Ilija Bašičević Bosilj, Apokalipsa: Pad Vavilona, 1959.
U vreme epidemije virusa korona i mera preduzetih od strane državnih vlasti, mnogi imaju utisak da se svet kakav poznaju ruši i nestaje zauvek. Neki žale za svetom kakav je bio, neki se nadaju boljem svetu u kome će se ispraviti neki nedostaci dosadašnjeg, neki se plaše sveta kakav bi mogao nastati.
Mnoge od nas slike iz grada i mesta u kome živimo, a koje sada odudaraju od nama poznatih, podsećaju na scenografiju nekih od tzv. postapokaliptičkih umetničkih ostvarenja. Pustoš, ljudi sa maskama, gomilanje zaliha, vojnici sa puškama na ulicama, zaista su „opšte mesto“ postapokaliptike. I u medijima, postapokaliptika dobija na aktuelnosti. Televizije emituju postapokaliptične filmove i serije, mnogi preporučuju postapokaliptične knjige i stripove. „Gejmeri“ češće biraju igrice u kojima su zadaci smešteni u neki postapokaliptični scenario.
Postapokaliptika, šta je to?
Šta je dakle, postapokaliptika? Svako umetničko, ili „umetničko“ delo u kome se prikazuje svet koji je pretrpeo neku veliku katastrofu. Uzroci katastrofe mogu biti razni, da ostavimo po strani vanzemaljske invazije, uglavnom se radi ili o prirodnim nepogodama: udarci kometa ili asteroida, epidemije, poplave, zemljotresi, ili o katastrofama izazvanim ljudskim faktorom: ratovi, tehnološki kolapsi, pobuna mašina, ili o kombinaciji jednih i drugih…
Postapokaliptika se uglavnom povezuje sa naučnom fantastikom i hororom.
Osim u umetnosti, postapokaliptični scenariji igraju ulogu i u životu ljudi koji se pripremaju za moguću, ili očekivanu postapokliptičnu realnost. To su ljudi koje nazivaju doomsday preppers, fenomen koji je naročito raširen u SAD.
Siguran sam da smo se svi susretali sa delima koja možemo da prepoznamo kao postapokaliptična, stoga ih ne bih posebno navodio i isticao u tekstu.
Apokalipsa – Otkrivenje i katastrofa
Kada danas čujemo reč „apokalipsa“, prvo što nam padne na pamet je neka velika katastrofa. Smak sveta. Ipak, izvorno značenje ove grčke reči je „otkrovenje“. Možda i ovoj reči, iako je iz našeg jezika treba prevod, ali i bez njega je jasno da njeno značenje ne ukazuje ni na kakvu katastrofu i uništenje, već na objavljivanje, otkrivanje nečega. Izvorno se odnosi na skidanje nekog pokrova, ili vela sa nečega. Otkrivanje neke tajne.
Odakle onda veza između ova dva značenja reči „apokalipsa“?
Reč „apokalipsa“ ušla je u evropske jezike kao naslov poslednje knjige Novog zaveta. Apokalipsis, ili Otkrivenje Jovanovo. Ta knjiga je nastala krajem prvog veka nove ere i najkasnije je napisana od svih novozavetnih spisa.
Tradicija autorstvo Apokalipsisa pripisuje apostolu Jovanu, jednom od Dvanaestorice Hristovih učenika, koji se smatra za autora jednog od Jevanđelja i tri poslanice.
Savremena biblistika smatra Jovana Prezvitera, učenika apostola Jovana za autora ovog dela. Neki takođe vide u ovom delu jevrejski apokaliptični tekst prilagođen hrišćanskim verovanjima i situaciji.
Apokaliptika u Bibliji se javlja u Starom zavetu, a prvo pravo apokaliptično delo je Knjiga proroka Danila. U toj knjizi, između ostalog, istorija je opisana kao smenjivanje zverolikih bića koja izlaze iz mora i vladaju zemljom na određeno vreme, terorišući „pravedne“. Na kraju istorije sa neba dolazi „Neko nalik na Sina čovečijeg“ i uspostavlja Božije carstvo. Božije carstvo ima „ljudski lik“, nasuprot zverskim likovima istorijskih sila koje dolaze iz vode, koja ovde simbolizuje haos i ništavilo.
Apokaliptička književnost doživljava svoj procvat u periodu koji je prethodio pojavi hrišćanstva, usled teških okolnosti za jevrejski narod. U apokaliptici se, osim govora o skorom dolasku Božijeg carstva i prolasku ovog, odnosno pre – ovakvog, sveta, zaoštrava podela na dobro i zlo, na „sinove svetlosti“ i „sinove tame“.
Jovanovo Otkrivenje pre svega govori o početku progona hrišćana od strane Rimskog carstva i to zbog nepristajanja hrišćana da iskazuju religijsko poštovanje (prinošenje simbolične žrtve) Rimskoj državi, odnosno da učestvuju u religijskom kultu cara kao boga.
Knjiga se koristi mnogim simbolima razvijenim u ranijoj apokaliptičkoj književnosti kako bi se prenela poruka „Crkvama u (Maloj) Aziji“. Jedan od razloga za toliko korišćenje simbolike je verovatno „konspirativnost“ progonjene zajednice. Drugi razlog je bliskost situacije i sagledavanja istorije između ranih hrišćana (naročito u vreme progona) sa onim koji se pojavljuju u najboljim predhrišćanskim apokalipsama.
Knjiga je ipak, nakon trećeg veka, iako uvrštena u kanon Novog zaveta ostala po strani tokova hrišćanske tradicije. Razloga za to je više, a glavni je verovatno učenje o hiljadugodišnjem carstvu pravednika, koje će nastupiti pre konačnog uspostavljanja Božije vladavine.
Knjiga postaje popularna tek kasnije, polovinom srednjeg veka, na Zapadu. Hororične slike suda, uništenja, bolesti, zveri itd., postaju privlačne mašti žitelja novih hrišćanskih društava, a takođe i zgodan instrument za sejanje straha i uspostavljanje autoriteta Crkve, kada nestane sile imperije (koja se u međuvremenu „pokrstila“ i sklopila savez sa Crkvom), da to obezbeđuje.
Crkva polako preuzima ulogu imperije i u nedostatku (dovoljne) sile zloupotrebljava se ova knjiga kao sredstvo pokoravanja, iako je izvorno bila „pobunjenička“.
Umesto eshatološke perspektive preobražaja sveta iz onog koji „u zlu leži“ u onaj gde će „Bog biti sve u svemu“, naglašavaju se danas dobro poznati zastrašujući motivi, istrgnuti iz svog pravog konteksta i lišeni svog teološkog i svakog drugog izvornog smisla.
To su motivi „četiri jahača“, broja 666, antihrista, Armagedona itd.
Ovi motivi od srednjeg veka do danas ne prestaju da budu deo popularne kulture. U raznim popularnim kulturama danas oni imaju različita značenja, bilo da su vezana za umetničke pravce i subkulture, za religijske i pseudo-religijske pokrete, za određene društvene fenomene kao što je ne toliko davna polemika oko biometrijskih ličnih dokumenata.
Postapokaliptika i distopija
U biblijskoj Apokalipsi uništenje i teror prethodi Božijem carstvu, onom što se smatra najsavršenijim i najboljim oblikom postojanja stvorenog sveta.
Dakle, ako prihvatimo sporno, ali sveprisutno izjednačavanje pojmova apokalipsa i katastrofa, ono što je postapokaliptično, ono što sledi posle katastrofe, je ne samo nešto dobro, već i najbolje i savršeno.
Nasuprot tome, ono što je postapokaliptično, po današnjoj upotrebi ovog pojma je nešto negativno, tmurno, opasno, nasilno, totalitarno itd.
Postapokaliptika je uglavnom povezana sa distopijom. Distopija je pojam suprotan pojmu „utopija“, koji je ušao u svetske jezike sa istoimenim delom Tomasa Mora u kome on prikazuje zamišljeno savršeno društvo na nekom dalekom ostrvu.
Distopijski romani kao što su Mi, Vrli novi svet, 1984 i drugi, prikazuju dakle potpunu suprotnost savršenom društvu.
Autori distopija ne dovode nužno svoje naracije u vezu sa nekim kataklizmičnim događajem, već često insistiraju na distopiji kao nečemu što sledi iz razvoja sadašnjeg društva. To je npr. kod Haklsija veoma jasno i naglašeno.
Postapokaliptični autori uglavnom su više vezani za distopiju, nego obratno.
Biblija, distopija, utopija
Čitavu Bibliju moguće je čitati iz perspektive distopije. Svet koji Biblija opisuje nije savršen. To je jasno od samog početka, jer sam početak govori o rajskom postojanju koje je narušeno „praroditeljskim grehom“.
Sve što se događa, tako je ujedno i nešto što sledi velikoj katastrofi, dakle i postapokaliptično. Velike katastrofe se nižu u Bibliji i uvek su glavni junaci, ili autori, oni koji moraju da se bore za Božiju pravdu i da slede Boga u „dolini senke smrti“.
Setimo se samo najveće katastrofe tzv. „biblijskih“ razmera – potopa.
U Bibliji „dobar“ svet imamo na početku, i na kraju, u pred-istoriji i post-istoriji. Koji od ova dva sveta je onaj koji je istinski?
Dobar svet rajskog vrta Edena sa početka je odličan narativni kontrast koji efikasno naglašava bedu i zlo ovog datog sadašnjeg sveta. Mnogi hrišćanski teolozi, taj svet nisu smeštali na zemlju u istom smislu kao sadašnju realnost, iako je u Bibliji Eden jasno geografski određen. On se često shvatao kao slika budućeg sveta koji će trajati večno.
Hrišćanska nada, onako kako je izražena u Novom zavetu, okrenuta je ka budućem „novom nebu i novoj zemlji“, po rečima Otkrivenja.
Ono što u toj perspektivi čini da ovaj svet izgleda distopičnim, nije edenska utopija u koju želimo da se vratimo, već život budućeg veka, kome se nadamo.
Otkrivenje nepostojanosti sveta
Ovo nas dovodi do objašnjenja toga kako su povezani momenat otkrivenja i momenat uništenja u knjizi Otkrivenje Jovanovo.
Odakle tolika veza između otkrivenja i katastrofe i šta je to što je tu uopšte otkriveno?
Ono što je na prvom mestu, kod Jovana otkriveno je to je da je cilj i smisao sveukupnog postojanja, kosmičkog i istorijskog, sveukupni preobražaj kroz ulazak u neraskidivu zajednicu sa Bogom.
Za Jovana već sada je to anticipirano u Crkvi kao specifičnoj zajednici ljudi međusobno i sa Bogom u Svetom Duhu, kroz Hrista. Odatle mnoštvo liturgijske simbolike u Otkrivenju.
Ta anticipacija je neraskidivo povezana sa željom da se Božije carstvo što pre uspostavi u potpunosti.
Dakle, nije presudan momenat straha, nego nade i iščekivanja kraja ovog – ovakvog sveta. Ne, naravno, iz mržnje prema svemu, nego iz vere i nade da dolazi nešto što je ne samo bolje, nego beskonačno bolje i istinskije. Nešto što nije samo puka negacija datog sveta i istorije, jer se unutar tog sveta uobličava i od njega zavisi.
To nas dovodi do druge bitne stvari koju nam Jovan otkriva, a to je da je ovaj svet prolazan i da nema istinsko postojanje. Sve slike uništenja i katastrofa su stalna obeležja ovog sveta, a ne neki specifični dramatični događaji.
Jahači – smrt, glad, rat i bolest, neprestano galopiraju. Ukidanjem ovog sveta, ukinuće se upravo njegova nepostojanost, tj. prolaznost. Zvezde padaju sa neba, jer vreme ovakvo kakvo jeste je izraz i nosilac prolaznosti, a nebeska tela pokazuju vreme.
Treće što otkriva Jovan, to je „zverski“, ili dijaboličan karakter prolaznih stvarnosti koje žele sebe da predstave kao apsolutne.
Kod njega je to konkretizovano u simbolima koji predstavljaju Rimsko carstvo. Vlast –država, koja je prolazna i privremena želi da bude priznata kao apsolutna i božanska.
Jovanova knjiga sva je obeležena iskustvom otpora takvoj stvarnosti. To je još jedna od stvari koja je čine bliskom distopijskoj i postapokaliptičnoj umetnosti, kao uostalom i mnoge važne delove Biblije.
Nadam se da nam ove perspektive mogu pomoći da bolje razumemo dela postapokaliptike koja u Bibliji često nalaze uzor i inspiraciju, a svoje ime i oblik u kom postoje najviše duguju Apokalipsisu Jovanovom.