Христос под рушевинама (© Kelly Latimore)
Другу годину заредом Витлејем у тишини дочекује рођење Богочовека. Иако деценијама под израелском бруталном војном окупацијом, палестински хришћани су увек свечано прослављали Божић. Та неуништива хришћанска нада у добро које мора доћи даје овој староседелачкој заједници вољу да свакодневно храбро одолева нападима ове ционистичке силе, која живот у окупираној Палестини чини неподношљивим. Оно што је потпуно поражавајуће за ову заједницу јесте да милиони њихових браће и сестара хришћана у свету свесно доприносе њиховом страдању.
По први пут у модерној људској историји уживо гледамо потпуно застрашујуће призоре. Масовно убијање људи, мучење и изгладњивање. Сцене раскомаданих дечијих тела по рушевинама њихових домова. Небројени људски животи, снови, надања, очекивања који под бомбама и густим облаком прашине и дима нестају у трену. Оно што већ петнаест месеци уживо сведочимо је потпуна дехуманизација људског бића као зло у свом најрадикалнијем облику. Тишина са којом ми хришћани пасивно посматрамо то зло је заглушујућа.
Гледамо деструкцију читавог једног народа и земље и не чинимо ништа. Ми хришћани бисмо ваљда требали да живимо оно што проповедамо. „Љуби ближњег свога као самог себе“. Ако је тај „ближњи“ географска одредница, онда разумем незаинтересованост за неки геноцид на Блиском истоку, јер далеко је од мене а и не бих да стајем ни на чију страну. А ако се под тим „ближњи“ подразумева свако људско биће, ма колико далеко било и ма које боје коже било, онда ипак морам да преиспитам своје разумевање хришћанских начела.
Јер Христос се пројављује у човеку, у другом, пројављује се за човека. У складу са крајње индивидуалистичким духом овога света у коме живимо, очито смо и Богочовека потпуно индивидуализовали, прилагодили својим личним потребама. Христос се доживљава као мој лични лекар/помоћник, крајње индивидуално. Идем у цркву и то ме чини хришћанином. Узимам само што ми је потребно за себе, као да другог и заједнице са њим нема. Заборављамо да је Христос био радикални револуционар који је служио другом човеку, који је своју љубав делатно пројављивао, чинећи добро конкретном човеку.
Рођење тог револуционара у витлејемској пећини данас прославља читав свет. Међутим, место рођења те револуционарне Благе вести постало је, у наше време, место страдања преко 17.000 невине палестинске деце, и небројено много дечијих тела затрпаних под рушевинама које можда никада неће бити пронађена. Земља у којој се он родио натопљена је крвљу палестинског народа који деценијама покушава да се одупре ционистичкој сили која руши све пред собом. А ми хришћани својом саучесничком тишином додатно стежемо тамничке окове око њихових живота.
Да ли схватамо да живимо у свету у коме је убијање деце постало нормално? Јер ово чему сведочимо у протеклих годину дана није питање заузимања стране, већ је питање постојања хуманости, људскост, у нама самима. А кад смо код заузимања страна, не заборавимо да Христос није био неутралан. Христос је био на страни сиромашних, болесних, одбачених. На страни потлачених, унижених и најмањих. Подржавање силе и оних на власти је у потпуној супротности са оним што је Христос учио. Нешто дубоко мрачно и нечовечно постоји у онима који сматрају да живот једног човека може да се гради само на смрти и уништењу другог.
Петнаест месеци сведочимо тој демонској деструкцији живота, рушилачкој сили која чини се добија све више на снази. Јер користи нашу тишину. И не само тишину, већ и наше директно помагање и охрабривање, нас обичних грађана, хришћана. Србија, наша православна Србија на коју смо толико поносни, ционистичкој је влади Израела послала наоружање у вредности од 23 милиона евра. У време док Уједињене нације позивају државе да се обустави испорука оружју Израелу, председник Србије свечано прима председника државе против које се води процес на Међународном суду правде, и склапа уговоре који ће једној страни донети новац, а другој етнички чисту земљу. Меци произведени у Србији убијају децу, мајке и очеве у Палестини. И чини се да ни једну хришћанску душу у Србији то не узнемирава. Иде још један Божић, председник ће честитати патријарху најрадоснији хришћански празник, патријарх ће у пригодној посланици неутрално поменути и страдање на Блиском истоку, и славље може да почне!
Толико смо се удобно сместили на крсту, да не чујемо шта нам Христос кроз вапаје расељене, крваве и промрзле палестинске деце у Гази говори. А говори нам:“… огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.“ Гледали сте док су ме бомбардовали, сакатили, мучили и подржавали сте силу која се усмерила да ме сатре са земљом.
Јер нико неће моћи да тврди да није знао.
Снимци и докази злочина су доступни на дохват руке, свакодневно их гледамо. Слушамо и сведочанства израелских војника који већ деценијама дехуманизују палестински народ, одузимајући му слободу, достојанство, права, дом. Одузимајући му живот.
Међународне организације за људска права, хуманитарне организације, Међународни суд правде, Уједињене нације, академске институције, експерти за хуманитарно право, израелски професори на студијама холокауста – све релевантне институције и стручњаци говоре једно: оно што видимо у Гази је геноцид и небројени злочини против човечности. А ми смо сведоци.
Ова дистопија коју живимо је без сумње преломни историјски тренутак када свако од нас понаособ треба да се запита: шта сам ја урадио/ла да допринесем заустављању зла и страдању милиона људи?
И док израелска војска у својим крволочним рушитељским походима у Гази користи алат вештачке интелигенције који се, иронично, зове „Јеванђеље“ (Habsora), палестински хришћани у Витлејему и читавој израњаваној и намученој Палестини, заборављени од свих, вечерас дочекују рађање јединог истинског Јеванђеља. Рађање Благе вести међу потлаченима и одбаченима, као доказ да се сила Божија заиста у немоћи пројављује.
А нама хришћанима остаје да делатно пројавимо своју хришћанску љубав према ближњем, према страдалном палестинском народу, и да силом те љубави и солидарности сачувамо хуманост ради које се Блага вест очовечила.
