Bljesak Vaskrsenja

Kada dođete na Svetu Goru ne osećate potrebu za posebnim vođenjem, jer sama Sveta Gora govori za sebe i svaki poklonik shodno svome senzibilitetu i na svoj način prima i usvaja poruke koje mu samo mesto pruža. Nalazeći se ovde u Srbiji doživljavam slična osećanja i primam utiske, nemajući potrebu za posebnim vođenjem. Tema današnjeg predavanja: „Vaseljensko poslanje pravoslavlja“ na sličan način ukazuje na ono što živimo unutar pravoslavlja dok bivamo pravoslavni. Kada neko govori o pravoslavlju u sredini koja nije pravoslavna on zapravo oseća da nema zajednicu života sa njom, i ne saopštava životne poruke već prosto iznosi ideje. Nasuprot tome, živeći u pravoslavlju, mi osećamo da se ne radi o jednoj religijskoj ideji, nego o bogojavljenju. To bogojavljenje jeste jedno čudo koje izražava ono o čemu čoveku nije dato da govori jer se to ne može izraziti rečima. Za tim neizrecivim tajnama čezne svako biće. Postoji jedna grčka izreka koja kaže da pokraj svakog doma postoji jedan mali vrt ili poseban kutak gde čovek može na miru da bude. Tako, i na putu pravoslavlja, taj mali vrt jeste, u stvari, Raj. A u toj dubini je sloboda i jedinstvo svih, sjedinjenje svih, i to istovremeno.

Ako pogledamo onaj period crkvene godine koji počinje velikom Četrdesetnicom i kulminira sa događajima Raspeća, stradanja Hristovog, Golgote, videćemo da on ima na kraju bljesak Vaskrsenja. Beseda koja oličava Pashalni događaj je Katihetsko slovo Svetog Jovana Zlatoustog: tada sve biva ispunjeno svetlošću, svi su pozvani na tu gozbu vere, veli ta beseda, niko ne treba da ostane gladan, i koji su postili i koji nisu neka uđu u praznik radosti, da ne ostane niko više mrtav u grobu, nego da svi ustanu iz grobova. Knjiga Vladimira Loskog „Ogled o mističkom bogoslovlju istočne Crkve“, koju je pisao četrdesetih godina, završava se upravo tom Katihetskom rečju Svetoga Zlatoustog. Ta knjiga je bila svedočanstvo pravoslavne teologije, svojevrsna revolucija usled sholastičkog bogoslovlja, jedno iznenađenje pravoslavnog iskustva života koje dospeva do Vaskrsenja. Mnogi rimokatolički teolozi su je prihvatili i primili njen uticaj i terminologiju. No, oseća se da upotrebljena terminologija kod njih ne odgovara istom sadržaju koji je Loski podrazumevao.

Ono na šta smo svi mi pravoslavni pozvani jeste da budemo pravoslavni. Kažemo da je stvaranje sveta zapravo projava ljubavi Božije. Poslednji čin stvaranja sveta je stvaranje čoveka, koje sledi upravo posle biljnog i životinjskog sveta; a cilj svakog čoveka jeste da postane bog po blagodati. I svaki čovek je takva vrednost koja prevazilazi vrednost vascelog sveta. Bog je mogao na početku da stvori ljude savršenim, kako bi prebivali u takvom „bespogovornom“ stanju Raja, tj. načinu bitisanja lišenom problema sa kojima se suočava. Međutim, takva „dobročinstva“ Bog ne čini. Da je to učinio, zatvorio bi ljude u jedno večno mučilište. Put od stradanja ka Vaskrsenju je put koji je od Boga predviđen i koji nam je namenjen. Ono što Crkva treba da načini od čoveka nije jedan savršeno etički oblikovan čovek, neki moralni tip čoveka, niti je cilj da postane dobar član jedne celine ili jednog nastojanja, već se teži čoveku koji je u sebe primio bljesak ili munju božanstva. Mi se ceo život borimo i trudimo kako bismo dosegli taj momenat koji zovemo večnost. Po rečima Ave Isaka Sirina, podvizavamo se tako da iznenada, bez našeg doprinosa, dolazi taj momenat u naš život. Dakle, život je zanimljiv upravo zato što je neizvestan i riskantan. A čoveku je pripravljeno ono što ne može ni da zamisli. Na kraju shvatamo da to nije ljudsko dostignuće pojedinca, već blagoslov za vasceli svet. Kad sagledamo ljudska pregnuća, teorije, domišljanja ili pak (političke) partije, vidimo da svi oni pokušavaju da ljude okupe i učine ih pristalicama njihovih ideja. No, konačni cilj im je da obmanu, govoreći neistine ili laži, i navedu čoveka na put pogibli.

Da se poslužim jednom slikom. Jedan avion je konstruisan tako da može da uzleti u prostranstva i da ponovo sleti na pistu, a ne kao nekakva kolica koja prevoze povrće po susedstvu. Tako i čovek jeste malen, sićušan, ali u njemu se krije ogromna žeđ, i ceo svet da dobije on ostaje nezadovoljen. Sve teorije i stvari koje su mu dostupne za njega bivaju nepodnošljive i nedovoljne. Štaviše, zamaraju ga i stvaraju jedan maligni tumor na njegovom biću. Krajnja namera je da se čovek načini poslušnikom. To je kao kad biste orlu sasekli krila i od njega napravili običnog pevca.

Istina Crkve je jedan bljesak, eksplozija, ali koja je sama po sebi tiha, ne stvarajući buku. Heroj u Crkvi je zapravo svetitelj: smerni, duhonosan, onaj koji je postao bog po blagodati, koji je po blagodati do te mere uzrastao da je postao smestilište nesmestive Tajne. On se već nalazi u Raju i postao je Raj za svakog čoveka, i pravednog i nepravednog. Dakle, to je čovek sadašnjeg veka sa duhom Budućeg veka. Suncem pravednosti može da blista i zrači neki neupadljiv, anoniman čovek, neko na koga niko ne obraća pažnju i ko je nepoznat za svoju sredinu. On ima vrednost, upravo zato što je čovek, vredi ne zbog onoga što ima, već zbog onoga što jeste. Kada trpeljivo podnosi svako iskušenje govoreći: „Neka bude volja Tvoja“; tada tajnu, posetu blagodati, prima tajanstveno, tiho, i ulazi u drugi prostor ili oblast nove tvari. Tada mu sve služi na korist, na svemu je blagodaran i on biva blagoslov za čitav svet. Za Crkvu nije veliki onaj ko poseduje umne ili bilo kakve druge sposobnosti, već onaj koji je primio dar života s blagodarnošću i biva svestan da je sve stvoreno od Nekoga ko je Ljubav. Taj Nevidljivi i Neshvatljivi je Onaj koji je sve dobrim učinio i nastavlja da sve čini dobrim. I kada čovek to uvidi i nađe smiraj, tada u sebi sažima sveukupnu tajnu i postaje saradnik u tajni spasenja čitavog sveta.

Započinjemo od nečega malog, potom se borimo, i onda u Crkvi u jednom trenutku dospevamo do otkrivenja te neizrecive ljubavi Božije. Tako dolazimo do onog stanja u kojem „ne učimo božanske stvari nego ih trpimo (podnosimo)“, tj. bivamo primaoci istih. Imamo primer iz Markovog Jevanđelja kada se kaže da kada seme jednom padne na zemlju i umre, tada donosi plodove samo od sebe. Dakle, vredno je ono što nema vrednost u sebi nego što prirodno, automatski iz sebe daje plodove. Ukoliko se oslanjamo na vlastitu moć, mladost ili nešto drugo, tada u stvari ne dospevamo do ovog cilja. Ali ako se slobodno i blagodarno predamo volji Božijoj, i kažemo u sebi: „Neka bude volja Tvoja“, tada se iz semena našeg vlastitog postojanja razvija nešto novo, nov život koji se nikad ne okončava. Taj život nismo postigli vlastitim snagama ili svojim podvigom, već nam je darovan od Boga. Kod apostola Pavla u rečima: „Znam čoveka koji je pre četrnaest godina bio uzet i uzveden do trećeg neba“, vidimo da je čovek uzet, nije sam tamo otišao nego je uznešen. Čoveku je data mogućnost da svesno umre i preda se Bogu, i iz te smelosti žrtve niče i izrasta drvo koje se prostire u beskraj. Radost koja iz toga nastaje jeste jedno miomirisno blagouhanje koje se svuda prostire, na vsje i vsja, upravo ono što velimo u bogosluženjima: „Vaskrse Gospod i sve ispuni miomirisom“. Kada čovek dospe do tog duhovnog spokoja, kada se iz njega izliva jedno „Slava Bogu za sve“, blagodarnost Gospodu, takav čovek biva jedno novo bogojavljenje i, hteo ne hteo, on tu poruku prenosi svima. Podvig u Crkvi često otpočinjemo sa željom da prevaziđemo neznanje i zlo (porok). Međutim, kada dospemo do znanja i vrline, tada zapravo treba da idemo i dalje, s onu stranu znanja i vrline. To je nešto što prepoznajemo u putu i podvigu svakog čoveka, svakog svetitelja. Poznati su nam primeri Sv. Maksima Ispovednika i Sv. Isaaka Sirina. Sv. Maksim na jednom mestu kazuje da kada dospemo do granica poznanja i vrline i prevaziđemo ih, tada shvatimo da nam znanje i vrlina nisu dovoljni, da smo pozvani i da je pred nama put dalje, s onu stranu znanja i vrline. Napredujući tako dospevamo do nadumne prostote gde duša postaje jedno sa Bogom Logosom i poznaje logose bića, dok je pre nego što se zaručila Bogu Logosu bila podložna razdeljujućim putevima saznanja koji su posledica deoba. Kada sve to prevaziđe čovek biva jedno s Bogom, postaje bog po blagodati.

I kao što je vascelo stvaranje sveta dar Božiji, to je i taj put koji preduzimao. Ono što nam se na kraju daruje nije postignuće našeg ličnog podviga, već dar ljubavi Božije. Na kraju nalazimo Raj, i konačni Raj ustvari nije ništa drugo do početak novih beskrajnih iznenađenja. Sveti Isaak Sirin kaže da ovo beskrajno ushođenje jeste oboženje. On takođe poručuje da zastajanje na tom putu ushođenja jeste ravno paklu. Ono što nam pružaju svetitelji poput pomenutih Maksima i Isaaka, i što nas oživljava, nije posledica njihove intelektualne izdržljivosti, niti veličine njihovog podviga, već toga što su iz blagodarnosti vascele sebe predali Bogu i doživeli to iznenađenje Božije ljubavi. To krajnje iznenađenje je veće od onog prvog iznenađenja, od stvaranja sveta iz nebića.

Takve ljude kao što su Maksim Ispovednik ili Isaak Sirin danas možete susresti ne u velikim teolozima, niti kod onih koji govore na ove teme, već u nekim nepoznatim likovima, prezrenim od ovog sveta. To su ljudi iz čijih bića proističe usklik: Slava Gospodu za sve!

Dostojevski kojeg poznajemo obuhvatio je jednu važnu stvar koju nalazimo kod Sv. Isaaka Sirina. Sv. Isaak govori o stanju duše koja je napredovala ka uzvišenijem stanju Raja i već sada u njemu prebiva. Istovremeno nam, na ispovedan način, govori o iskušenjima i teškoćama kroz koje je prošao. Takođe pominje stanje pomračenosti uma gde čovek dospeva do beznađa, ne doseže do Vaskrsenja, i kadar je sve da odbaci. Ovde se radi o slici velikog drveta koje ima jako duboke korene u zemlji, a istovremeno mu se krošnje i grane pružaju u daljinu. Sv. Isaak će reći da Bog velike darove svoje ne daje bez ozbiljnije provere, tako da onaj ko nije kadar da prođe kroz velika iskušenja ne može da primi ni velike darove od Boga. Smatram da nam Dostojevski daje upravo tu poruku: čovek bez velikih iskušenja ne može da dođe ni do velikih vrednosti. Čitajući Dostojevskog, vi ne čitate prosto policijske romane, nego dobijate svedočanstvo da do života dospevate kroz smrt. Setimo se primera žene kojoj je dato Jevanđelje kada je odlazila na izdržavanje kazne u Sibir; on joj je napisao pismo rekavši: ja sam čovek svoga vremena sa svim iskušenjima i nevericama, ali mi kroz ta iskušenja Bog daruje momente, tako da sam sam formulisao jedno svoje ispovedanje vere – ne postoji ništa lepše ni čudesnije od ličnosti Hristove. I ako mi neko dokaže da Hristos nije istina, ja ću radije izabrati Hrista, a ne istinu. Kada to kaže jedan Dostojevski onda je to od posebnog značaja, jer je prošao kroz sva iskušenja, i nakon tog iskustva ada dospeo do Vaskrsenja.

Ateisti, čitajući ovo ispovedanje vere Dostojevskog, bivaju zatečeni. Smatraju da on poseduje ozbiljne argumente za ateizam koji prevazilaze i njihovo bezboštvo. „Naš ateizam je detinjarija i smešna stvar pred njegovim. Ateizam Dostojevskog ruši sve pred sobom.“ A upravo tj čovek je došao dotle da govori o Hristu, tako da on problematizuje svakog.

Danas čitav svet čita Dostojevskog, ne zato što je izuzetno darovit, već zato što nam daje ovo svedočanstvo koje može da posvedoči svaki čovek, zaboravljen ili ignorisan, neki pijanac, ili bludnica poput Sonje. I tada uviđamo da je Dostojevski dospeo tamo gde i avva Isaak, koji veli da dolazimo do milosrđa koje je ljubav koja prigrljuje čitavu tvorevinu, sve ljude, neprijatelje istine, pa i samog đavola. Priznaješ da to može da učini samo neko sa božanskom silom.

Svedočanstvo Pravoslavne Crkve, dakle, jeste svedočanstvo slobode; ulazak u drugu ili drugačiju logiku, ne težeći ljudskom uspehu. Sv. Nikola Kavasila kaže da mi pobeđujemo pobedom drugih, ne svojom. Hristos u svom stradanju ne dolazi da bi udario neprijatelja, nego neprijateljstvo. On za svoje prijatelje drži sve, čak i one koji su Ga raspeli, tako da ne ukida neprijatelje, već neprijateljstvo. Postoji, po rečima Sv. Simeona Novog Bogoslova, jedna malena radost koja nadilazi smrt; on na jednom mestu kaže: „Bože, želim da spaseš svu moju braću i sve ljude, ne samo mene; neću u Raj bez njih. Ako njih ne spaseš onda to spasenje ne želim ni ja.“ Jer ne može da shvati kako može da postoji Raj bez svih njegovih bližnjih. Ova mala radost nadigrava i samu smrt. I Dostojevski govori nešto slično: želim jednu malenu večnost, ali ipak – večnost. Pravoslavna Crkva nas oslobađa od svih tih malih uspeha koji to zapravo i nisu, jer ne uspevaju da nas oslobode od smrti i propasti. Kada čovek iskusi ovu blagodat, tada oseća da privremeni život i sitne stvari i radosti imaju veliku vrednost, jer ih prihvatamo s blagodarnošću Bogu. Čovek se, dakle, već sada, i dušom i telom, nalazi u Raju. Pravoslavna Crkva nas upravo tamo vodi, i ako uz pomoć svih svetih tamo stignemo, onda ćemo zavoleti i ljudski neuspeh, jer smo iskusili jednu malenu radost namenjenu čitavom svetu. Mi zapravo obitavamo, obitavanje je kretanje, dok je ushođenje u tim iznenađenjima – beskrajno.

Velika je stvar biti spreman da se čovek skloni, da iščezne, ali na koji način? Kao što seme kada padne na zemlju umire, na neki način iščezava, a zatim zemlja sama od sebe daje novi plod, novi život. Vi, koji ste pravoslavni na razmeđi svetova, istorije i sl., imate veliku privilegiju što ste pravoslavni. Nemamo nikakvog neprijatelja, ne borimo se ni protiv koga, svi oko nas su u stvari gladni i žedni, oni koji nam zadaju udarce naši su prijatelji, a oni koji nas mrze naša su braća. Oni imaju potrebu i teže ka tome da prime tu blagodat koja ne dolazi usled naše sposobnosti, već je dar ljubavi Božije koja je nas nesrećnike učinila njenim pričasnicima. Kada uđemo u tu vrstu logike naš život se nikad ne završava. Tu beskrajnost i sad živimo, jer vrednost koju čovek u sebi ima ne dolazi od njegove moći i sposobnosti, već od sile i ljubavi Božije.

Govorili smo o Isaaku Sirinu i Dostojevskom, a u Jeladi govorimo i o Papadijamantisu. I Dostojevski i Papadijamantis u svojim delima pokazuju ljubav prema onim malenim i sićušnim, zaboravljenim ljudima. Veliki ljudi ovoga sveta, kako je u Jevanđelju rečeno, „oni koji žele da vladaju narodima“, veliki političari, naučnici i umetnici, jesu dobri ali su mali ljudi, i oni imaju potrebu za onom „malom večnošću“ u koju treba da stupe i da prevaziđu sebe. Svi bivamo ohrabreni da to možemo da postignemo, jer ne polažemo ispit kojim dokazujemo koliko smo kadri da zapamtimo, već ispit smelosti i ljubavi žrtvujući se za drugog. Jer kada neko žrtvuje dušu svoju radi drugoga i radi Jevanđelja, tada je nalazi. Čovek sam postaje jedno čulo koje svojim osetilom prima i hrani se svim oko sebe, i sve ga hrani duhovno, tako da njegovo prisustvo nadilazi sve i on biva blagodat svima. Nije reč o blagoslovu i dobroti ovoga sveta, već o krasoti Budućega veka. Ta dobrota koja nije prihvatljiva sa ljudskog stanovišta, ona je čak neprihvatljiva za ljudsku teologiju. Put koji nam Crkva otkriva nije skraćeni put do uspeha, već put koji proživljava dramu neuspeha ili smrti. Ali taj put nikada nema kraja.

Ovo je prisutno i sveštenodejstvuje se u Pravoslavnoj Crkvi zahvaljujući blagodati Duha Svetoga, zbog kojeg Crkva postoji i koji je održava i životu. To je ona sila Duha koja „sastavlja vascelu ustanovu Crkve“ i daje smisao čovekovom životu. To nam se daruje u trenu kada sve položimo i predamo Gospodu. Tada čovek razumeva i ono što nije shvatljivo, jedan maleni čovek se širi i uzrasta postajući smestilište nesmestivoga. On prima blagodat sveukupnosti, tako da punota postaje odlika onog malenog dela, a ne obratno, i čovek prihvata logiku Budućega sveta i radost Budućega veka. Ta radost se u sadašnji vek prenosi ćutanjem, ali to ćutanje je rečito. A prividno odsustvo Svetih u stvari ispunjava svet njihovim prisustvom. Na to misli apostol Pavle kada kaže da je čuo neiskazive reči, koje čoveku nije dopušteno govoriti.

Vrlo često se na jedan lažan način mučimo u učenju teologije, a to se zbiva kada pojedini „veliki“ teolozi pokušavaju da rečima iskažu ono neizrecivo. Tačno je da u Crkvi imamo katihezu reči, ali bivamo oživljavani ćutljivom blagodaću koja je rečita. Svaki koji je ranjen razume taj jezik ćutanja, postaje prijemnik zračenja blagodati jednog Svetitelja. Ne postoji ljudska reč kojom bi se objasnilo to stanje smirenosti, tišine i ljubavi koja u njemu postoji i nečujno se prenosi na svima, tako da čovek ponekad zavapi: hoću da slušam reči ćutanja, jer mi je dosta svih tih lepih reči. Sveti Isaak Sirin u svojim spisima govori o rečima koje su organ sadašnjega veka, a ćutanju kao instrumentu Budućega veka. Važno je istaći da u Crkvi postoji iskazana i razumljiva reč, ali i ona neizreciva. Poštovanje prema tome pokazujemo kada čuvamo i nastavljamo Predanje naše Crkve. Dužan sam reći da vaš profesor Nenad Milošević nastavlja takvo Predanje. Velim često da ništa ne škodi nama pravoslavnima da budemo pravoslavni, jer i ne čineći ništa posebno nalazimo se u tom prostoru vaseljenskog pokreta. U ekumenskom pokretu su se ljudi već zamorili i vapiju za ćutljivom rečju ćutanja. No, da ne upadnemo u zamku mnogoglagoljivosti dok govorimo o ćutanju…

 

Izvor: Izlaganje Arhimandrita Vasilija Gondikakisa, igumana svetogorskog manastira Ivirona, na temu „Teologija i život – vaseljensko poslanje Pravoslavne Crkve“, održano 16. maja 2012. godine u velikom amfiteatru Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
Prevod: Ep. Maksim Vasiljević