Čovek – nosilac i svedok večnoga života

Čovek je biće prizvano da bude nosilac i svedok večnoga života. To njegovo prirodno prizvanje postalo je Hristovim vaskrsenjem iz mrtvih najdublja stvarnost čoveka i sveta. Jer od trenutka Hristovog vaskrsenja ljudska priroda i ljudsko biće u celini zakvašeni su jednom za svagda kvascem večnog života.

I čovekov um obasjalo je saznanje da mu preostaje da bira između prolaznosti i večnosti, između iščeznuća i večnog života. Od tada postaje jasno ono što je do tada bilo tamno u ljudskoj svesti: da postoje dve vrste života. Da postoji stvarnost i mogućnost prolaznog života, ali isto tako da postoji i stvarnost i mogućnost večnog i neprolaznog života.

Ima dosta među ljudima onih, na nižem stepenu znanja i prosvećenosti, koji prihvataju prolazni život kao jedinu stvarnost. Mudrovanje takvih je telesno mudrovanje, podjednako svojstveno i mnogoučenim i neukim. Svest takvih je nešto razvijenija od životinjske. To su oni koji telesno žive, pa onda i telesno misle i osećaju.

Takvi vide i prepoznaju stvari i služe se njima, veštije ili manje vešto, zavisi od stepena obrazovanosti i civilizovanosti, ali su daleko od poimanja i shvatanja suštine i smisla stvari. Takvi žive i rade, ali su daleko od poznanja smisla života i dubljeg značaja ljudskog stvaralačkog čina. Pored svega gledanja i znanja takvi ostaju duhovni slepci, uspavani snom smrtnijem, neprobuđena bića i okamenjena srca i uma.

Takvi – ono što vide i doživljavaju, to u sebi i nose i o tome jedino svedoče. Oni se dive prolaznom životu i prolaznim uživanjima, zadovoljavaju svojim kratkovidim istinama, teše i zasićuju svojim paučini sličnim umovanjima i truležnim saznanjima, hrane truležnim bogatstvima i truležnim, trenutnim, radostima.

Oni tek kad se primaknu svom poslednjem trenu, koji niko ne može izbeći, susreću se, užasnuti, sa istinom: da su im radosti zaista bile truležne i prolazne radosti, bogatstvo – truležno bogatstvo, znanja truležna znanja, pamet – truležna pamet, istina – truležna istina, dela – pletenje mreže paukove, život – truležni život, podložan smrti i ništavilu, kao poslednjoj stvarnosti.

Taj poslednji tren, koji se zove smrt, otkriva se tako i postaje osnovni i glavni kriterij i merilo svega onoga što je čovek bio i radio i što jeste; svega što je mislio, čime se zadovoljavao, čemu se radovao u životu. A svaka vrednost, bilo da se radi o vrednosti života, bilo da se radi o vrednosti istine, ili o vrednosti ljudske istorijske delatnosti u svim oblicima: vrednosti ljubavi, pravde, dobra, stradanja za drugoga, za opšti smisao i pravednost – sve te i bezbrojne druge vrednosti bića i stvari, ukoliko nisu u stanju da pobede smrt i prolaznost, postaju zajedno sa svojim nosiocem – bezvredni besmisao. Istina se pretvara i postaje istovetna sa lažju, život sa smrću, dobro sa zlom, znanje sa neznanjem, ljubav sa mržnjom; vasiona se pretvara u privid i obmanu a čovek u prah i pepeo.

Oni koji se klanjaju prolaznom životu i koji sve njegove vrednosti svode na prolazne vrednosti, takvi ne mogu izbeći da budu nazvani i da postanu poklonici smrti. Jer konačni zbir njihovog znanja i pameti, njihovih dela i vrednosti, jednom rečju – njihovog života, jeste smrt i iščeznuće i obogotvorenje tog iščeznuća.

Takvi i kad se bore za ljudski život, njegove vrednosti i dostojanstvo, već unapred su se odrekli kako smisla svog napora i borbe, tako i same vrednosti života i njegovog istinskog dostojanstva. Jer istinski je dostojno i vredno samo ono što se pričesti i što može postati zajedničar večnosti i nosilac besmrtnosti.

Velika je sreća za ljude i svet što poklonici smrti i propovednici prolaznosti ne izvode konačne zaključke iz svog smrtoljublja i što ne žive u celosti saglasno svom idolopokloničkom sujeverju i mrtvoverju. Dublje im je srce od oplićalog i neprobuđenog razuma. To Bog, kao kod Jova, ne dopušta Satani da im se dotakne „duše”, tj. da im se osvinji i satanizuje dubina bića, svesti i savesti.

Otuda, često, i kad se bore za „besmisleni” smisao prolaznog života i njegove vrednosti, u samoj toj borbi projavljuju, svesno ili nesvesno, tugu i žeđ za njegovim večnim smislom i značenjem. Očevidno, širi je čovek i dublji od plitkog polja svoje svesti i od logike tzv. zdravog razuma, i to ne samo širi i dublji na večnom planu nego i u okvirima svog istorijskog bitovanja i svakidašnjeg ponašanja. Samo jedan mali deo njegovog svakidašnjeg ponašanja i razloga za to ponašanje dopire do njegove svesti i postaje joj jasno i razgovetno.

Klanjati se prolaznom životu znači klanjati se i služiti prividu i privid pretvarati u idol a čoveka u bezumnog idolopoklonika. Zato samo onda kada čovek progleda i kad mu se otvori vid za tajnu večnog i neprolaznog života, zapretanog i skrivenog u prolaznom, on postaje pravi čovek i njegovo poklonjenje životu – poklonjenje istinskom, besmrtnom životu. Za otkrivanje u sebi i za dodir sa tim životom potrebna je dublja i savršenija svest od telesnog mudrovanja i truležnog umovanja, neophodna je duhovna mudrost i znanje i prosvetljenje. 

Poklonici večnoga života su bogopoklonici, to su oni koji se klanjaju Bogu, kroz tajnu bića, Duhom i Istinom. Otkuda večni život u prolaznoj tvari? Stvaranjem Božijim on joj je zadat, a ovaploćenjem i vaskrsenjem Hristovim dat kao kvasac. Večni život je zasijao uskršnje noći iz Groba Gospodnjeg. Njime se Hristov grob pretvorio u živonosni Grob, u izvor života večnog za svaku tvar i svako biće, i svaki grob koji se sa njim sjedini i njega dotakne.

Njime se zemlja od večne grobnice bića i tvari pretvara u svetu radionicu besmrtnika i života večnog. Prvi vaskrsli iz mrtvih, Hristos Gospod, postaje Vaskrsitelj svih mrtvaca iz svih grobova, prvenac svih onih koji će u Njemu i Njime vaskrsnuti u onaj nezalazni Dan, poslednji, sabirnik svih dana i svih vremena, i svega što se u njima rađalo i zbivalo.

Eto radi čega je u vaskršnjem pozdravu: Hristos voskrese! i otpozdravu: Vaistinu voskrese! – sadržana sva suština naše vere i sva suština našeg života u vremenu i večnosti. To je ono u šta mi hrišćani verujemo, čemu se nadamo, što volimo i na čemu utemeljujemo svoj život. To je temelj i smisao našeg rođenja, osnova i našeg življenja. Iz tog čudesnog Događaja isijava večna i neugasiva Svetlost. Ona prožima i obasjava naše rađanje i življenje, naše umiranje i naše večno nadanje.

Sigurna vera da je Hristos vaskrsao, i da je On, kao što je bio Prvina umrlih, postao i Prvenac onih koji su vaskrsli i koji će vaskrsnuti iz mrtvih, postavši time Začetnik Novog Čovečanstva, ne više čovečanstva rađanog da umire i propada, nego rođenog da večno živi; ta i takva vera postaje osa oko koje se okreće naše biće i naš život, kao i biće sveta, u njegovom prošlom, sadašnjem i budućem postojanju.

Mi hrišćani, po čemu smo hrišćani? Po tome što verujemo u vaskrslog Gospoda Hrista, Sina Božijeg Jedinorodnog, od Djeve rođenog, koji je postradao, pogreben bio i umro, ali i silom Božanskom vaskrsao iz mrtvih u treći dan. Verujući u Vaskrsloga mi verujemo i u sveopšte vaskrsenje mrtvih. Jer kao što je On vaskrsao tako će i svi ljudi vaskrsnuti u poslednji Dan; i biće novo nebo i nova zemlja, i obnovljena preobražena ljudska bića.

Svedok prisutnosti te sile vaskrsenja i mogućnosti preobraženja ljudskog tela i bića jesu i svete čudotvorne mošti. Mnogo je moštiju svetih u Pravoslavnoj Crkvi, kod svih pravoslavnih naroda, koje svedoče o sili Vaskrsloga Gospoda. Da pomenemo samo one nama najbliže: Sv. Stefana Dečanskog i Velikomučenika Kosovskog Lazara, Sv. Vasilija Ostroškog i Sv. Petra Cetinjskog, Prep. Petra Koriškog i Rafaila Banatskog Iscelitelja, i Prep. Paraskeve. Same po sebi sve su to obične ljudske kosti, ali kosti kojih se dotakla sila vaskrsloga Hrista.

Zato one stolećima čudotvore, telesne bolesnike isceljuju i duševne prosvećuju. Veliko je to i divno čudo: mrtve kosti postaju moćnije i čudotvornije od živih bića, veći prosvetitelji i učitelji od živih mudraca. Hiljade i hiljade ljudi stiču se vekovima oko njih, zadobijajući preko njih novi miomir života, vaskrsavajući mrtve duše silom Božijom u tim kostima zapretanom.

Onom istom silom kojom je Gospod vaskrsao svoje kosti i svoje telo posle trodnevnog pogrebenja. Tako se pokazuje da su svetitelji već sada i ovde ono našta su prizvani da budu svi ljudi u vremenu i večnosti: Nosioci i svedoci večnog života.