno sveštenstvo odista ovaploćuje stvaralački ideal.
Neki od najuticajnijih savremenih teologa tvrde da je suština sveštenstva u prinošenju darova hleba i vina na oltar, a pri tom se hleb i vino shvataju kao simboli celokupne tvorevine. Sveštenik, dakle, prinosi darove Bogu i moli se za njihovo osveštavanje. Značajno je to, kažu, što čovek ne prinosi prosto pšenicu i grožđe već ih prerađuje u hleb i vino.[11] Suštinski čin preobražavanja koji sledi je, međutim, isključivo Božije delo. Sveštenikova dužnost je, čini se, svedena na to da obavlja relativno pasivnu molitvu – i da bude pekar i vinar.
Sveti Maksim Ispovednik, jedan od najznačajnih pisaca Crkve, video je čoveka kao daleko aktivnije biće. Šta znači biti aktivan u slučaju ljudskog bića? Ljudsko biće je, pre svega, „biće koje je obdareno silom logosa”, to jest, poseduje moć da stvara i tumači značenja. Upravo stoga se unutrašnji smisao Evharistije i sveštenstva krije u iskupljivanju tvorevine, tako što će čovek, po Maksimovim rečima, „ponuditi Bogu umna značenja tvorevine”.[12] „Umno značenja tvorevine”, pak, jeste ono što je Hopkins nazivao inscape, što su kod Džojsa označavali pojmovi quidditas ili whatness,[13] a što se kod Prusta pojavljuje pod imenom „opšte suštine stvari”.[14]
Medijum stvorenog sveta ne samo da ne ograničava, već zahteva čovekov urođeni poriv ka poetskom stvaranju ex nihilo. Crkveni pisci shvataju svet kao umetničko delo a Bog se naziva umetnikom par excellence. Hajdeger piše:
Mišljenje bića jeste prvobitni oblik poetizovanja.[15]
Da bi se ponudilo umno značenje božanskog umetničkog dela potrebno je stvoriti drugo umetničko delo. I upravo obavljajući pesnički poziv čovek postaje sveštenik tvorevine.
„Poetizujuća suština mišljenja čuva vladanje istine bivstvovanja”, dodaje Hajdeger.[16] Spasenje sveta, dakle, zavisi od naše moći da sagledamo punu istinu njegovog bića, i da tu istinu mislimo i izrazimo na poetski način. Ali naš sveštenički odnos prema tvorevini ne sastoji se samo u tome što bismo mi ponavljali značenja koja je Bog već usadio u sve postojeće. Berđajev tvrdi da Bog ne može i ne želi da zna šta će čovek stvoriti. Bog želi da ga čovek iznenadi svojim pesničkim stvaralaštvom.
O. Sofronije je, dakle, bio u pravu. Sveštenici smo utoliko, ukoliko smo pesnici tvorevine. A poeta ima moć večno-novog stvaranja, kadar je da obogati i proširi božansko biće, što predstavlja slobodu u njenom iskonskom i suštinskom obliku.
Hrišćanstvo bi konačno trebalo da sebe otkrije i obznani kao religiju poetskog sveštenstva. Ne samo, dakle, kao religiju slobode, već kao religiju u kojoj je sloboda vrhovni imperativ. Ako to ne učini, biće i dalje „bespomoćna pred savremenom tragedijom čoveka”. I cvet svakog budućeg naraštaja će govoriti: „Ne želim da služim onome u šta više ne verujem.”
* Propoved održana u kapeli Bejliol koledža u Oksfordu, 29. maja 2011. godine.
[1] James Joyce, A Portrait of the Artist as a Young Man, Penguin books, London 1992, pp. 268-9.
[2] Nicolas Berdyaev, The Meaning of the Creative Act, trans. by Donald A. Lowrie, Semantron Press, San Rafael CA 2008, 92.
[3] Joyce, 37. (Kurziv autora).
[4] Berdyaev, 158.
[5] The Letters of Gerard Manley Hopkins to Robert Bridges, 2nd ed., London, Oxford University Press, 1955, 126.
[6] Further Letters of Gerard Manley Hopkins Including his Correspondence with Coventry Patmore, 2nd ed., edited by Claude Colleer Abbott, London, Oxford University Press, 1956, 231.
[7] The Correspondence of Gerard Manley Hopkins and Richard Watson Dixon, 2nd ed. edited by Claude Colleer Abbott, London, Oxford University Press 1955, pp.93-94. (Kurziv autorov).
[8] Berdyaev, 78.
[9] Berdyaev, 106.
[10] Remembrance of Things Past; Swann’s Way, translated by C. K. Scott Moncrieff, Wordsworth Editions, Hertfordshire 2006, pp. 334-5.
[11] “In the Eucharist we do not offer to God simply grain or wheat and grapes, but bread and wine, i.e. natural elements developed and transformed through the human labor.” John Zizioulas, Proprietors or Priests of Creation?, Keynote Address to the First Plenary Session of the “Baltic Sea Symposium” on Religion, Science and the Environment, June 2, 2003, 8.
[12] “According to this determination, man is τὸ ζῶον λόγον ἑχον—the being that emerges from itself, emerges in such a way that in this emerging (φύσις), and for it, it has the word.” Martin Heidegger, Parmenides, translated by André Schuwer and Richard Rojcewicz, Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis 1992, 68.
[13] Questiones ad Thalassium 51; PG 90, 480A.
[14] James Joyce, Stephen Hero, edited by Theodore Spencer, New York, New Directions Press, 1944, p. 211-213.
[15] Marcel Proust, À la recherche du temps perdu, A l’ Ombre des jeunes filles en fleurs, Gallimard, 1988, 24, 182.
[16] Martin Heidegger, Off the Beaten Track, Cambridge University Press, 2002, p. 247.
