Borba za Boga

Dugovati Bogu

U moru određenja kojima se čovek vekovima pokušava definisati kroz svoju najistaknutiju osobinu koja istovremeno njegovo postojanje vidi kao nešto izuzetno u odnosu na druga živa bića, podsetio bih ovde da čovek kao misleće biće, kao biće želje, nade i vere, ne prestaje biti i biće borbe. Kada se uzvišenost verskih osećanja uskomeša sa osećanjem ugroženosti, borba za veru može da preraste u borbu protiv drugih ljudi. Sklonost da veru preobražavamo u brutalno denunciranje i gaženje onih sa kojima se ne slažemo, i nije više borba za Carstvo Božije, nego izgovor za našu nedoraslost onome u ime čega se borimo. Hristos pak svojim prisustvom propoveda nešto sasvim drugačije – On nudi živog Boga, a živi Bog oko sebe širi ljubav, radost i donosi deo Carstva Božijeg na zemlju:

Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će progledati; da oslobodim potlačene; I da propovedam prijatnu godinu Gospodnju (Lk 4, 18–19).

Sa Njegovim dolaskom stigla je nada, nada koja postaje stvarnost sad i ovde (Is 61, 1–2). Hristos je početak oprosne godine, novi vek je otpočeo. U Starom zavetu nalazimo da Bog nalaže Izrailju da svake sedma godina bude odmor zemlji, dok posle 49 godina (7h7) nastupa oprosna godina, godina koja zahteva obnovu vlasništva, oslobođenje od dugova – oslobođenje ljudi.

I posvetite godinu pedesetu, i proglasite slobodu u zemlji svima koji žive u njoj; to neka vam je oprosna godina, i tada se vratite svaki na svoju baštinu, i svaki u rod svoj vratite se. (3Moj 23, 10)

Oprosna godina je imala dvostruki smisao, ona je označavala oproštaj dugova, kao i oproštaj grehova – jer su ljudi bili slobodni da otpočnu novi život. Mojsijev izlazak iz egipatskog ropstva bio je oslobođenje ne samo od strane vlasti, nego i ropstva dugovanja. I sama Molitva Gospodnja suštinski govori: „oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“ (Mt 6, 12). Odnosi duga i vlasništva su neretko bili tumačeni kao sinonimi za greh. Dužnik je u ovom slučaju označavao „grešnika“, koji je dužan pred Bogom. Dugovanje Bogu relativizuje svaki drugi dug ljudima, jer je Bog apsolutni vlasnik tvorevine, što se kasnije potvrđuje kroz Hrista koji vraća sve dugove Bogu, plaća za nas: „kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima“ (1Kor 7, 23). Umesto ovozemaljskih vladara kojima postajemo dužnici, sada je Hristos učinio nas dužnicima Bogu i jedne drugima. Taj dug Bogu vraćamo kroz ljubav prema bližnjima. Sud nad nama biće sud našoj spremnosti da investiramo u drugo ljudsko biće. Stoga sudeći svetu, Bog odabira jedne za Carstvo Božije u meri spremnosti da u drugom vidimo Boga, brata, same sebe:

Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljena od postanja sveta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; stranac bejah, i primi ste me; Nag bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i posetiste me; u tamnici bejah, i dođoste mi. Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kada te videsmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li te videsmo stranca, i primismo? Ili naga, i odenusmo? Kad li te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti? I odgovarajući Car reći će im: Zaista vam kažem: kad učini ste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste. (Mt 25, 34–40)

Ulaganje u ljubav

 Isus reče: Dvojica behu dužni jednome poveriocu, jedan beše dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži, koji će ga od njih dvojice većma ljubiti? A Simon odgovarajući reče: Mislim onaj kome više pokloni. A on mu reče: Pravo si sudio. I okrenuvši se ženi, reče Simonu: Vidiš li ovu ženu? Uđoh ti u kuću, ni vode mi na noge nisi dao, a ona mi suzama obli noge, i kosom glave svoje obrisa. Celiva mi nisi dao; a ona, otkako uđe, ne presta celivati mi noge. Uljem nisi pomazao glavu moju, a ona mirisom pomaza mi noge. Zato ti kažem: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima. (Lk 7, 41–47)

 Čitamo u jevanđelju (Lk 7, 36-50) o ženi koja ulazi kod jednog fariseja, o grešnici koja pomazuje Hrista, onako kako su bili pomazivani carevi i proroci. Apostoli su zaprepašćeni scenom da grešnica ulazi u muški prostor, prekida njihov razgovor i čini nešto u to vreme ne samo neprimereno, nego i zabranjeno -pomazuje Hrista. Hristos grešnost žene identifikuje sa dugovanjem i greh prašta kao dug koji je On otplatio, zahvaljujući joj za ljubav koju je pokazala prema njemu, nešto što niko drugi nije učinio od prisutnih: Vidiš li ovu ženu? Uđoh ti u kuću, ni vode mi na noge nisi dao, a ona mi suzama obli noge, i kosom glave svoje obrisa. Celiva mi nisi dao; a ona, otkako uđe, ne presta celivati mi noge. Uljem nisi pomazao glavu moju, a ona mirisom pomaza mi noge.

Ženin ulazak u sobu gde Hristos jede narušava muški prostor u jevrejskoj kući,  područje koje je zabranjeno ženama. Kršeći religijsko-kulturne granice, ona prilazi Hristu, sa spremnošću da slobodno prihvati Njegov sud. Ono što Hristos vidi jeste ljubav koju ona ima, ispod pojavne grešnosti koja upada u oči. Njeni gresi pokriveni su ljubavlju koju vidi samo Onaj koji istinski voli, Onaj koji zahteva da i njegovi apostoli istinski vole. Ako već nisu u stanju da vole, zar su pozvani da sude?!

Sud Božiji prašta onome ko veću ljubav ima, i pored mnoštva grehova. Grešnica je očigledno po Mojsijevom zakonodavstvu zaslužila da bude kažnjena. Sada, na paradoksalan način, Hristos ovu logiku suda poništava logikom svoje ljubavi:  Pravila koja su donesena u Ime Božije i koja u datom momentu osuđuju ženu, živi Bog u čije ime su doneta, ljubavlju, izvrće ruglu.

Sud Božiji

Jovan Zlatousti u svojim besedama naglašava pogrešnost ljudskog suda koji ignoriše živog Boga. Kada bi Gospod sudio ljudskom pravdom, koristeći kriterijum istorije kao jedini ispravan, kriterijume površnog ispoljavanja – hrišćanstva danas ne bi bilo. Apostol Pavle, da su mu sudili današnji hrišćani, bio bi osuđen i pogubljen i pre nego što bi doživeo prosvetljenje i postao najveći apostol hrišćanstva. Pavle koji progoni hrišćane, umesto da bude kažnjen po našem sudu, pomilovan je i otkupljen bezgraničnom ljubavlju Isusa Hrista.

Zato nemaš izgovora, o čoveče, koji god sudiš, jer u čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ; jer ti koji sudiš, činiš to isto… A pomišljaš li to, o čoveče, koji sudiš onima koji to čine, a činiš isto, da ćeš ti izbeći sud Božiji? Ili prezireš bogatstvo njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? (Rim 2, 1–4)

Sergije Bulgakov tumačeći Velikog inkvizitora kod Dostojevskog govori: „Kada je presahnula ljubav, pojavila se vera u institucije.“ Mi bismo mogli reći – kada je presahnula ljubav, pojavila se vera u sud čovečiji. Umesto pravedne kazne, kako je mi ljudi u borbi za Boga često zagovaramo, suočeni smo sa Hristovom pravdom koja donosi nešto sasvim drugo – sud ljubavi srca.

Konačno, Hristos nam kroz prikaz Strašnog Suda ukazuje da sudija sudi merom ljubavi. To je mera koja je nerazumljiva onima koji ne vole, i otuda je i Hristos nerazumljiv već više od dvadeset vekova. Otuda borba za Boga prečesto nije ništa drugo nego borba protiv drugih, drugog ljudskog bića. U ime borbe za Boga, spremni smo u blato da bacimo svakog ko ne misli kao mi, u ime borbe za Boga spremni smo da sudimo ljudskim sudovima:

Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta ja ću vratiti, govori Gospod. (Rim 12, 18–19)  

U opisu Strašnog suda (Mt 25) oni koji odlaze u pakao izgledaju iznenađeni, jer nisu znali da je Hristos u drugim ljudima, da svoju ljubav polože u njih. Nesiguran je i neizvestan jedan tako zahtevajući trud, i često se opredeljujemo za poštovanje pisanog zakona, za borbu koja nam umiruje savest čineći nas u sopstvenim očima borcima za istinu. Ali, gde je zapravo istina? Ima li je izvan ljubavi?

Bog nam u Hristu otkriva ljubav i sud Božiji, koji nadilazi ljudsku pravdu i ljudski sud. Borba za Boga bi trebalo da bude ljubavna borba za veru u dostojanstvo drugog ljudskog bića, najneizvesnija investicija u istoriji. Da bi hrišćanski sud bio pravedan, ispunjen Božijom pravdom, imamo ispred sebe najveći izazov – da naučimo da volimo, a to je mnogo teže reći nego živeti. Pothranjujmo naše borbeno biće da se suoči sa granicama ljubavi u nama samima.