Почетком новембра прошле године је Православни богословски факултет објавио Реферат Комисије (проф. др Предраг Драгутиновић, проф. др Владан Таталовић и проф. др Владислав Топаловић) којим се предлаже поновни избор др Драгана Радића у звање ванредног професора. У законском року сам поднео Примедбе на Реферат, које су одмах и објављене (Академска честитост на Православном богословском факултету, Теологија.нет 20.11.2025). Наставно-научно веће ПБФ је у децембру моје приговоре једногласно одбацило и сву документацију проследило Већу научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду, које је требало да потврди Радићев реизбор.
За разлику од колега са ПБФ-а, чланови Већа су на јануарској седници озбиљно размотрили моје приговоре и затражили од факултета да достави додатне доказе и појашњења о спорној монографији захваљујући којој је Радић 2020. добио звање ванредног професора. И ПБФ је то учинио два месеца касније, што је ову сторију претворилo у прави академски трилер.
На мартовској седници Већа требало је расправљати о прикупљеним материјалима о (ре)избору Драгана Радића. Поред ПБФ-а, и још неке установе и појединци су доставили различите врсте докумената. За седницу сам сазнао случајно, 23. марта, 24 сата пре њеног одржавања. У току вечери и јутра сам прошао сву документацију која је била објављена на сајту Универзитета у Београду, саставио допис и послао га секретару Већа, с молбом да исти проследи свим члановима Већа, што је он и учинио.
У наставку доносим интегралну верзију мог дописа Већу, а потом, уместо закључка, и неке недоумице.
Универзитет у Београду,
Веће научних области друштвено-хуманистичких наука
Уважени чланови Већа,
Поводом Одговора на Закључак вашег Већа (бр. 61202-4663/2-26, од 26.1.2026) у вези са Рефератом за поновни избор др Драгана Радића у звање ванредног професора, који сте добили од Православног богословског факултета, као и његове Изјаве, а који се односе и на моје приговорe на његов реизбор, сматрам неопходним да укажем на неколико кључних чињеница и пропуста који су од суштинског значаја за оцену испуњености услова прописаних актима Универзитета у Београду.
Кључне замерке које се односе на статус пријављене научне монографије нису суштински оповргнуте. Наиме, у мојим Примедбама (које су део материјала за реизбор др Радића, а са једном допуном их можете наћи и овде) је документовано указано да предметна публикација: (а) није благовремено објављена; (б) не испуњава ни минималне услове да би била категоризована као научна монографија.
Радић је у својој Изјави (стр. 1, тачка 5) у вези са вашим Закључком у суштини потврдио моју тврдњу да монографија у тренутку када се гласало за његов избор у звање ванредног професора није била јавно доступна, што је један од неопходних услова како би избор био регуларан. (То је, подсећам, званично потврдила и Служба за ЦИП Библиотеке Матице српске која је израдила запис.)
Радић наиме признаје: „Нажалост, услед ванредног стања и спречености кретања који су узроковани појавом пандемије ковида 19 током целе 2020. године, монографија у физичком примеру није достављена библиотеци.“ Ово је ноторна неистина. Ванредно стање је укинуто 6. маја 2020. и све установе су у октобру месецу, у време његовог избора у више звање и наводних перипетија око објављивања и дистрибуирања књиге, нормално радиле.
Невероватно је да др Радић као „доказ“ да је књига постојала 2020. наводи чињеницу да је исту предао Народној библиотеци пет година касније, што је очигледно и из Потврде издате 14. 11. 2025. коју је приложио. До тог датума, дакле, неколико година након Радићевог избора за ванредног професора, ниједан примерак наведене монографије није постојао ни у једној библиотеци у Србији, нити се могао наћи ни у једној књижари у Србији. Оно што је посебно занимљиво, књига се ни до данашњег дана није појавила на сајту издавача, нити је постала део испитне литературе за било који од предмета које др Радић или било који други професор библистике на ПБФ предаје. Елем, Статут Универзитета у Београду (чл. 135, тачке 3 и 4) је по овом питању савршено јасан: „Радови из става 3. овог члана морају имати барем потврду да су прихваћени за објављивање до момента пријаве на конкурс, а морају бити објављени до момента избора“.
Изјава др Радића изгледа као изјава детета када га ухватите у лажи. Он наставља са праксом неговорења истине, само то сада чини још знатно неспретније. Посебно вредна пажње је реченица која може да се протумачи искључиво као вређање интелигенције чланова Већа: „Књигу сам у наредном временском периоду у целости поделио својим студентима и многобројним пријатељима свештеницима.“ (стр. 1, тачка 5) Дакле, др Радић признаје да књига није била јавно дистрибуирана, што је законска обавеза, већ је тираж у целости подељен студентима и пријатељима.
На крају изјаве (тачка 6) се др Радић позива на телефонски разговор који је обавио са рецензентом своје монографије проф. др Максимилијаном Матјажом. Претпостављам да је ово вероватно једини случај у историји Универзитета у Београду да се неко позива на приватни телефонски разговор у који је немогуће имати увид. Радић нам преноси да му је рецензент рекао да сам ја злоупотребио његов мејл. Не верујем Радићу на реч, јер сам се рецензенту званично обратио, напоменуо му да ћу информације које сам од њега добио користити у процесу против др Радића, а он ми је не само потврдио да књигу није видео и да рецензију нема, већ ми је уступио и читаву своју преписку с Радићем. Радић помиње могућност губитка његове рецензије приликом селидбе. Селидбу рецензент у преписци са мном није помињао. Било како било да стоје ствари са селидбом – да је рецензија икада постојала, готово немогуће би било да тако значајан документ обојица изгубе.
Међутим, ту читавој причи није крај. Иако и рецензент и др Радић тврде да је рецензија изгубљена, она се одједном појавила у документацији. Наводно је написана 10. јула 2020. године. У њену аутентичност лично сумњам, јер ми је сâм рецензент послао преписку с др Радићем коју достављам у прилогу. У њој можете видети да се др Радић њему обраћа 6. јула, и најављује да ће књигу објавити тек у септембру исте године. Како је могуће да само четири дана касније, без увида у рукопис, проф. др Матјаж саставља рецензију? (Узгред, у рецензији се као издавач наводи штампарија Артпринт из Новог Сада, а не Библијски институт ПБФ, како стоји у ЦИП-у и у импресуму.)
Писмо које је др Радић послао проф. др Матјажу
У сваком случају, све и да је Радићева књига благовремено објављена, и да је рецензија проф. Матјажа неспорна, та публикација опет не би могла да се третира као научна монографија, јер је непобитно утврђено да су друга двојица рецензената (проф. др Порфирије Перић и проф. др Предраг Драгутиновић) са Православног богословског факултета, који је наведен као издавач монографије.
Правилник о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача („Службени гласник РС“, бр. 24 од 8. марта 2016, 21 од 10. марта 2017, 38 од 21. априла 2017), у Прилогу 2 (Разврставање и начин навођења научноистраживачких резултата) прописује да научна монографска публикација „мора имати адекватну рецензију реномираног издавача, научног друштва, реномиране научне установе у свету или реномиране научне установе у земљи у чији делокруг тема монографије спада“, као и да „рецензентска комисија коју образује домаћа установа треба да се састоји од најмање три угледна научника из тематске области монографије, од којих двоје морају бити изван те установе.“
Дакле, није испуњен основни нормативни услов да најмање два рецензента буду „спољна“, нити је обезбеђен стварни рецензентски поступак. Комисија у свом Одговору не негира ове чињенице, нити пружа било какав доказ да су услови испуњени, већ их у потпуности заобилази. У таквој ситуацији остаје неспоран закључак да предметна публикација не може бити призната као научна монографија у смислу тада важећих прописа Универзитета.
Комисија у свом Одговору наводи да се услови из првобитног избора не могу разматрати, позивајући се на правноснажност те одлуке. Овакво тумачење је правно неосновано у контексту поступка поновног избора. Наиме, указивање на недостатке у претходном избору не представља захтев за његово поништавање, већ указивање на чињеницу да кандидат није испуњавао законом прописане услове, што има непосредан значај за оцену испуњености услова за поновни избор. Континуитет испуњености услова представља нужан елемент за напредовање у наставничком звању.
Уколико се утврди да кључни услов (у овом случају постојање научне монографије) није био испуњен, онда се не може сматрати да је кандидат стекао основ за даље напредовање, без обзира на формалну правоснажност претходне одлуке. Комисија и Изборно веће имају обавезу да утврде да ли пријављене референце кандидата заиста испуњавају услове за одговарајуће категорије у складу са актима Универзитета.
Испуњеност услова за избор у звање утврђује се искључиво на основу чињеница и примене важећих прописа, а не на основу статуса или личности лица које на евентуалне неправилности указује.
Имајући у виду да кључне примедбе у вези са статусом научне монографије нису оповргнуте, те да Комисија није понудила доказе да су формални услови испуњени, остаје основана сумња да кандидат не испуњава ни минималне услове прописане актима Универзитета за поновни избор у звање ванредног професора.
С поштовањем,
Благоје Пантелић
Уместо закључка
После свега што сам последњих месеци видео, чуо, прочитао и доживео, не могу а да се не запитам:
Да ли је приликом избора у звање ванредног професора 2020. године, др Драган Радић злоупотребио поверење чланова Комисије (посебно аутора Реферата проф. др Предрага Драгутиновића) и монографију, која му је била неопходна за избор у више звање, није објавио до тренутка гласања, али ни пет година након гласања?
Да ли је у годинама које су уследиле неуспешно покушавао да рукопис доведе у стање за објављивање или га више није било брига јер добио оно што му је било потребно, више звање и већу плату?
Да ли би Радићева књига била јавности недоступна и у потпуности заборављена, да се једног јесењег дана 2025. нисам запитао, као неко ко се труди да испрати све што колеге теолози објављују, где могу да прибавим научну монографија коју је факултетска комисија на челу са проф. Драгутиновићем, а чији је члан био и патр. Порфирије, толико исхвалила, и јавно поставио то питање?
Зашто је, после толико година, Радић ипак библиотекама доставио неколико примерака књиге, иако је и летимичним прелиставањем јасно да се ради о верзији која није спремна за штампу, уместо да као истински хришћанин призна грешку и покаје се?
Зашто није озбиљно схватио народну изреку – „није мајка карала што се син коцкао, него што се вадио“ – и уместо признања, почео да се „вади“, измишља ванредна стања када их није било и друге изговоре недостојне једног клирика и универзитетског професора?
Када је сазнао за моју преписку са проф. др Максимилијаном Матјажом, цељским бискупом и рецензентом његове књиге, да ли је Радић искористио црквене везе и политички утицај патр. Порфирија, чији је лични ђакон, и извршио притисак на бискупа да ретроактивно напише рецензију, за коју је јасно да није могла да настане онда када на меморандуму стоји да је написана?
Можда је др Драгану Радићу стало до академске честитости, само се не сналази баш најбоље у улози универзитетског професора?