Архиепископ Анастасије (Јанулатос) [1929–2025]
Архиепископ Анастасије је у тешким временима оличио дар хришћанина као свестраног миротворца. У том смислу, остварио је и један васељенски хеленизам, који данас полагано нестаје. Био је човек који је дубоко проучио религиозност глобалног југа, у Африци и Азији, уз паралелне мисионарске активности на различитим континентима. Писао је обимно о религиозности Африканаца у областима у којима је деловао, као што су Уганда, Кенија и Танзанија. Та религиозност је локално специфична, повезујући живе и мртве, и у том смислу погодна за преображај кроз православну локалну Цркву, парохију и епархију, где такође постоји јединство живих и упокојених, а Христос може да делује као брат и предак за афричког верника.
Такође је био стручњак за ислам на пионирски начин у времену пре недавног поновног успона џихадизма и његове инструментализације за геополитичке циљеве. Анастасије Албански је успевао да истакне духовније облике основних постулата ислама у перспективи мира и суживота. Поред тога, писао је о конфучијанизму, таоизму, хиндуизму и будизму, проучавајући различите религије истраживањем у многим земљама, као што су Индија, Кореја, Тајланд, Шри Ланка, Јапан, Кина, Нигерија, Либан, Сирија, Египат и друге. Увек је настојао да научи језике народа са којима је живео, попут суахилија, примера ради.
Истовремено, био је мислилац који је прихватао прогресивне идеје западне модерности, попут друштвене интерпретације права као секуларизованог одјека хришћанског „по лику Божијем“. Овај концепт није егоистички захтев, као у недовољно промишљеним облицима правашког менталитета, нити природно осигурање, већ представља приписивање достојанства сваком човеку од стране заједнице која трага за истином. На основу Јеванђеља у својој мисли је задржао и поштовање према хетеродоксији и неочекивана изненађења која у јеванђелским причама показују да иноверни може изразити истину Христову потпуније од верника исте вере.
Био је човек који је на јединствен начин успевао да синтетизује одређена достигнућа западне модерности, попут плуралистичког суживота (коегзистенције), са захтевима духовности глобалног југа и истока. Особа која се са једнаком лакоћом кретала и кроз сале конференција и кроз духовне борбе мисионарског рада у џунгли и савани. Посебно је био јединствен у начину на који је спојио интензиван катихетски рад у младости, поникнувши из окружења религиозних организација, са будношћу за препознавање значаја политичког отпора. Помагао је студентима који су се борили против хунте пуковника, што је реткост за црквене поглаваре. У младости је имао интензиван ангажман као руководилац библијских студија и радионица за црквене кадрове, пишући бројне књиге и приручнике, док је такође био активан у пограничним областима Грчке.
Ове синтезе су, наравно, биле могуће јер је био човек отворен за опасности и излагање ризику. Од 1990. године, био је један од оних који су највише допринели духовном угледу Васељенске патријаршије кроз обнову Цркве у Албанији. Ова обнова није само допринела поновној евангелизацији албанског народа, већ је такође пружила васељенску културну пројекцију хеленизма и православља. Истовремено, био је црквени лидер који је наглашавао институционалну саборност као напоран процес свеопштег православног сагласја. Одлучно се супротстављао свима који су задовољни црквеним расколима под изговором наводне духовне самодовољности.
Био је човек који је увек стајао уз прогањане, без обзира на њихову идеологију, народност, расу или вероисповест. На пример, иако је потекао из религиозних организација, подржавао је студенте који су се супротстављали диктатури пуковника. Током кризе 1998–1999. на Западном Балкану, покренуо је пионирску хуманитарну акцију, посебно за муслимане Албанце који су били приморани на избеглиштво. Последњих година пружао је подршку Украјинској православној цркви, заступајући њено право да не буде прогоњена и да не трпи насиље од стране световне власти. Истовремено, настојао је да подстакне свеопшту православну саборну расправу ради решавања унутарцрквених питања.
У Албанији је оставио богато наслеђе које обухвата издавање новина Ngjallja, омладинских часописа Gëzohu и Kambanat, научног часописа Kërkim, билтена News from Orthodoxy in Albania, као и оснивање радиостанице. Поред тога, основао је разне установе, попут штампарије, радионице за иконопис и дуборез. Својим деловањем допринео је мирном суживоту између Грчке и Албаније.
Иако је био један од најнеуморнијих активиста православља, Анастасије Албански (Јанулатос) је отелотворио положај миротворца, који је, по Христовим блаженствима, пре свега „блажен“, јер извире из есхатолошког мира и љубави, а не из мира овога света. На тај начин супротстављао се сваком продубљивању подела, етнофилетизму или културној самодовољности, настојећи да изгради Цркву „одоздо“. Таква Црква би институционално и харизматски откривала љубав и мир које Христос проповеда на земљи.
