Bogočovek Isus Hristos – Sablazan

Ime Isusa Hrista deli nadvoje istoriju čoveka. Ali, istovremeno, ono je sačinjavalo i sačinjava najveću sablazan za ljudsku misao. On je Bog Koji je postao čovek, a takvo jedinstvo je nepojmljivo za logiku i, svakako, nedostupno našem „pozitivnom“ znanju.

Ap. Pavle je prvi naznačio da, barem za Grke, pojam bogočoveštva jeste istinska ludost (1Kor 1, 23). Grci su ljude učili ispravnom razmišljanju, metodičkom znanju koje ne može da funkcioniše bez definicije stvari. A stvari, tj. sve što je postojeće, definišu se svojom suštinom, odnosno ukupnošću svojstava koja sve što postoji čine onim što jeste. Jedan cvet je cvet jer ima peteljku, latice, krunicu, tučak – ne može da bude cvet, a istovremeno da ima noge ili krila, oči da gleda ili glas da govori.

Tako i Bog, da bi bio Bog, treba da bude beskonačan, neograničen, sveznajući i svesilan, da bude samoživot i samokretanje – ne može da bude Bog, a istovremeno da ima materijalno i ograničeno telo, da potrebuje kiseonik da bi disao i jelo da bi se hranio, ne može da se umara, da biva pospan, da tuguje i da boluje telesno.

Suprotstavljanje grčke misli pojmu bogočoveštva dinamično je izraženo i unutar samog okrilja hrišćanske Crkve. Najkarakterističniji izrazi toga suprotstavljanja su dve jeresi, nestorijanstvo i monofizitstvo, koje su čitave vekove iznuravale hrišćansku vaseljenu i nisu prestale da predstavljaju dve tendencije ili devijacije hrišćanskog načina razmišljanja.

Nestorijanstvo izražava težnju da u Ličnosti Isusa Hrista vidimo jedno, po svojoj suštini ili prirodi, ljudsko biće – da vidimo prosto i jedino čoveka, konkretnu individuu čovečije prirode, koja je, međutim, obdarena od Boga specifičnim darovima i izuzetnim kvalitetima.

Ova težnja naveliko preživljava kod velikog broja ljudi. Oni sa poštovanjem govore o Hristu, priznajući u Njegovoj Ličnosti samo velikog moralnog učitelja, vrlo značajnog čoveka koji je osnovao kvalitativno najuzvišeniju religiju do sada ili socijalnog reformatora koji je doveo čovečanstvo do značajnih moralnih dostignuća.

Nasuprot tome, monofizitstvo izražava težnju da u Ličnosti Isusa Hrista vidimo samo zahvat Boga u istoriji – da vidimo prosto i jedino Boga, Koji se naizgled pojavljuje kao čovek, a ustvari je „utvara“ čoveka, a ne čovek po svojoj prirodi ili suštini.

I ova težnja preživljava kod onih ljudi koji hoće da kroz hrišćanstvo sačuvaju jedan oblik filosofskog i etičkog dualizma – da sačuvaju onu, za ljudsku misao toliko povoljnu, nepremostivu polarizaciju božanskog i čovečanskog, duhovnog i materijalnog, večnog i vremenskog, svetog i profanog.

Karakteristično je da sa stanovišta psihijatra, Igor Karuso smatra da su u tim dvema jeresima izražene dve najuniverzalnije sklonosti i tendencije ljudske psihe. Svaka od njih, ako se apsolutizuje, vodi onoj jeretičkoj slici života koju nazivamo neurozom. Istorijski produkt takvih neurotičnih devijacija Karuso prepoznaje u mnogim pojavama apsolutizovanog antropocentrizma ili drugog podjednako apsolutizovanog tumačenja života i istine.

Zaista, čisto nestorijanstvo možemo prepoznati u optimizmu racionalizma, u „efikasnosti“ moralizma, u precenjivanju istorijske kritike, u mitologizaciji ljudske nauke, u naučnoj demitologizaciji metafizike, u apsolutizaciji politike i organizacije, u prioritetu ekonomsko-proizvodnih odnosa itd. Isto tako možemo videti da se monofizitska reakcija pojavljuje u puritanskom idealizmu, u preziru prema fizičkom čoveku, u nepoverenju prema telu i njegovim funkcijama, u fobiji od erotske ljubavi i seksualnog života, u „obezduhovljenju” struktura, u mitologizaciji vidljivih autoriteta, u misticizmu nepogrešivog vođstva i tako dalje.

Uzimajući u obzir, dakle, ove suprotne tendencije čovečije psihe, jezik Crkve pokušava da razgraniči istinu svog iskustva o vaploćenju Božijem – o Njegovom očovečenju u istorijskoj Ličnosti Isusa Hrista. Na Trećem, Četvrtom, Šestom i Sedmom vaseljenskom saboru, odnosno cela četiri veka, Crkva se borila da sačuva istinu vaploćenja Božijeg od njenog pretvaranja u intelektualni oblik i autoritativni „princip“.

Hristos ovih jeresi bio je ili primer etički savršenog čoveka ili apstraktna ideja bestelesnog Boga. U oba slučaja, život čoveka se suštinski ni u čemu ne menja: živo telo čoveka ostaje osuđeno da se raspadne u prah, a individualno ili kolektivno „poboljšanje” čovečijeg života je obmana i apsurd ili gola prevara.

Crkva se nije čitava četiri veka borila za neku apstraktnu metafiziku niti da bi potkrepila jedan etički primer. Ne bori se ona čak ni za ,duh“ čoveka; nastoji da spase njegovo telo. Može li čovekovo telo – plot, a ne samo duh – da se sjedini sa Bogom „nesliveno, neizmenjeno, nepromenljivo i nerazdeljivo“? Može li čovečanska priroda zajedno sa božanskom prirodom da predstavlja jedinstveni fakt života? Ako može, onda smrt ne postoji. Tada se telo seje u zemlju kao pšenica, da bi donelo stostrukoga ploda i da bi čovek ostvario punoću života.

Četiri veka borbe da bi se čovekovo telo spaslo od apsurda smrti! Da bi se pokazala mogućnost koju ima skromna građa sveta, telo zemlje i čoveka, da se sjedini sa božanskim životom i da se ono što je propadljivo odene u nepropadljivost. Borba i trud da bi naš današnji konvencionalni jezik mogao da označi dinamiku života koju je otkrilo vaploćenje Logosa.

A zajedno sa jezikom, nastojanje živopisa da istu istinu iskaže uz pomoć kista, ne ikonički i simvolički, nego otiskujući u crtež i u boju sticanje nepropadljivosti i slavu čovečijeg tela. A zajedno sa tim, plastična pesma arhitekte koji „ologosuje” kamen i glinu, i u njegovu građevinu se smešta Nesmestivi, i ovaploćuje se Besplotni, i opravdava se svekolika tvar i krasota tvari. A uz to oda pesnika i melodija kompozitora, umetnost koja potčinjava sebi čula umesto da se ona njima potčini, otkrivajući u tom potčinjavanju tajnu života koji pobeđuje smrt.

Izvor: Hristo Janaras, Azbučnik vere, prev. S. Jakšić, Novi Sad 2000, str. 133–137.