Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14, 15)

Има она прича о два голуба која су стајала на грани једног дрвета и гледала како разбојници пале кућу неког поштеног човека. Један голуб одмах одлети до реке, у свој кљунић захвати воде колико је могао, па долети до куће и полије по ватри. Настави то да ради још много пута, премда, због чињенице да је тако мали, није било никаквог ефекта на пожар. Други голуб је све то мирно гледао да би најзад, када му је досадило, долетео до свог пријатеља и упитао га: „Зашто то радиш када нема смисла? У твој кљун може да стане тек једна кап воде. Никада нећеш угасити пожар.“ Први голуб му је на то одговорио: „Можда не могу да угасим ватру сам, али хоћу да се зна на чијој сам страни био!“

У савременом српском друштву, барем код оног процента људи који „верује у нешто“, веома је тешко идентификовати референтан етички ослонац. Премда се у огромном броју ради о крштеним људима, стиче се утисак да ти људи нису развили свест о опредељивању на чијој су страни. Тачније,чини седа ти људи нису свесни да се делима, а не (само) речима показује на чијој смо страни. Колико год нам се та дела понекада чинила безначајна, морамо имати у виду да ступањем у Цркву човек урања у живот пун обавеза и подвига – а не само привилегија.

Насупрот томе, данашњи хришћанин углавном зна да је крштен и да је крштење неопходно за припадност Цркви, али његово знање остаје апстрактно. Углавном се на Цркву гледа као на степеницу до успешног световног живота, тј. на пут до стабилности, среће и здравља. Оно што је Френк Шејфер рекао за америчку нацију, може се аплицирати и на наше друштво: „Ми смо нација у којој кажемо да верујемо у Бога, док се у исто време понашамо као атеисти.“ Самим тим, поглед и на наше друштво зависиће од тога да ли судимо по ономе што говоримо или по ономе што чинимо.

Због тога је данас, можда више него икада, неопходно ревитализовати начело по коме се љубав жртвом доказује. Принцип који је, ван сваке сумње, све мање присутан. Сведоци смо да на место тог начела ступају омасовљене крилатице које, по мом мишљењу, искључиво служе за афирмацију неуредног духовног живота појединца. Па тако, често можемо чути: „Поштујем Бога, али у цркву не идем“; „Нисам неки претерани верник“; „Грех не улази у уста него излази из уста, па зато не постим“; „Нешто је згрешио па иде у цркву“; „Кад видим ко све иде, ја нећу“ итд. Тако смо данас – полако али сигурно – дошли у ситуацију да је потпуно нормално да један члан Цркве тврди да је верујући, а да се истовремено понаша као да ништа осим материјалистичког хедонизма не влада његовим животом. Такво понашање је постало бесмислица, апсурдна карикатура, у којој је гордо спојено са глупим. Наше време, напредно и богато, тако се показује духовно сиромашно и помућено.

Поступајући тако, дошли смо до тога да „љубав“ према Богу и Цркви постаје фиктивна љубав, без нарочитог смисла. Таква љубав остаје само на уснама, а срце је и даље далеко (Мк. 7,6). Будимо реални, тако празну и имагинарну љубав је много лакше практиковати. Линијом мањег отпора. Управо тада се рађа опасност да се такве и сличне крилатице дубоко укорене у јавном мњењу. То је лепо приметио и блаженопочивши патријарх српски Павле, када је рекао дачесто бива да је необразложена навика моћнија од образложених разлога, те велики број људи лако прихвати очигледно слабе доказе, који потврђују њихову навику, а тешко јаке који су томе супротни. Једноставно и тачно.

Да би у неком друштву деловао као здрава друштвена јединка, хришћанин би требао бити свестан да за нас није довољно бити добар по природи: треба бити добар по Јеванђељу. А Јеванђеље је увек једноставно, прецизно, али и узвишено. Порука Јеванђеља: „Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15)“, тешко да може бити конкретнија. Она у бесмисао претвара нашу фиктивну „љубав“ према Богу, али и према ближњем. Да ли стварно волиш? Докажи да је тако.

Сетимо се само Христове крсне жртве из превелике љубави. Та љубав није остала само (празна) реч, него дело. Уникатно дело – једном за свагда. Христос улази у драму људског постојања, до краја пролази кроз њу да би, на тај начин, пронашао „изгубљену овцу“, узео је на раме и вратио кући. Очигледно је да и Христос, који је за наспример par excellence, као парадигму представљажртвовање из љубави. Касније ће и његови ученици испити чашу коју је он пио (Мк. 10, 39).

Следећи те примере и ми бисмо љубав морали жртвом доказивати, не само у односу према Богу, него и према ближњем. Уколико знамо (опет по Јеванђељу) ко је наш ближњи. Прва ситна жртва за ближњег би најпре могла бити молитва. Многи људи, попут овога који пише, често изгубе из вида колику снагу има молитва за ближњег. Било да је тај ближњи још увек у телу или не. Јер, молитва је (парадоксално?) већ дело, а не само реч. Поред молитве, неопходно је бити конкретан у помагању ближњима. Без околишања, без лицемерја, без шминке…пустимо да добра дела кроје наш живот. Путоказ да успешно кројимо наш живот биће када људи по нашим делима препознају да смо Његови ученици, те да видећи наша добра дела и сами прославе Оца нашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Св. Григорије Палама нам то потврђује: „Реч се речју противи, но живот ко ће оповргнути?“

У том светлу је интересантна и Јеванђелска прича о двојици синова (Мт. 21, 28-32). Један син је непослушан оцу речима, а послушан поступцима, док је други послушан на речима, а непослушан поступцима. Закључак ове познате приче је индикативан за све оне који покушавају да (пре)нагласе чињеницу да светост није могућа у домену људских напора, него по правилу представља дар Божији, а не природно својство. Иако тачна, та чињеница ни по коју цену не би требала да a priori омаловажи улогу добрих дела у циљу задобијања дара Божијег. Из приче видимо да су послушни синови они који живе врлинским животом, иако ништа нису обећали. Простије речено, они који нису јаки (само) на речима.

Да будемо јаки на речима, од нас ће се тражити у неком другом моменту. Имајмо у виду да ће доћи тај моменат када ћемо стати пред Господа да дамо извештај прилика које смо искористили, а које нам је Он, по својој милости, даровао. Тада нећемо моћи никога да кривимо за своју необавештеност. Свакоме је било објашњено све што је требало, свакоме на свој начин. У крајњој линији, није ни компликовано. Ако волиш Бога, држи Његове заповести. Ако волиш брата свога, покажи то на делу. Јер, ако кажеш да ме волиш, а то не показујеш својим делима, онда ти хвала на таквој љубави – хвала, али не треба…