Ježi Novosjelski, Crkva, 1988.
Mi živimo u problematičnom vremenu, u izvitoperenom svetu, „u svetu tenzija“. Ako prihvatimo aktuelnu klasifikaciju istorijskih doba na „organska“ i „kritična“, bićemo prinuđeni da naše doba nedvosmisleno okarakterišemo kao kritično. Svakako, nalazimo se u središtu neizbežne i korenite krize koja utiče na sve nivoe i slojeve našeg postojanja. Ako se poslužimo Tojnbijevom mišlju reći ćemo da postoji „shizma u telu društva“ i „shizma u (njegovoj) duši“. Mi osećamo da smo očajnički uvučeni u proces sigurnog raspada naše tradicionalne civilizacije. Perspektiva u potpunosti deluje mračno i neizvesno. Pojedinac je neprestano primoran na apokaliptične stavove i predviđanje neizbežne propasti i nestajanja svoje istorijske epohe.
Od pamtiveka je bilo uobičajeno da se čovek u nevolji ili oskudici pozove na Boga, okrene religiji. Religija ili vera nisu bile posmatrane samo kao beg ili uteha, već i kao uporište snage i inspiracije. „Potrpi (strpljivo čekaj) Gospoda, junači se i snaži se, srce moje, i potrpi Gospoda.“ (Ps 26, 14) I upravo je religija bila ta od koje su ljudi u prošlosti očekivali konačan odgovor na sve njihove tenzije, probleme i krvave razdore. Hrišćanstvo je posebice bilo posmatrano kao ishodište i čuvar mira i sloge – i tako je i bilo. „I na zemlji mir.“ To je bio vozglas koji najviše zapanjuje i moguće je da je često bio krivo shvaćen. Jer on je, u stvari, bio predgovor i uvod životu tuge i boli, raspetom životu napaćenog roba, „čoveka tuge“. Jedini put ka istinskom miru je put krsta. Za nas se projavi kao strašni šamar kada u svom unutrašnjem razočarenju otkrijemo da je svet religije, i pre svega hrišćanstva, takođe uvučen u tok dezintegracije; vrlo je malo mira i malo sloge u hrišćanstvu. Nijedna religija nije opšteprihvaćena. I hrišćanstvo je unutar sebe podeljeno. Kako hrišćanstvo može „ovome svetu“ da povrati njegovo zdravlje i mir, kad je i samo uvučeno u iste probleme haosa i konflikta? U ovakvom, poremećenom svetu pojedinac je prisiljen da bira, da zauzima stranu, tj. da propagira stanje podeljenosti.
Trebalo bi da govorim o „bogoslovskim tenzijama“… U moderno vreme vrlo je rasprostranjeno i često sugerisano mišljenje da je upravo bogoslovlje prvenstveno odgovorno za tenzije i podele unutar crkve, i na širem području religije. Verovatno ta predrasuda preovlađuje u mnogim krugovima i u naše vreme, takođe. Često je smatrano da su „tenzije“ i podele upravo bile inicirane u momentu kada je crkva ili, bolje rečeno, kada su njeni poglavari i učitelji odlučili, tj. pokušali da učvrste i formulišu veru. Kada bi samo još jednom ljudi mogli da pobegnu u carstvo lične religioznosti (kako se smatralo), sva neslaganja bi bila prevaziđena. Religija i doktrina (preciznije, bogoslovlje) su u naše vreme, obično, suprotstavljene. Narod sa crkvenih klupa ponekad smatra da bi bio ujedinjen unutar svih istorijskih granica da nije bio sprečen od strane onih na propovedničkom mestu, koji ih zavode razdeljujućim „doktrinama“. Prosečan vernik je uveren da čuvenu Geteovu izreku takođe primeni na svet religije: „Sve teorije, tj. doktrine, sive su i dosadne, ali drvo života je uvek zeleno.“ Dakle, upravo u ovoj tački raste osnovna sumnja. Berđajev je nedavno naveo da je, ustvari, siv i dosadan upravo ovaj naš sadašnji život, i da jedino u teoriji (theoria), tj. u sozercanju možemo ponovo otkriti razmere istine. Ta je sugestija, svakako, od pomoći.
Međutim, pre svega, u svetu „lične religioznosti“ („neposrednog“ religioznog iskustva) susrećemo se sa upravo beznadežnim „mnoštvom religijskih iskustava“ koje izbegava bilo kakvu integraciju i stara se da ne dođe ni do kakvog jedinstva. Sloboda „lične religioznosti“ je osnovni činilac podele i poremećaja našeg duhovnog života. Jedinstvo i „sloga“ mogu se jedino postići na području doktrine. Govoreći istorijski, u hrišćanskoj crkvi, bogoslovlje je obično uzimano kao pomoćno sredstvo, kao štit od unutrašnjih problema slobodnog iskustva, jedini način da se prevaziđu maglovitosti neposrednog doživaljaja. Shizme, iako su se neizbežno odrazile na učenje, po pravilu ne nastaju u carstvu doktrine. Stabilna doktrina je obično zahtevana samo da bi sprečio dalji raspad zajednice i jednomislija. Ona nije bila samo čvrasta mentalna i duhovna disciplina (iako je i disciplina neizbežna).
Ponudio bih jednu paralelu? Stojimo ispred kapije grada, Grada Božijeg. Kapija je zaključana. Pretpostavimo da jedan od nas ima ključ, a drugi mapu ograđenog grada. Sa svojim ključem, ja mogu otključati kapiju i ući. No, bez mape, biću izgubljen. S druge strane, ni jedna mapa nam neće pomoći ukoliko uz pomoć ključa ne uđemo u grad; sa svim svojim odličnim poznavanjem mape, ostaćemo napolju. S jedne strane, naravno, ključ je mnogo vredniji od mape. Ali, najbolje rešenje bi, svakako, bilo da imamo oboje. Poređenje je, sigurno, nedovoljno. Doktrina je, svakako, mapa. U svakom slučaju, velika je nesreća ukoliko se mapa krivo protumači. No, može biti i od ogromne važnosti i vrednosti u rukama verujućeg hodočasnika. Doktrina nije samodovoljan sistem, koji može zameniti iskustvo, ali jeste mapa, vodič, saputnik. Kao što nema smisla izostaviti mapu, tako nema smisla ni držati mapu u rukama i ostati kod kuće.
U svakom slučaju, mi već živimo u vreme bogoslovskog buđenja. Bogoslovlje je u naše vreme oslobođeno, zbog ogromnog priziva koje čini, rastućem broju vernik i (bogo)tražitelja širom sveta. Nema potrebe da opravdavam ove tvrdnje. One su već potvrđene od strane velike grupe ljudi u svim crkvama. Istina je da je prvi ishod sadašnjeg povratka bogoslovskim istraživanjima rastuća tenzija i novi oblik međusobnog otuđivanja koji se neočekivano probija kroz mnoge tradicionalne granice. Nada u lak dogovor je opet osujećena.
Ali, pre nego što nastavimo, da uputimo sami sebi jedno značajno pitanje: šta mi zaista nameravamo sa svojim naporom da razrešimo već postojeće „tenzije“? Da li, zaista, zamišljamo iskrsavanje jednog ujednačenog sistema opštih ubeđenja, u kome će na svako pitanje postojati adekvatan odgovor, a za dalja ispitivanja, nesporazume i neslaganja više neće biti prostora? Nastojanja ovog tipa su nedavno izložena sa poražavajućim ishodima; tenzije nisu popustile, već su neke nove veoma bolne tenzije pridodane savremenom haosu i očajanju. Prinuđeni smo da najiskrenije preispitamo sopstvene namere: da li zaista mislimo da sve tenzije treba razrešiti i sve razlike izgladiti? Ja ne propovedam relativnost. No, ma koliko paradoksno i preteći delovala njegova misao, Paskal je verovatno bio u pravu kada je govorio o filosofima i tragačima za istinom, da „oni iskreno veruju da tragaju za spokojem, a ustvari traže samo uzburkavanje“. Nije li verski nespokoj obično simptom i predznak duhovnog zdravlja? Inquietum est cor nostrum. Nije li naš život neizbežna potraga? Potraga za istinom, svakako. No, kako je istina po svojoj suštini beskrajna, čak i otkriće apsolutne istine ne bi iskrenog tragača oslobodilo daljeg ispitivanja i potrage sa svim nemirom i bolom koji oni nose. Duhovni život je po svojoj suštini dinamičan. Da li je život zaista moguć bez problema, rizika, nesuglasica i razilaženja? Filosofija nastaje sa „uptanošću“ ili iznenađenjem i prerasta u ozračje aporia. Religija nastaje sa početnim „strahom i trepetom“ i prelazi u zonu mističnosti. Mistika je, svakako, u mnogome ozračje religije. Misterija Boga očigledno prevazilazi svo znanje i razumevanje, i konačna istina ne može biti odgovarajuće obuhvaćena nikakvim ograničenim jezikom.
Bogoslovlje je obavezno da načelno i pre svega bude „apofatičko bogoslovlje“, samo simvol nedokučive tajne Boga, onoliko koliko je stvarno otkrivena od samog Boga ljudima. Prostor za potragu ne može biti ukinut unutar religije, on je već impliciran u iskonsko rastojanje, tj. „tenzije“ između Boga i čoveka, Tvorca i stvorenja, Spasitelja i nedostojnog sluge, koji čovek očigledno jeste. Zar nije religija, po svojoj suštini, „napet odnos“ između Boga i čoveka? Zaista, postoji dvostruka „tenzija“, proistekla iz dvostruke „pozicije“ čoveka – kao stvorenja (Božijeg) i kao grešnika, i one se moraju pažljivo razlikovati. Ne možemo izbeći potragu, upravo zato što konačna Istina nije nepokretni „svet ideja“, nego „živa Ličnost“, i pravo poznavanje Istine nije izučavanje nekih samobitnih pretpostavki i njima svojstvenih dijalektika, već je ono „lični susret i neprekidan odnos sa živim Bogom“.
Krajnji cilj vere (pre svega, hrišćanske vere) je upravo sveti čovek i sveta zajednica, tj. sveta crkva, a ne samo sveti sistem (učenja). Svakako, moramo razlikovati neizbežne i zdrave „tenzije“ potrage, psihološke tenzije, tamo gde one postoje, i patološke koje su sastavni deo našeg greha, koji nam jeste otpušten, ali još uvek ne i u potpunosti iskorenjen. U našoj sadašnjoj praksi, zdrava dijelektika traganja je još uvek opasno ugrožena dijalektikom zablude. Još uvek pripadamo palom svetu: jeste već iskupljen, ali ne i preobražen. Bilo bi pretenciozno pokušati da u kratkom eseju zaključimo pregled trenutne bogoslovske situacije u svetu. I nije za pojedinca, bilo da je teolog ili svešteno lice, da predlaže konačna rešenja. No, ovu poslednju izjavu, tj. predlog, osećam da imam pravo da iznesem. Trenutno stanje bogoslovlja, sa svim njegovim unutrašnjim tenzijama na bogoslovskom polju mnogo više obećava od bogoslovske ravnodušnosti nedavne prošlosti sa svim njenim moralističkim, estetskim i psihološkim pribežištima. Danas smo konačno shvatili i razumeli da pojedinac jednostavno ne može izbeći istinsku bogoslovsku potragu i diskusiju. Razlog tome je upravo naše ponovno otkrivanje životne važnosti doktrine za veru, tj. otkriće da je vera po svojoj suštini doktrinarna. Vera nije više samo „pobožno osećanje“. Učenje je njen sastavni deo, ako ne čak i njena osnova. Nemci bi rekli: Vera nije samo Erlebnis, nego je upravo eine Erfahrung. No, zbog toga nije manje „lična“. Ovo ponovno otkriće istinske dimenzije bogoslovlja je možda najveće obećanje našeg problematičnog vremena, iako ne obećava niti brz niti lak oporavak. No, može nam pomoći da ponovo sjedinimo deliće naše iskrivljene hrišćanske tradicije u novu sintezu koja bi istovremeno bila i oporavak jednomislija prvobitne crkve.
Istorija hrišćanske doktrine je dugo vremena izučavana i posmatrana samo kao istorija pogrešaka, istorija neprestanih formulacija neposrednog „iskustva“. Hajde da se podsetimo kako je ova disciplina zaživela i sa čije strane je ustanovljena. Još uvek smo pod uticajem Baura i Harnaka, čak i kad poričemo njihov autoritet ili se zbog našeg verskog stajališta od nas to očekuje. Obično svi počinjemo od njihovih shema, čak i u svrhu pobijanja. No, to je pogrešan početak. Njihov pristup je potpuno nebogoslovski.
Podsvesno, mi još uvek proučavamo istoriju doktrine kao istoriju filosofije i samim tim smo osuđeni da mimoiđemo suštinu. Jer ni bogoslovlje, ni doktrina nisu filosofija. Oni nisu spekulacija na verske teme i probleme, ali ne isključuju ni bogoslovsko rasuđivanje. Ali počinju ozbiljno i nedvosmisleno sa otkrivenjem – ne sa urođenim „otkrivenjem“ istine u ljudskom umu, nego sa konkretnim Otkrivenjem u istoriji, sa istinskim susretom. To je lični događaj – ne zato što je to privatna stvar koja se tiče samo ljudskih ličnosti, već je to samoobelodanjivanje i izazov božanske Ličnosti, ličnosnog Boga. Hajde da razmotrimo naša bogoslovska ubeđenja u ovom novootkrivenom svetlu, razmotrimo ih na nivou životnog Božijeg izazova. I verovatno će nam, istorija hrišćanske doktrine, začeta i izvođena na ovaj način, obezbediti vrlo bitnu mapu Obećane Zemlje. „Tenzije“ neće biti momentalno uklonjene ali će povratiti svoj prvobitni smisao i značenje.
Dozvolite mi jedan lični predlog: predložio bih da izlaz iz trenutne konfuzije i put u bolju budućnost, neočekivano, idu preko prošlosti. Podele mogu biti prevaziđene jedino kroz povratak jednomisliju rane crkve. Jer tada nije postojala jednoobraznost, ali je postojalo jednomislije.
Izvor: “Theological Tensions among Christians”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 9–13.
Prevod: Stojana Valan
