Ateizam definitivno predstavlja jedan od najvećih izazova danas, ne samo za hrišćane, već i za druge religije i njihove vernike. Problem postaje još složeniji onog trenutka kada shvatimo da se radi o izuzetno kompleksnoj pojavi, za čije adekvatno rasvetljavanje bi bili potrebni bezmalo tomovi knjiga.
Složenost pomenutog fenomena postaje očigledna već pri pokušaju definisanja samog pojma ateizam. Na prvu loptu pomišljamo na ljude koji ne veruju u Boga, ili, nešto preciznije, smatraju da Bog ne postoji. Teolozi doduše barataju razuđenijom terminologijom pa razlikuju ateiste (ljude koji misle da Bog ne postoji), agnostike (ljude koji veruju da ne možemo znati da li Bog postoji), čak i antiteiste (ljude koji su, pored izostanka lične vere, agresivni borci protiv religije). Prosečan pak čovek koga bismo mogli svrstati u neku od pomenutih kategorija – veoma često nije svestan suptilnih terminoloških distinkcija i sebe smatra upravo ateistom, ili prosto – nereligioznim. Slično je i sa „običnim“ vernicima koji takođe pripadnike tri pomenute kategorije najčešće svrstavaju pod opšti pojam „ateisti“.
Problem se dodatno komplikuje kada sagledamo istoriju upotrebe pojma ateizam. Iako se radi o prilično starom pojmu, način na koji se on upotrebljavao nije bio istovetan ne samo pomenutoj široj praksi koja danas postoji u narodu, nego ni onome što se sada smatra preciznom upotrebom. Jedan primer iz rane istorije Crkve to vrlo jasno prikazuje: Sv. Polikarp, episkop smirnski, izveden je sredinom drugog veka na suđenje, optužen da je hrišćanin. Kako je već bio star čovek, sudije su se sažalile i bile spremne da ga poštede samo ako prizna božanstvo cara i uzvikne „dole ateisti!“. Makar ovaj drugi zahtev na prvi pogled ne deluje nimalo problematično za hrišćanskog episkopa. Problem je, međutim, bio u tome što su sudije pred kojima je Polikarp stajao pod ateistima podrazumevale upravo hrišćane! Polikarp, međutim, iskoristivši mudru dosetku, zaista nije imao problem da ovaj zahtev izvrši: okrenuo se prema prisutnoj razularenoj masi, koja se okupila da prati gladijatorske borbe i javna pogubljenja, i njima (=rimskim mnogobošcima) u lice uzviknuo: Dole ateisti! Pomenuti primer jasno pokazuje da je razumevanje pojma ateizam zapravo bilo pitanje perspektive, odnosno da se pod njime nije podrazumevalo odsustvo svake vere u Boga, već pre – odbacivanje konkretne, neodgovarajuće slike Boga (zarad neke druge, ispravne). Ateizam kao pojava generalnog odbacivanja Boga (za ovu priliku moramo doduše ostaviti po strani sasvim legitimno pitanje da li takvo apsolutno odbacivanje Boga zapravo postoji), dakle ne zarad neke druge, bolje ideje o njemu, relativno je nova pojava i istraživači je većinom vezuju za period oko Francuske revolucije.
O savremenom ateizmu moglo bi se, i moralo, govoriti iz mnogo različitih uglova. Mogli bismo tako raspravljati o ateizmu kao posledici razočaranosti tragičnim istorijskim zbivanjima („čemu vera/teologija/Bog nakon Aušvica?“), ili posledici ogromnog tehnološkog razvoja koji čini da nam je sve dostupno na jedan „klik“, što onda ima kao rezultat to da čovek sve manje promišlja stvarnost, sve manje se „čudi“ pred njom, a znamo da autentično filosofsko/teološko čuđenje pred tajnom Bića („otkud uopšte nešto, a ne ništa?“) predstavlja izvorni podsticaj za bavljenje filosofijom, pa i teologijom. Mogli bismo raspravljati i o nedostatku samopouzdanja savremenog čoveka koji, zahvaljujući ogromnom napretku prirodnih nauka, još bolje i jasnije nego raniji ljudi zna da ne postoji Bog koji bi bio samo jedno od bića unutar ovoga sveta. Ako takvog Boga nema, ako Bog nije samo biće na vrhu piramide ovosvetskih bića, već transcendentan i apsolutni Drugi u odnosu na nas – odakle onda čoveku smelost da i pomisli da bi takvo jedno biće on mogao spoznati, čak i kada bi ono postojalo? Sva ova važna i relevantna pitanja ovom prilikom ipak ćemo ostaviti po strani, a u ovom eseju pokušati da se pozabavimo jednim drugim pitanjem: odgovornošću hrišćana za nastanak ateizma.
Isuviše često, naime, pristup hrišćana problemu ateizma svodi se na lamentiranje nad „svetom koji u zlu leži“, koji je vremenom sve gori i, iz čiste zlobe, ne želi da prihvati božansku istinu i svetlost koje Crkva izobilno izliva u njega. Mnogo ređe se, čini mi se, postavlja samokritično pitanje koje je, po mom mišljenju, daleko više u duhu samog hrišćanstva. Ne dakle: „kako i zašto su sve drugi krivi što postoji ateizam?“, već: „da li smo i šta mi kao hrišćani tome doprineli? Gde možda nismo bili dovoljno verni Hristovom jevanđelju, što je ljude onemogućilo da adekvatno spoznaju kog i kakvog to Boga mi propovedamo?“
Razmišljajući upravo u ovom pravcu, eminentni savremeni hrišćanski teolog Hans King razlikuje tri plana na kojima su sami hrišćani doprineli razvoju ateizma (humanistički, politički i naučni) pri čemu se oni međusobno ne isključuju. Drugim rečima, čovek se u hrišćanstvo ne mora razočarati na samo jednom planu. Iako su primeri uz pomoć kojih King obrazlaže svoju ideju vezani za kontekst života Bleza Paskala i Rimokatoličku crkvu, pomenutu podelu smatram korisnom, te ću je iskoristiti da, nadovezujući se na Kingova razmišljanja, ilustrujem pojave koje su, verujem, opšteprisutne, koristeći se pritom primerima koji izlaze izvan pomenutih okvira i relevantniji su za naš kontekst:
1. Humanistički ateizam se javlja onda kada u svojoj propovedi stavimo preterani naglasak na „podvig“ i „duhovnost“ i time ih, zapravo, suštinski izvitoperimo. Askeza je dobra, štaviše neophodna i ključna u životu svakog hrišćanina, o tome naravno nema spora. Njome se učimo ljubavi i savladavamo sopstveni egoizam. Međutim, ukoliko u promovisanju podvižništva preteramo sa izvesnim spoljašnjim, nesuštinskim elementima, i čitavu ovu veliku i važnu temu svedemo na pitanja poput npr. u ovo vreme posta aktuelnog „da li jedeš na vodi (ili – ne daj Bože! – u tvom jelu ima i neka kap ulja)?“, onda zapravo potpuno promašujemo njen smisao.
Veličanje značaja „duha“, kao nečeg uzvišenog i dobrog, nikada ne sme ići na račun nipodaštavanja „tela“, kao nečeg po sebi lošeg. Ovakav dualizam odbacili su još rani Oci Crkve, odbijajući da sa platonistima govore o dobrom duhu i telu kao njegovoj tamnici, verujući da je i telo od Boga stvoreno kao dobro. Svakako, naše telo jeste „palo“ i iziskuje trud na polju borbe sa strastima, ali uporno insistiranje isključivo na palosti, slabosti, grehu, zlu u svetu, najčešće predstavlja stavljanje preteškog bremena na pleća naroda.
Sve ovo, ne zavaravajmo se, i te kako postoji i u našoj sredini, kako izvan kanonskih granica Crkve u raznim zilotskim pokretima, tako i unutar ovih granica, po pravilu kod samozvanih „duhovnika“ koji neretko sistemom dodeljivanja ili, još češće, uskraćivanja tzv. „blagoslovâ“ teže da kontrolišu život ljudi do najmanjih sitnica. Kao da neretko zaboravljamo da je, uprkos svim realnim problemima i zlu koje u svetu postoji, Bog koga ispovedamo Bog života, Bog pobede nad smrću, a samim tim – Bog radosti, a ne večne potištenosti. Zapitamo li se ponekad, svedočimo li ljudima pored nas dovoljno očigledno ovog Boga radosti? I da li će oni poželeti da „dođu i vide“ o čemu im mi hrišćani propovedamo, ako nas uvek vide pokunjene, namrgođene, uplašene, u crnini? Nije li i sam Hristos, mada je bolje od svih nas znao koliko i kakvog zla ima u svetu, te kako će okončati ovozemaljski život, odbijao ovaj „mračnjački“ pristup životu i zato od sličnih „pobožnjaka“ onoga vremena bio nazivan izjelicom i pijanicom, koji po kafanama jede sa grešnicima?
Preteranim, dakle, insistiranjem na podvigu, tj. izvitoperenjem ideje o njemu, ličimo pre na neke ekstremne sekte koje su se odlikovale čak i fizičkim samobičevanjem, nego na samoga Hrista. Na taj način najčešće postižemo da se ideja hrišćanskog života u najboljem slučaju učini ljudima preterano uzvišenom, a samim tim i nedostižnom za njih („dobro je hrišćanstvo, ali ja nisam dovoljno dobar da to mogu da iznesem“), ali vrlo često dovodimo i do toga da se ideja hrišćanstva učini nedovoljno dobrom, da se čovek zapita „moram li mrzeti sebe i svet i život, da bih voleo Boga?“, te da stoga od hrišćanstva odustane.
2. Politički ateizam nastaje onda kada Crkva propusti da adekvatno deluje u društvenoj sferi. Ovo se najčešće dešava na dva plana: prvi se tiče toga da Crkva propušta mogućnost da na širem planu, kao institucija, pokušava da se izbori sa socijalnim problemima sa kojima se na svakodnevnom planu ljudi susreću.
Uzmimo za primer glad i siromaštvo. Svakako da će se na pojedinačnom planu rešenje često pronaći, tj. da će gladni pojedinac ponekad zakucati na vrata hrama i tu susresti nekog dobrog sveštenika koji će biti spreman da mu pomogne i nahrani ga. Ali, ovakva pojedinačna dela milosrđa, iako dobra i važna, nisu dovoljna, i od Crkve se očekuje da pokuša da na širem planu doprinese sistemskom rešenju problema, što je ona, kroz istoriju, često propuštala da čini, a to ju je, u očima mnogih, činilo lažnom, tj. neautentičnom sledbenicom poruke o ljubavi prema bližnjem, koja se nalazila u samoj srži Hristove propovedi.
Primer pozitivnog delovanja u ovom pravcu je npr. postojanje javnih kuhinja, gde se potrebiti mogu svakodnevno besplatno hraniti na račun Crkve. Stiče se, međutim, utisak da bi ovakvih kuhinja, ali i drugih sličnih ustanova, moglo i moralo biti još više.
Drugi problematični aspekt javnog delovanja Crkve je njena afirmacija vlasti i preterano vezivanje za nju. Ukoliko je vlast u nekoj državi loša, narod pod njom teško živi i doživljava je kao neprijatelja, a Crkva se (bez ikakve suštinske potrebe, tj. zbog odveć ljudskih razloga i ovozemaljskih interesa) stavi na stranu te vlasti, onda će narod sledeći prostu logiku „prijatelj mog neprijatelja je takođe moj neprijatelj“ često biti primoran da se okrene protiv Crkve, a time, po automatizmu, najčešće i protiv Boga.
Možda je najradikalniji primer ovog tipa bila podrška velikog dela Nemačke evangeličke crkve Adolfu Hitleru, što je za posledicu imalo to da su i mnogi teolozi i sveštenici osetili potrebu da se od takve zajednice distanciraju i osnuju paralelnu „Ispovednu crkvu“. Fenomen podrške političarima na vlasti od strane crkvenih poglavara prisutan je i te kako i danas, i u većinski pravoslavnim sredinama, uprkos priličnom nezadovoljstvu ovim političarima koje neretko postoji u narodu. Morali bismo biti svesni opasnosti i, što je još važnije, neautentičnosti, sa hrišćanske tačke gledišta, ovakvog načina delanja (jer, naravno, nije loše izlagati se opasnosti radi odbrane autentičnih hrišćanskih vrednosti) i truditi se da ga maksimalno izbegavamo.
U sferi političkih iskušenja koja mogu voditi odricanju od Boga možemo spomenuti i još uvek vrlo bolni i akutni (iako osuđen) problem pravoslavnih – etnofiletizam. Ova tema je vrlo kompleksna i o njoj je već mnogo pisano, te je ovde možemo samo ovlaš dotaći i napomenuti da se stiče utisak da ljudi često odlučuju da odbace veru jer im se čini da je ona nužno povezana sa afirmacijom jedne po pravilu iskrivljene i ideologizovane slike određenog naroda, koja se u propovedi Crkve često nameće i kao dominantna.
3. Naučni ateizam, u krajnjoj liniji, nastaje u slučajevima kada Crkva (pogrešno) insistira na podvojenosti i suprotstavljenosti vere i razuma, kada joj se čini da neka od saznanja do kojih čovek dolazi svojim razumom/naučnim istraživanjem moraju biti odbačena kao neusaglasiva sa verom.
Najčuveniji primer ovog tipa, kojim je zapravo i otpočeo rascep između Crkve i nauke (koje dotad nisu bile u sukobu), tiče se oštrog revolta Rimokatoličke crkva prema otkrićima naučnika poput Keplera, Kopernika i Galileja, koji je, zbog političke moći koju je u tom periodu posedovala Rimokatolička crkva, neretko rezultovao i fizičkim stradanjem ljudi od nauke. Kasnije se naravno ispostavilo da je čitav sukob bio nepotreban, te da su tadašnji teolozi naivno verovali da brane hrišćansku veru, držeći se postulata dotad vladajuće aristotelovske fizike, od koje, kao što je danas vrlo jasno, temelji hrišćanske vere ama baš nikako ne zavise.
Iako su i humanistički i politički razlozi za ateizam i danas aktuelni, čini mi se da je ovaj „naučni“ aspekt u našoj sredini možda i najopasniji. Ovo prvenstveno zbog toga što smo prečesto skloni da ga olako otpišemo tvrdeći da „nismo mi nikad imali problem s naukom i spaljivali naučnike na lomači, već su to radili katolici“. Nasuprot ovakvom olakom odbacivanju opasnosti, čini mi se da su svi suštinski elementi onoga što bi moglo da dovede do ateizma koji podvodimo pod „naučni“ i danas i te kako prisutni u našoj sredini, čak i više nego kod katolika, koji su se, rukovođeni i gorkim iskustvima iz prošlosti, potrudili da mnoge greške isprave.
Pre svega, prisutan je, naročito u gore spominjanim „duhovničkim“ krugovima svojevrstan prezir učenosti i njeno odbacivanje kao „nepravoslavne“. Koliko je ovaj pristup bio prisutan kroz istoriju Crkve, kao i koliko je suštinski pogrešan, najbolje nam svedoče reči koje je nad grobom Sv. Vasilija Velikog izgovorio Sv. Grigorije Bogoslov: „Smatram da svako ko poseduje um mora priznati da je za nas najveće blago učenost, i to ne samo ova naša najplemenitija … nego i učenost svetovna, koje se mnogi među hrišćanima, zbog lošeg razumevanja, gnušaju kao zlehude, opasne i od Boga udaljavajuće. No mi nećemo okretati tvorevinu protiv Tvorca. Ne treba ponižavati učenost kako to neki čine, naprotiv, treba reći da su glupi i neznalice svi oni koji držeći se takvog mišljenja žele da i svi ostali budu nalik na njih, kako bi u opštem mraku sakrili svoje sopstvene nedostatke i izbegli razobličavanje svoga neznanja.“ Iza borbe protiv učenosti krije se, dakle, najčešće strah i manipulacija onih koji bi da nas od učenosti odvoje.
Još jedno vrlo opasno iskušenje u koje možemo upasti jeste to da kao hrišćani ne odbacujemo kategorički učenost i nauku kao takvu, nego čak i stupamo u dijalog sa njom, ali taj „dijalog“ više doživljavamo kao monolog u kome neodgovorno i odveć olako dopuštamo sebi da izričemo sudove o stvarima koje ne znamo. O opasnosti ovakvog pristupa veoma lepo govori Sv. Avgustin:
„Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima i drugim elementima ovoga sveta, o kretanju i orbitama zvezda, i čak o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca … Sramotna je i opasna stvar da nevernik čuje hrišćanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama, i treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje hrišćanina i da mu se smeju sa prezirom. Nije ovde sramota to što je ta osoba ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši Sveti Oci mislili to što ta osoba misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide hrišćanina kako greši u oblasti koju oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o vaskrsenju mrtvih, nadi u večni život, i Carstvu Božijem, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma? Nesmotreni i neupućeni tumači Svetog Pisma uvaljuju u neizrecive probleme i tugu svoju mudriju braću onda kada su uhvaćeni u nekom od svojih pogrešnih mišljenja i kada im zadatak postave oni koji nisu omeđeni autoritetom naših svetih knjiga. Jer tada, kako bi odbranili svoje krajnje nerazborite i očigledno netačne tvrdnje, oni će pokušati da se za dokaz pozovu na Sveto Pismo, i čak da po sećanju navode mnoge pasuse za koje smatraju da podržavaju njihov stav, iako ne razumeju ni ono što kažu ni ono što dokazuju i brane.“
Uprkos dužini, činilo mi se i te kako važnim i korisnim da zbog njegove aktualnosti navedem ovaj citat, jer se najdirektnije tiče iskušenja u koje i danas prečesto upadamo. Zapazimo da citat počinje rečima „Često i nevernik zna nešto…“, odakle bismo, kao i iz ostatka navoda doduše, mogli izvući zaključak da je hrišćanski teolog dužan da poseduje adekvatno znanje o svim relevantnim „svetovnim“ pitanjima. U tom aspektu, čini se da se situacija drastično izmenila. Korpus naučnih znanja danas je toliko obiman da se zaista ne može očekivati od ma kako genijalnog, vrednog i obrazovanog teologa da ih temeljno poseduje (mada je naravno dobrodošlo ako se trudi da bude koliko je moguće informisan). Međutim, tim pre on danas još manje ima pravo na olake zaključke i to da sudi o naučnim teorijama ne posedujući o njima adekvatno obrazovanje i zasnivajući svoje stavove navodno na Svetom Pismu.
Postupajući tako, mi praktično ljude obrazovane u nauci stavljamo u nužnu (ali nepotrebnu!) dilemu da moraju birati između Crkve i vere sa jedne strane i naučnih istina sa druge strane. Ovakva osoba najverovatnije će odbaciti veru, jer teško da će pri zdravoj pameti moći da se odrekne znanja koje je godinama mukotrpno sticala i za njega pronalazila valjane argumente, ili će eventualno pokušati da živi u nekom shizofrenom stanju u kome recimo teorija evolucije (da se opomenemo samo najskorije debate i gorkog iskustva ovog tipa na našim prostorima) predstavlja paradigmu koju generalno prihvatamo, u kojoj se na svakodnevnom nivou misaono krećemo, ali koju smo dužni da suspendujemo u trenutku kada uđemo u hram, ili možda na čas veronauke, gde bismo onda bili primorani da mislimo u nekim sasvim drugim kategorijama.
Naravno, kada bi nauka došla na pozicije koje su zaista neusaglasive sa elementarnim postavkama vere – hrišćanin bi bio primoran da se opredeli, ali istovremeno tužna i radosna činjenica je to da se nauka još uvek ne nalazi na tom nivou, te da je veliko pitanje i može li se zamisliti neko konkretno (prirodno)naučno otkriće koje bi nužno negiralo hrišćansku veru. Ovu činjenicu nazivam i tužnom zbog toga što ukazuje na besmislenost i nepotrebnost sukoba u koje neretko svojevoljno ulazimo i dilema pred koje stavljamo (potencijalne) vernike, dovodeći se tako u opasnost da sami budemo odgovorni za njihovo (bespotrebno) odustajanje od vere. Crkva i teologija moraju se odreći pretenzije da budu vrhovni sudija po svim mogućim pitanjima, te biti spremne da uđu u iskreni dijalog u kome će umeti da slušaju i uče od drugih.
* * *
Da rezimiramo, namera u ovom eseju bila mi je da se samokritički pozabavim jednim od interesantnih aspekata problema ateizma – odgovornošću hrišćana za njegov nastanak. Ne želim da tvrdim da bi bez naših grešaka svi ljudi bili hrišćani. Bog je čoveku darovao slobodu, a ona podrazumeva mogućnost da se kaže „ne“. Uostalom, prvi čovek upravo je odbio samoga Boga, a ne neke njegove nesavršene posrednike. Dakle, potpuno sam siguran da bi i na našu mnogo bolju misiju poneko odgovorio odrično. Verujem i da ima i takvih koji se protiv vere bore „iz čiste zlobe“. Jedino što ne verujem je da nam je korisno da na sebe preuzmemo ulogu žrtve i večno lamentiramo nad tom činjenicom. Čini mi se da je mnogo korisnije da se kritički zagledamo u sebe i sopstvenu prošlost, kako bismo sagledali ima li onoga što bismo mogli da ispravimo i adekvatnije svedočimo Boga u koga verujemo. I tada će hrišćani ostati „malo stado“, ali ćemo se makar potruditi da ga dodatno ne umanjimo sopstvenim greškama.
U tom smislu, ako ateizmu pristupimo kako bismo uočili sopstvene promašaje, a opet ne da bismo nad njima očajavali, već se „preumili“, iz njih učili i nadalje ih ne ponavljali, onda ni ateizam i ateiste ne moramo posmatrati kao smrtne neprijatelje, već, zajedno sa čuvenim pravoslavnim teologom HH veka Olivijeom Klemanom, možemo slobodno govoriti o „pročišćenju ateizmom“.
