Vizantijska kašičica, rani VII vek (Valter art muzej, Baltimor)
Liturgijske kašičice su postojale sigurno od 6-7. veka.[1] Da li to znači da su one bile korišćene za pričešće? Zapravo, 101. kanon Peto-šestog sabora (691-692) zabranjuje upotrebu bilo kakvih posuda, osim ljudske ruke.[2] Kanon kaže: „Tako, koji želi u vreme (liturgijskog) sabranja da se pričesti Prečistim Telom i pričešćem jedno sa njima postane treba da ruke sastavi u obliku krsta i tako pristupa i prima Pričešće blagodati. Jer oni koji prave neke sudove od zlata ili druge materije da, umesto u ruku, prime Božanstveni dar i da se udostoje božanskog pričešća, mi ne odobravamo“.[3]
Do 11. ili 12. veka svi, podjednako i klirici i laici, primali su svete darove odvojeno, na način kako to klirici čine i dan-danas. Kada bi narod pristupao, pružali bi ruke, stavili desnu preko leve, otvorenih dlanova, na koje bi sveštenik stavljao delić svetog Hleba. Nakon konzumiranja Hleba, pričasnicima bi đakon prinosio Čašu.[4]
Prvi jasan dokaz o upotrebi kašičica za pričešće pojavljuje se u 11. i 12. veku. Kako saznajemo iz komentara kanoniste Teodora Valsamona (oko 1195), zajednička kašičica je postala uobičajena praksa u mnogim mestima do sredine 12. veka. Komentarišući 101. kanon Peto-šestog sabora, on se žalio da je predanjski način deljenja Pričešća bio napuštan u nekim oblastima.[5]
Vekovima kasnije, u jednom komentaru na isti kanon, Sveti Nikodim (1809) sugeriše da je uvođenje kašičice za pričešće bilo izazvano manjkom đakona. Do poznog 12. veka mnoge crkve opsluživao je samo jedan sveštenik, što je razdeljivanje evharistijskih darova odvojeno činilo nezgodnim i teškim. Problem je bio rešen uvođenjem kašičice. Sveštenik je sada bio u mogućnosti da pruži evharistijske elemente zajedno na kašičici. Dodatno, Sveti Nikodim kaže da je stavljanje svetih darova neposredno u usta pričasnika pomoglo da se prekine i izbegne prosipanje prilikom pijenja iz Čaše. Očigledno, neki ljudi su bili nemarni i ispuštali čestice Svetog Hleba. Ostali su ih sakrivali i koristili u „nečasne svrhe“.[6]
Korišćenje kašičice za pričešćivanje nije bilo ozakonjeno saborom, ni vaseljenskim ni pomesnim. Njena upotreba uvedena je postepeno. U početku, kašičica je možda bila korišćena da bi se pričestili bolesni i oni na samrti. Isprva, kako bi se to moglo pretpostaviti, njena upotreba na liturgiji izazvala je određeni otpor, kao što je slučaj sa svakom liturgijskom novinom. Zamena vekovnog načina primanja osvećenih Darova odvojeno, zasnovana na biblijskom obrascu, nije proticala lako. Ipak, nove pastirske potrebe učinile su da upotreba kašičice postane neizbežna. U konačnici, kašičica je bila prihvaćena, makar i nevoljno, zato što nije kršila, protivrečila ili kompromitovala bilo kakva dogmatska učenja.
Način kojim se pričešće razdeljuje je čisto funkcionalan. Služi u praktične svrhe. Stoga, opravdano potrebama i okolnostima, lokalna Crkva u svojoj sabornoj mudrosti i vlasti slobodna je da usvoji, izmeni i upravlja načinom na koji se sveto Pričešće razdeljuje (vernicima). Koji god način Crkva da odabere, jedna stvar je najvažnija – a to je da ne krši nijednu dogmu i da je primerena, tj. da štiti i održava dostojanstvo sveštenog čina pričešćivanja.
Od Svetog Nikodima saznajemo da je poznato da su se sveštenici koristili proizvoljnim načinima da pričešćuju bolesne i umiruće.[7] U komentaru na 28. kanon Peto-šestog sabora, on prekoreva klirike zbog korišćenja neodgovarajućih načina za pričešće bolesnih. On preporučuje prikladniji način. Tako, piše: „Stoga, i sveštenici i viši klir moraju da promene način pričešćivanja u vreme kuge bez narušavanja kanona; ne stavljajući sveti Hleb u zrna grožđa, nego u neki svešteni sasud, tako da bi oni na samrti i bolesni mogli da prime uz pomoć hvataljki ili slično. Sasud i hvataljke bi trebalo staviti u sirće, a sirće treba da se sipa kroz levak, ili na bilo koji drugi način koji bi bio sigurniji i kanonski.“[8]
Kratko zapažanje svetog Nikodima je značajno na dva način. Prvo, on insistira da se sasudi koji se koriste za pričešće budu sterilizovani sirćetom, koje je u stara vremena bilo popularno sredstvo za dezinfekciju. Ovo predstavlja priznanje da sasudi i instrumenti koji se koriste za pričešće mogu da budu kontaminirani opasnim parazitskim mikrobima. Drugo, on insistira da instrumenti budu primereni za ovu namenu.
Tokom proteklih 40 godina smrtonosne svetske epidemije AIDS –a , SARS- a, ebole i MERS –a izazvale su strah među ljudima. Trenutno, svet prolazi još jednu mnogo strašniju svetsku pretnju: epidemiju korona virusa ili Kovida 19, zaraze sa smrtonosnom silom koja je okrenula naglavačke svet u pogledu društvenih, ekonomskih, političkih i religijskih normi. Ljudi su sa pravom zabrinuti i uplašeni. Bolest je već zarazila milione ljudi i uzela živote hiljada na svetskom planu. Kao što je slučaj sa prethodnim epidemijama, izuzetno zarazan korona virus ostavio je mnoge ljude u zaprepašćenju i zapitane po pitanju toga da li treba koristiti zajedničku kašičicu za pričešćivanje.
Stvarni strahovi, suzdržanost i zabrinutost naroda ne treba olako shvatiti i odbacivati nadmoćnijim držanjem ili pozivom na veću veru, kao da je čin pričešćivanja lišeno ljudskih razmatranja i ograničenja stvorenih ljudi. Ljudi žele da se osećaju sigurnije, da se njihov glas čuje i da imaju osećaj da ih njihova Crkva štiti. Oni ne žele da budu izloženi nepotrebnim rizicima, niti bi trebalo da budu.
Izjave kao što su „Evharistija je Telo i Krv Hristova, i lek besmrtnosti“, ili „Evharistija je božanski lijek, božanski medikament“ mogu biti istinite. Međutim, one nisu dovoljne da umire strahove i brige vernih. Narod ne dovodi u pitanje osvećenje i identitet svetih Darova, već pouzdanost instrumenata preko kojih im se oni predaju.
Tokom svoje šezdesetčetvorogodišnje svešteničke službe upotrebio sam putir hiljadama puta posle svete liturgije kojima nema broja, bez straha i oklevanja, kao što to svaki sveštenik čini. Nisam siguran, međutim, da bi svaki verni parohijanin učinio isto, ako bi se to od njega tražilo. Moja poenta je sledeća: Sveto pričešće bi trebalo da bude izvor radosti, nade i snage za svakog a ne proba ili mera nečije vere u božansko promisliteljno staranje (Mt 4, 5-7). Sveti Pavle nas podseća da ljubav Hristova zahteva da se staramo o svim ljudima, ma u kojoj situaciji da se nalaze i da budemo osetljivi i spremni da odgovorimo na njihove opravdane potrebe i brige, Jevanđelja radi (1 Kor 9, 19-23).
Pravoslavna svetotajinska teologija razlikuje ono što je tajinsko i ono što je fizičko. Božanstvene stvarnosti u svakoj svetoj tajni se razlikuju od materijalnih elemenata kojima se posreduje. Verujemo i ispovedamo da su evharistijski darovi – hleb i vino – promenjeni u Telo i Krv Hristovu molitvom Crkve, i delovanjem i silom Svetoga Duha. Promena je, međutim, tajinska a ne fizička. Hleb i vino čuvaju svoja prirodna svojstva i odlike i podležu prirodnim zakonitostima koja se na njih odnose.[9] Način na koji se odigrava promena Darova ostaje duboka tajna. Ipak, verom znamo da se promena dešava, kako bi Hristos postao naša hrana, da bismo postali udeonici njegovog života (Jn 6, 56).
Kašičica za pričešćivanje je nesavršeni materijalni objekat. Ona ne učestvuje u nepokvarljivosti tela vaskrslog i oboženog Tela Hristovog koje je stvarno prisutno u nama kroz evharistijski prinos. Sama po sebi, kašičica je samo kašičica, deo pribora. Njeno dostojanstvo izvedeno je iz njene upotrebe kao instrumenta kojim se Telo i Krv Hristova razdeljuju njegovom narodu. Ona je odavno zamenila stariji dostojanstveni način pričešćivanja. Upotreba kašičice za pričešćivanje naroda bila je inovacija.
Danas, sama pomisao na zamenu zajedničke kašičice izazvala je veliku uznemirenost u nekim krugovima. Neki pripadnici klira i naroda vide zamenu zajedničke kašičice ili bilo kakvo drugo odstupanje od trenutne prakse kao odbacivanje učenja o stvarnom prisustvu Hrista u evaharistiji. Naravno, to nije tačno.
Kao odgovor na sadašnju smrtonosnu pandemiju, tri pomesne crkve su već promenile način razdeljivanja svetog pričešća.[10] Okolnosti zahtevaju da svaka pomesna Crkva pažljivo prouči problem uzimajući u obzir kulturološke i higijenske nazore svoga naroda, i sanitarne mere i protokole pojedinačnih država.
Ruska crkva uvela je malu, ali značajnu promenu u predanjski način pričešćivanja koji se čini da je zasnovan na modelu koji je predložio Sveti Nikodim. Zajednička kašičica se umače u alkohol i otire posle svakog pričasnika. Rumunska crkva dozvoljava narodu da svako donese svoju kašičicu od kuće. U Ukrajini se pričešće deli umakanjem – delić Hleba se umače u putir, a sveštenik ga stavlja u ruke pričasnika.
Kao dodatak ovome, predlagano je još nekoliko načina. Neki koji žele da zadrže zajedničku kašičicu veruju da je dovoljno da nauče pričasnike da nagnu svoje glave unazad i da otvore usta širom, da sveštenik može da spusti ili sipa svešteni prinos u usta u pričasnika. Cilj ovoga metoda je da se izbegne dodirivanje pričasnikovih ustiju i usana. Ipak, ovaj način nije otporan na greške zato što ne garantuje željeni učinak. Drugi predlog, koji je sličan rumunskom modelu dozvoljava svakoj porodici da donese sopstvenu „porodičnu kašičicu za pričešćivanje“ koja bi se koristila da se pričeste samo članovi porodice. Ovaj model, međutim, ide protiv upotrebe privatnih sasuda, koja je sankcionisana 101. kanonom iz straha da bi mogla dovesti do društvenih podela i sličnog. Pričešće, kao što je to dobro poznato, jeste i lični i saborni čin: „Sjedini nas jedne sa drugima koji su postali pričasnici jednog Hleba i Čaše“ (Anafora Svetog Vasilija). Ukrajinski model, pričešće umakanjem naišao je na podršku u nekim krugovima. On predstavlja jednu verzija drevne prakse. Međutim, teško je da se kontroliše u nekoliko prilika, a najočigledinija je kada se pričešćuju stariji ljudi, osobe sa invaliditetom i deca.
Još jedan model poziva na zamenu zajedničke kašičice sa više individualnih kašičica koje su napravljene od istog materijala i iste su vrednosti, a koje mesna parohija obezbeđuje. Prema ovom modelu, svaka parohija će dobiti (možda iz zajedničkog izvora) dovoljan broj jednokratnih kašičica od plastike ili drveta. Kada budu bile iskorišćene, svaka kašičica će biti sakupljena i odložena na odgovarajući način (spaljena ili zakopana) posle svake Liturgije.
Drugi način je da se svaka parohija postara za dovoljan broj metalnih kašičica koje bi se stalno koristile, a bile bi istog tipa i materijala. Upotrebljene kašičice bi se sakupljale i sterilizovane posle svake liturgije i bile korišćene više puta.
Svaki od ovih načina deli zajednički cilj – pričešćivanje na najsigurniji, najpraktičniji i najdostojniji mogući način. Ma bilo koji da je model, temeljna namera je ista – smanjiti prenos opasnih parazitskih mikroba.
Od svih načina, korišćenje mnogih višekratnih kašičica jeste najbezbedniji i najpraktičniji, a najbliži je primljenom predanju. Narod je navikao na kašičicu.
Postoji briga i za zajednički ubrus kojim mnogi ljudi brišu svoju usta nakon pričešćivanja. Ova praksa je problematična i mora da se prekine. Zajednički ubrus mora da služi samo u jednu svrhu – da primi ono što se slučajno prospe kada se daje pričešće. Grupa ljudi, čtečevi ili redovni vernici, treba da budu obučeni da drže pravilno ubrus kada pričasnici prilaze. Upotreba jednokratnih salveta je takođe predložena. Salvete se ostavljaju u posebnu korpu nakon što se upotrebe. Da bi se izbegle poteškoće, narod se mora podučiti da pravilno koriste svoju ličnu salvetu.
Promena u načinu kako se Pričešće deli narodu je neizbežna. Ona se već dešava. Pitanje je: da li će sve crkve postići dogovor u neko skorije vreme, da li će se lokalne varijacije primenjivati sve dok upotreba više individualnih metalnih kašičica ili neka druga varijanta ne postane standard? U svakom slučaju, promena dolazi. Važno je stoga da svi, kako klir tako i narod, budu adekvatno pripremljeni.
Izvor: A Note on the Common Communion Spoon, Orthodoxia.info, May 25.
Preveo: Mihailo Milenković
[1] O istoriji zajedničke kašičice, vidi: Robert F. Taft, “Byzantine Communion Spoons: A Review of the Evidence,” in Dumbarton Oaks Papers (DOP), vol. 50 (1996), 209-238; and Taft,A History of the Liturgy of St. John Chrysostom, vol. VI, TheCommunion, Thanksgiving, and Concluding Rites, (Rome 2008), 266-306. Rane kašičice (λαβίς or κοχλιἀριον) su bile veće i dublje nego one koje mi koristimo danas.
[2] O Peto-šetom saboru i liturgijskim reformama vidi Calivas, Aspects of Orthodox Worship (Brookline, MA), 227-234.
[3] Episkop Atanasije (Jevtić), Svešteni kanoni Crkve, Beograd, 2005, 122-123. U originalu je citirano prema Pedalion/Rudder, 408
[4] Vidi na primer opis Kirila Jerusalimskog Cyril of Jerusalem, Mystagogical Catechesis, V: 21, 22.
[5] Vidi Rallis and Potlis, Οι Θειοι και Ιεροι Κανονες, (Athens 1853),vol. 2, 548.
[6] Pedalion/Rudder, 410.
[7] Prema mojim saznanjima, niko do sada nije preduzeo temeljnije istraživanje istorijskih zapisa u cilju da budemo sigurni kako se Crkva odnosila prema raznim pastirskim potrebama u podeli Pričešća u vreme velikih epidemija i drugih kriza koje su pogodile društvene i crkvene norme. Da li je u takvim prilikama dugotrajni običaj retkog pričešćivanja igrao neku ulogu? Da li je to bio faktor umiravanja? Znamo, na primer, da su u Konstantinopolju i drugim većim gradovima sredinom 17. veka dugačka opela iz Velikog Evhogija (=slov. Trebnika, Molitvoslova) bila skraćivana zbog neredovnog broja sahrana, usled epidemije i žrtava koje je ona prouzrokovala. Vidi Ioannis M. Fountoulis, Τελετουργικά Θέματα(Athens 2002), 157-160. Koje druge promene i ustupke je Crkva morala da učini u vreme krize?
[8] Pedalion/Rudder, 322 (note).
[9] U skladu sa dogmatskom definicijom Četvrtog vaseljenskog sabora u Halkidonu: „Sledeći Svetim Ocima, svi saglasno poučavamo ispovedati jednog i istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista, Njega savršenog po Božanstvu i Njega savršenog po čovečanstvu, i Njega istinitog Boga i istinitog Čoveka …I njega jednog Hrista, Sina, Gospoda Jedinorodnog, u dve prirode nesliveno, neizmenljivo, nerazdeljeno, nerazlučeno (ἀσυγχύτως, ἀτρέπτως, ἀδιαιρέτως, ἀχωρίστως) poznatog, tako da sjedinjenjem nije narušena razlika priroda, već je, štaviše, sačuvano svojstvo svake prirode i sjedinjuje se u jedno lice (πρόσωπον) i jednu Ipostas (ὑπόστασις)) ne u dva lica razdvojenog ili razdeljenog, već Njega jednog Sina Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista, kao što nam isprva objaviše proroci za Njega, i kao što nas sam Gospod Isus Hristos nauči i predade nam Simvol Otaca“. Archbishop Peter L’Huillier, The Church of the Ancient Councils (Crestwood, NY 1996), 194.
Dva primera će ilustrovati da su prirodna svojstva hleba i vina sadržana. Osobe koje boluju od teškog oblika moždane bolesti, autoimunog poremećaja, reaguju teško kada unose gluten, jedan od proteina u pšenici, raži, ovsu i drugim žitarica od kojih se pravi profsora. Ove osobe često traže da im se daje najmanji komadić osvećenog hleba zbog straha od loše reakcije. Novorukopoloženi klirici, koji nisu sviknuti na da piju alkoholna pića, često imaju problema sa upotrebom i čišćenjem putira nakon liturgije na prazan stomak. Čak šta više, Darovi koji se osvećuju na Veliki četvrtak se odlažu na poseban način. Nakon što se skroz-naskroz isuše, razlomljene su na male komadiće i stavljene na ili ispod vatre (izbora toplote). Ovo se radi da bi se oni očuvali.
[10] Vidi važan članak od Nikolaja Denisenka, „Do Sacraments Prevent Illness?” in Public Orthodoxy, the online publication of the Orthodox Christian studies Center of Fordham University. Srpski prevod na Teologija.net.