Ajsi i Sot, Istanbul
Nedavno je u Atini gostovao istaknuti filosof, Čarls Tejlor.[1] Publika je, slušajući njegovo izlaganje na temu „Hrišćanstvo na Zapadu u sekularizovano doba“, mogla da se upozna sa problemima i pitanjima koji muče jednog savremenog mislioca rimokatoličke veroispovesti koji živi u zapadnom svetu. Opisujući opštu društvenu atmosferu čije su osnovne karakteristike postepeno odvajanje sveta od bilo čega transcendentnog, bilo čega što ga nadilazi, kao i raskidanje tradicionalnih društvenih sveza i odnosa, zaključuje da ona ima neizmeran uticaj i na položaj institucionalnog hrišćanstva u savremenom svetu. Konkretno, današnji ljudi uglavnom ili formalno pripadaju određenoj religijskoj grupi, ali nisu verujući, ili veruju, ali ne osećaju obavezu da učestvuju u tradicionalnim obrednim praksama zajednice.
Pokušavajući da na zahteve savremenog doba odgovori konstruktivnim predlozima, Čarls Tejlor je istakao neuspehe zapadno-hrišćanskih tradicija, poput prenaglašavanja individualnog spasenja, od Lutera naovamo, ili tendencije Rimokatoličke crkve da izgrađuje institucije koje imaju ovosvetsku moć, ali ne i neophodnu duhovnu osnovu, te se po sopstvenom iskrenom priznanju, okrenuo ka pravoslavnoj tradiciji, tražeći u njoj nadahnuće.
Usledio je dijalog sa publikom koja je pokušavala da izrazi, kako ideje tako i kritiku nekih apsekata samog pravoslavlja. Međutim, svi bez razlike su salu napustili s mislima o tome šta je to što bi pravoslavno i uopšte autentično hrišćansko predanje trebalo i moglo da ponudi savremenom svetu.
S obzirom na to da mi, na Balkanu, baštinimo pravoslavnu tradiciju, ali isto tako, iako nekad kaskajući za njim, u civilizacijskom smislu pripadamo zapadnom svetu, ovo pitanje je za nas od ključnog značaja, i zapravo glasi: šta je to što možemo da ponudimo samima sebi?
Živimo u epohi možda najgoreg scenarija neoliberalnog kapitalizma. Mi na Balkanu još uvek ne u njegovoj punoj formi, ali nezadrživo hrlimo ka njoj. Živimo u vremenu kada čovek ima privid slobode, a jednako je neslobodan kao i rob u starom veku. Nametnuti način života se svodi na iscrpljujući rad i na kratke trenutke zadovoljstva koji uspešno maskiraju nehumanost životnih uslova i istovremeno dohranjuju konzumerističku mašineriju. Prosečan, radno sposoban čovek, uvučen je u začarani krug proizvodnje i potrošnje, bez mnogo slobodnog vremena da se suštinski posveti sebi, a kamoli drugima. Svi ostali su institucionalizovani, ili postoji težnja da se institucionalizuju. U mnogim zemljama, bebe već od trećeg meseca života „izlaze“ iz porodičnog doma i dobar deo dana provode u jaslicama. Posle se premeštaju u vrtiće, pa u škole, celodnevne boravke itd. dok se potpuno ne osamostale u fizičkom smislu. U ustanovama čija je funkcija sve manje vaspitno-obrazovna, pošto sve više opslužuju svrhu institucionalizovanog „čuvanja“ dece dok su roditelji na poslu, deca stasavaju dok ne dođe čas da se i sami uključe u začarani krug proizvodnje i potrošnje.
No, oni ipak bolje prolaze, pošto je pred njima radna budućnost. Oni koji su već odslužili svoje, stari, bacaju se na isti način i sa istom neodgovornošću kao i plastične kese. Odvojeni od mlađih članova društva, koji zbog životnog tempa nemaju vremena ni za sebe, stari su upućeni ili sami na sebe, ili jedni na druge. Naučni, medicinski razvoj im je pružio duži životni vek, ali im je neadekvatan razvoj društvenih vrednosti oduzeo kvalitet tog produženog života. Osim toga što su sami i ostavljeni s jedinom alternativom da se institucionalizuju kroz staračke domove, često su i ekonomski obespravljeni, pa nemaju ni sredstava da sebi obezbede bolje životne uslove. Ekonomske reforme i mere štednje najčešće na svojim leđima iznose penzioneri. Sistem nije naročito osetljiv prema onima koji nisu radno sposobni, a jedina izvesna budućnost im je skora smrt. Tako dok se starci u Švajcarskoj bore sa depresijom i usamljenošću, starci u Japanu čine manje zakonske prestupe s ciljem da ih zatvore iza rešetaka, te da, institucionalizujući se na taj način, obezbede sebi makar topao krevet i par obroka dnevno, ako ne i društvo za ćaskanje.
Ovo su svakako najekstremniji primeri, ali nisu malobrojni, i što je najznačajnije, postoji ozbiljna opasnost da preovladaju usled toga što je otuđenost sve prisutnija, te su međuljudski odnosi određeni strahom. Svako ko priđe da nam pomogne – džeparoš je, svako ko uputi kompliment – napasnik je, svako ko priđe našem detetu – otmičar je, svaki migrant je teorista, svaki beskućnik je izvor zaraze. Tome nas uče i tako nas vaspitavaju mediji koji najveći prostor daju crnoj hronici, ružnom, zlom i izopačenom. Na kraju, i ono malo ograničenog vremena koje ne provodimo u, na neki način, prinudnom radu, protraćimo zatvarajući se u sebe u strahu od drugoga.
A opet, kao ljudi, bez drugoga ne možemo. Potreban nam je sagovornik i sapatnik. Potreban nam je neko da nas podrži, ohrabri, da nas posavetuje i da nas uteši. No, pošto se plašimo stvarnog čoveka, drugog tražimo u virtuelnom svetu. Izlazimo na društvene mreže kao drevni Grci na agoru. Susrećemo poznate, nepoznate, posmatramo iz prikrajka ili hrabro iznosimo svoje mišljenje, diskutujemo o dnevnim aktuelnostima. Ukratko, radimo sve ono što je čovek oduvek imao potrebu da radi – da komunicira, da bude u interakciji sa drugim ljudima… ali ipak malo drugačije. Ne izlazimo na ulicu mi, nego naša „selfi“ fotografija prošla kroz milion filtera, i naš status nekoliko puta editovan. Izlazi naša ulepšana slika o nama samima, željna tapšanja po ramenu, pohvale, podrške, u krajnjoj liniji, potvrde da nas je drugi uočio, potvrde da postojimo.
Koja je uloga hrišćanskih institucija i tumačenja hrišćanskog učenja u oblikovanju savremene civilizacije na ovaj način, pitanje je kompleksno i zahteva ozbiljna i obimna istraživanja. Ono na šta je lakše odgovoriti jeste šta autentično hrišćansko predanje može da ponudi kao alternativu, odnosno koja je to postojana vrednost i neizmenljivi priziv svakom čoveku u svakoj epohi.
Često slušamo ili čitamo o tome da se ličnost ostvaruje samo u zajednici, po liku Svete Trojice koja je savršena zajednica Ličnosti u ljubavi. Pa onda to pokušavamo da projektujemo na svoju svakodnevicu, te ili ostanemo razočarani kada ideal koji smo zamislili ne pronađemo u praksi, ili postanemo slepi i gluvi za stvarnost i posmatramo je isključivo kroz ružičaste naočare, nastojeći da gledamo ono što bismo želeli da vidimo, a ne ono što jeste. Otuda Tejlor govori o hrišćanima koji veruju, ali ne kroz instituciju, ili suštinski ne veruju, ali su institucionalizovani. A stvari su mnogo jednostavnije. Ideal nije dat nego je zadat, i predstavlja naše neprestano stremljenje koje se ispoljava i u naizgled najbeznačajnijim trenucima našeg života. U savremenoj stvarnosti, onakvoj kakvu smo je prethodno opisali i kako je svi opitujemo, zadatost je odnos, svaki odnos! Odnos prema Bogu i odnos prema čoveku, svakom čoveku! Odnos prema svetu! A šta to u praksi znači? I da li se ti odnosi neizostavno ostvaruju kroz instituciju?
Danas ljudi u svojim najboljim i najporduktivnijim godinama žive tempom koji je u najmanju ruku neprirodan i čoveku neprimeren. Nameće se ekstremizam svake vrste, brzo sticanje informacija, karijere, uspeha, ubrzano gajenje biljaka i životinja za ishranu, brze promene modnog stila, brzo gubljenje kilaže, dobijene uglavnom od brze hrane. Savremeni zapadnoevropski svet kao da je sav na sintetičkim drogama. No, takav način života je destruktivan kako za ljude tako i za celokupnu planetu, te se čini da ćemo svi biti „sprženi“ ukoliko se stav prema čoveku, svetu i životu ne promeni. A promeniće se jedino ako shvatimo da je ključ rešenja problema u odnosu, slobodnom, ljubavnom, podvižničkom i odgovornom. Tada nam ni vreme neće biti kao pesak koji nam izmiče između prstiju, nego ćemo ga konstruktivno preobraziti u prostor aktivnog delovanja.
Konkretno, radimo, i do posla neretko putujemo i po pola sata, sat, provodeći vreme u javnom prevozu, sedeći pored drugog, čoveka kao i mi što smo, a da pritom ne razmenimo nijednu reč, čak nijedan pogled! Ne stižemo, jer nam je pogled prikovan za „pametni“ elektronski produžetak našeg sopstva. Ali nemojmo biti ravnodušni prema stvarnom svetu oko sebe. Pogledajmo svog saputnika i sapatnika, progovorimo! Možda će naš pozdrav uz osmeh biti jedini osmeh koji će mu tog dana uputiti, ali dovoljan da se održi u životu.
Na poslu imamo podređene, nadređene, sebi jednake, s kojima provodimo polovinu svoga dana. Ne gajimo svi iste simpatije jedni prema drugima, neki nas nerviraju, neke ogovaramo, ali to nije razlog da jedni druge ne posmatramo kao ljude, da jedni drugima ne poželimo dobar dan, koji će sutra prerasti u rukovanje, a prekosutra u prijatno ćaskanje na pauzi, a nakosutra u ko zna šta… možda u autentični odnos duboke ljubavi.
Ali važno je odnekud početi. Imamo porodicu i decu. Nemojmo zazirati od majke i svekrve, tetke i komšinice, nemojmo se praviti prepametni, superheroji koji sve mogu da postignu sami, koji vaspitavaju decu samo po svojim egoističnim ubeđenjima. Prihvatimo s poverenjem pomoć koju nam stariji nude, dopustimo bakama i dekama i komšiluku da nam „upropasti“ decu. Biće to na njihovu obostranu radost. Nemamo li porodicu, izgradimo je sami, od prijatelja, komšija, kolega, ljudi s kojima idemo u istu crkvu, ukoliko idemo.
Dok čekamo autobus, voz, kofere na aerodromu, nemojmo listati žutu štampu na tabletu, radujući se potajno tuđoj nesreći, nego se pomolimo. Uputimo Bogu par reči iz srca, moleći se za nekoga do koga nam je stalo, ili za nekog potpuno nepoznatog. Ako u stanu do našeg živi stranac ili došljak, nemojmo se plašiti, jer verovatno nije ni terorista, ni špijun. Uostalom, najlakši način da to saznamo jeste da mu se obratimo, proćaskamo sa njim na hodniku, pozovemo ga na kafu, upitamo ga treba li mu neka pomoć.
Možemo navoditi primera do unedogled, jer ih je toliko koliko je životnih situacija u kojima svaki čovek svakoga dana može da se nađe. Ali suština je u jednom – radimo ono što je radio Hristos, pružimo ruku drugom čoveku u ime Njegovo! Budimo odgovorni, prema sebi pre svega. Volimo i poštujmo ikonu Božiju u sebi i nemojmo se prepuštati stihiji vremena, nego gospodarimo svojim životom i svetom, sa onim dostojanstvom koje nam je Gospod darovao. Volimo i poštujmo ikonu Božiju u drugome, budimo odgovorni prema njemu. Budimo odgovorni i prema svetu u kojem živimo. Nije nam on dat radi zadovoljavanja individualističkih, hedonističkih prohteva, nego da ga s ljubavlju i odgovorno upotrebljavamo. Imajmo poverenja u sebe same, u drugog čoveka, u Boga čija je ikona duboko utisnuta u sve nas. Otvorimo se s ljubavlju prema drugome/Drugome i stupimo u odnos.
Pritisnuti načinom života, zaista nemamo previše ni prostora ni vremena. Ali to nije opravdanje da se prostoru i vremenu pasivno potčinimo i da prestanemo da se bavimo sobom i drugima. I u ono malo vremena što imamo, dovoljno je se ostvarimo kao aktivni ustrojitelji sopstvenog života. Vreme je svakako konačno i ograničeno, i nije njegov kvantitet ono što nas određuje, nego kvalitet načina na koji smo ga upotrebili. A da li ćemo delovati samostalno ili u okviru institucije? Pa s obzirom na to da govorimo o odnosima, rekla bih u okviru institucije kao zajednice, ali opet ne kao datosti nego kao zadatosti. Ne očekujmo pasivno da se nađemo u nekoj idealnoj zajednici, naročito ne crkvenoj, u kojoj sve funkcioniše po liku Svete Trojice, nego je izgradimo sami, kroz ljubav i podvig. Sačuvajmo kroz nju lični odnos u vremenu kada preti apsolutno obezličenje i preinačavanje čoveka u mašinu od krvi i mesa, na planeti koja puca pod teretom naše neodgovornosti.
[1] Charles Taylor je profesor emeritus na Kanadskom univerzitetu McGill (Montreal, Canada), a kao predavač je radio i na britanskom Oxford-u i američkom Northwestern univerzitetu. Dobio je mnoge nagrade i priznanja zbog svojih doprinosa u sferi političke filosofije, filosofije društvenih nauka, istorije filosofije i intelektualne istorije. U Atini je imao javno izlaganje 11. juna 2018. godine, u organanizaciji Nacionalnog centra za istraživanja i Voloske akademije za teološke studije. Više o samom događaju na stranici www.kathimerini.gr.
