Foto: Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska
Strah od korona virusa nas parališe. Bezbrojni vinovnici smrti vrebaju u svakom deliću sekunde. Korona virus nas drži u strahu, jer ga ne poznajemo. Iznenadio nas je i nemamo načina da se odbranimo – nemamo ni lek, ni vakcinu. Statistička verovatnoća da ćemo se zaraziti, dovedena do vrhunca, rađa paniku – da će nas zadesiti mučna smrt u bolničkom haosu panike.
Kada budemo imali lekove i vakcinu, strah će utihnuti – i to isključivo zato što će se smanjiti statistička verovatnoća da ćemo umreti. Hoćemo li tobože znati koji je „smisao“ (uzrok i cilj) postojanja korona virusa? Ne. Kao što ne znamo ni koji je „smisao“ kancera svih vrsta, infarkta, moždanog udara i drugih bezbrojnih uzročnika smrti – na kraju krajeva ni koji je „smisao“ smrti.
Nekada, u prošlim civilizacijama, potreba za lekovima-vakcinama, po svemu sudeći, bila je na drugom mestu (ne i marginalizovana), a na prvom je bila potreba za „smislom“. Ko potvrđuje ovo prvenstvo? Praksa, ljudske institucije i sačuvana reč tih ljudi. O „smislu“ postojanja oni su veoma retko govorili u intelektualnim kategorijama i jezičkim formama – njihovi iskustveni odgovori otiskivali su se u institucijama organizovanog društvenog života, kao i u jeziku Umetnosti: slikarskim i vajarskim delima, muzici, arhitektonskim ostvarenjima, narodnim igrama i dramaturgiji. Danas, čini se, živimo u civilizaciji be-smislenosti, nepromišljene nezainteresovanosti za suštinske stvari, i očiglednog odsustva „smisla“ – uverenost da se smrću „sve završava“ čini se nesalomivom i monolitnom.
Ovaj ustanovljeni nihilizam potvrđujemo načinom organizovanja i funkcionisanja života – pojedinačnog, kolektivnog, globalnog. U motivima i ciljevima takozvane „politike“, u sistemima funkcionisanja ekonomije, u logici odnosâ proizvodnje i razmene, u primitivnoj dominaciji privatnog nad javnim (društvenim) sektorom. A još uočljivije u sramno upotrebljavanim ciljevima prosvete, u komercijalizaciji „informisanja“ i umetnosti, u činjenici da su i jedna i druga uhvaćene u zamku okrutnog prioriteta stvaranja „utisaka“.
Pre 133 godine, Niče je sa proročkom, potresnom jasnošću uveravao da nihilizam stoji pred našim vratima… obezvređenje svake vrednosti, odsustvo svakog smisla – nedostaje cilj, nedostaje odgovor na pitanje „zašto“. Danas doživljavamo ovaj željeni i neumoljivi, hladni nihilizam svakog „smisla“ – u fizionomskoj ekspresiji predsednika Trampa, u nekrofilnim osmesima gospođe Merkel, u ispraznom koketiranju gospođe Lagard, ili naprosto u komičnoj nedostatnosti naših, prividno značajnih, pajaca.
Nepobedivi i već ustanovljeni nihilizam, po kome se „sve završava smrću“, prvenstveno je porod otuđenja događaja Crkve i njegovog svođenja na individuocentričnu religiju. Niče je i ovo kristalno jasno dijagnostifikovao, njegova dijagnoza nazire se u često enigmatičnoj jezičkoj smelosti. Jedini način izražavanja koji može da prenese uverenost da se smrću ne završava sve, nego postoji mogućnost da smrt bude „uništena smrću”, jeste praktično, iskustveno učešće. Ne ideološka izmišljotina, ne intelektualna uverenost niti psihološka autosugestija. To je Praznik – iskustvo zajedničarene uverenosti, dar radosti koja se rađa na način neuhvatljiv za definicije, kakav je i svaki istinski eros.
„Nećemo nikada umreti, grobaru prevarantu“ – pevao je nekada Savopulos[1], sublimirajući, kao što to često biva u umetnosti, opšte (crkveno) iskustvo. U životu Crkve, svako Evharistijsko sabranje je praznik radosti, jer smrt biva „zgažena smrću“. Ukoliko nema zajedničarene radosti, onda ni sabranje nema smisla. Vera je odnos – odnos koji se izgrađuje poverenjem, poverenje koje se rađa iz erosa. Ni propoved, ni saveti, ni legalizam direktive ne mogu roditi eros.
Ovu očiglednu realnost, čini se, većina episkopa grčke Crkve više ne može da prepozna. Možda je to i prirodno. Već 200 godina Crkva u Grčkoj je podređena ulozi „dominantne religije“, samim tim poistovećena sa intelektualizmom od opšte koristi, ideološkim didaktizmom i legalizmom moralne efikasnosti – poistovećena sa smrtnošću kao zakonitošću.
Tako su episkopi pristali na zabranu konstituisanja i projavljivanja Crkve u Evharistiji sa ciljem spašavanja onih koji su pogruženi (kršteni) u vaskrsnu smrt. Prihvatili su da se praznik egzistencijalne slobode izopači u televizijski spektakl[2]. Bez svake sumnje, jerarsi su to učinili jer veruju da je uloga Evharistije isključivo propovednička: da bi individua „imala korist“, da bi bila poučena, ispunila se emocionalnim nabojem i saobrazila se sa deontološkim direktivama. Crkva se danas bavi ponašanjem, ne i egzistencijom [postojanjem].
Zašto postojimo? Ukoliko postojanje ima uzrok i cilj, zašto je efemerno? Čemu strah od nepostojanja? Crkva kao događaj odgovara na ova pitanja, a ne propoveđu. Majčinskoj ljubavi ili istinskom erosu ne učimo se kroz ideološka razglabanja. Poznanje i jednog i drugog rađa se, ono je iskustveno i daruje se neosetno zahvaljujući neposrednosti odnosa.
„Nećemo nikada umreti, grobaru prevarantu“ – Crkva to potvrđuje pevajući: Hristos vaskrse!
Izvor: Χρήστος Γιανναράς, Α-νόητος βίος και ιός, www.kathimerini.gr, 5.4.2020.
Prevod: Bojan Radičević
[1] Dionisije Savopulos – veoma cenjeni savremeni grčki kompozitor, stihopisac i izvođač. [prim. prev.]
[2] Autor aludira na činjenicu da su u Grčkoj svi hramovi zatvoreni za služenje Evharistije, osim retkih izuzetaka – iz tih hramova ide TV prenos koji autor kritikuje. [prim. prev.]
