Дијалози

Јединство Православне цркве на испиту (Разговор са Виктором Рудометовим)

Виктор Рудометов

Православна црква је једна, али је организационо подељена на локалне, углавном аутокефалне цркве, које најчешће имају национални карактер. То је последица сложених процеса 19. века, сматра Виктор Рудометов, социолог и културолог и један од значајнијих истраживача културолошко-друштвених феномена у оквиру православне традиције југоисточне Европе. Исход ових процеса он сумира у тврдњи да је у 19. веку дошло до културолошке и структурне трансформације православља. Са Рудометовим, који предаје на Кипарском универзитету у Никозији и који је, између осталог, објавио и неколико монографија o православљу и глобализацији, национализму и етничким конфликтима, и исцрпно писао о македонском питању, разговарали смо на ове и неке друге актуелне теме.

Шта подразумевате под „културолошком и структурном трансформацијом“ православља и у којој мери се она показала далекосежном за Православну цркву? 

Пре 19. века већина православних хришћана живела је у два велика царства, руском и отоманском. Црква се, као институција, ослањала на режиме апсолутистичких монарха, поклањајући мало пажње легитимитету изведеном из нације или конкретних националних заједница. Она је функционисала као веза и брана између власти краљева или царева и обичног народа; узимајући у обзир ниски степен писмености, језик је био много мањи фактор у пређашњим, сеоским, него у модерним друштвима. Насупрот томе, након 19. века за нове националне цркве је управо „народ“ имплицитна или експлицитна референтна тачка, тј. сада је „народ“ на месту „суверена“. Ми смо данас толико навикнути на то, да то уопште и не примећујемо. Покушао сам да детаљно објасним процес национализације у петом поглављу књиге Globalization and Orthodox Christianity (2014), док сам у књизи Nationalism, Globalization and Orthodoxy (2001) посветио три поглавља описујући како се овај процес одвијао на Балкану у 19. веку.

Структурна трансформација је очигледно један феномен који се уочава на територији бивше Отоманске империје, где је државна независност довела до институционалног стварања засебних цркава. Културолошка трансформација је један шири феномен и он укључује промену у схватању црквене припадности, где се припадност једној одређеној цркви сматра еквивалентом припадности одговарајућој националности. Тај процес свакако није само особеност Балкана, што примери Украјине, Молдавије и др. показују.

Да ли то значи да се процеси започети у 19. веку, националне и државне изградње, укључујући и црквени „аутокефализам“, још нису завршили?

Процес изградње нације разликује се од процеса изградње државе. Света Русија је била држава, али није била национална држава. Она је била империја. Социолози су имали читаву дебату по питању да ли нације стварају државе или обрнуто; али, искуство националне изградње у југоисточној Европи јасно показује да осећај националног идентитета и модерног национализма није био ограничен државним границама, као и да у већини случајева није ни потекао унутар граница модерних држава у региону. Црквена аутокефалија се традиционално везује за државност и образлаже се њоме. Али државност није искључиви чинилац аутокефалије. Узмимо, на пример, географске чиниоце у обзир: Кипар је још од 4. века имао аутокефалну цркву, у великој мери зато што је у питању острво. Када говоримо о 19. веку, он је важан јер су тада створене нове националне државе на Балкану (Србија, Грчка), односно појавили су се национални покрети (као што је бугарски) који су институцију аутокефалије циљано користили као средство националног самоостварења. Да ли се овај процес завршио? Дефинитивно није. У бившем СССР-у комунизам је дуго онемогућавао процес национализације. Тек након пада комунизма су локалне цркве могле да артикулишу или оживе везу са поново успостављеним или новоустановљеним националним идентитетима. Ово не важи само за не-Русе, већ и за Русе такође, будући да је распад СССР-а оставио око 30 милиона Руса изван граница Руске Федерације. Ова популација пружила је Руској православној цркви циљну групу за демонстрацију свог значаја за Русе, доприносећи тако верској обнови постсовјетске Русије.

Последњих дана говори се о могућем уједињењу неканонских Украјинске аутокефалне православне цркве и Украјинске православне цркве – Кијевске патријаршије, као и о могућој додели Томоса о аутокефалности од стране Васељенске патријаршије. Ово питање је као ствар од државног значаја и националне безбедности актуализовао украјински председник Порошенко, за шта је добио и подршку парламента. Да ли се заиста може говорити о аутокефалији у том контексту и какав се даљи расплет или заплет може очекивати?

Наравно да можемо говорити о аутокефалији у контексту националне безбедности. Ради се о једној веома уобичајеној проблематици: један од главних разлога са установљење аутокефалне Цркве Грчке у 19. веку било је управо уклањање васељенског патријарха (у то време поданика отоманског султана) са позиције црквеног поглавара у оквиру новоосноване Краљевине Грчке. То чак и није особено за православље: када су амерички револуционари збацили британског краља у 13 колонија које су постале САД, и локалне англиканске цркве одбациле су британског монарха као свог врховног поглавара, због чега су постале означене као „епископалне“ цркве. Ситуација у Украјини је, очигледно, другачија. Две неканонске православне цркве нису на истој равни. Две најбројније цркве везују се за Москву, односно Кијев, а припадност њима сматра се знаком потенцијалне националне лојалности. То је више тенденција, култивисана од обеју страна, које су се – на начин који подсећа на отоманску Македонију у 19. веку – определиле да користе црквену припадност као показатељ лојалности једној одређеној нацији. Све до сада Васељенска патријаршија није заузимала страну, али искуство Великог и светог сабора Православне цркве из 2016. године могло би навести Патријаршију да промени свој досадашњи став. Начелно посматрано, издавање Томоса о аутокефалности је крајње уобичајено за независне државе (Србија, Грчка, Бугарска, као и неколико других држава су неки од историјских примера). То, међутим, не значи да је политика одсутна из овог процеса, већ управо супротно.

Сличну ситуацију раскола имамо и у Р. Македонији. Крајем претходне године јавност је сазнала да је синод канонски непризнате МПЦ затражио од Бугарске православне цркве (БПЦ) да је прими као ћерку цркву и успостави с њом пуно евхаристијско јединство. Актуелни су и међународни преговори о имену Р. Македоније. Да ли је могуће решење црквеног и државног питања које би било прихватљиво за све стране?

Црквени спор није идентичан са спором око „имена“ између Атине и Скопља. О овом другом сам опширно писао у Collective Memory, National Identity & Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria & the Macedonian Question (2002). Пратио сам – најбоље што сам могао – вести о недавним рундама преговора између две стране. Лично нисам оптимиста кад је у питању могући споразум, па чак и ако би такав споразум био постигнут, он свакако не би разрешио неугодни чвор суштинских питања која леже у основи „именовања“ БЈР Македоније. Не знам да ли би решење дипломатског спора побољшало тренутну ситуацију. Тај суд морају донети политичари.

Црквени раскол је очигледно повезан са политичким питањем, те ако је признање тражено или добијено од стране БПЦ то онда уноси додатни заплет у политику македонског питања. Практично посматрано, у том случају би бугарска страна поново ушла у борбу за Македонију, покушавајући да искористи црквену позицију како би зближила две стране (тј. Скопље и Софију). У мери у којој би македонска „националност“ остала „неодржива“ (тј. непризната из Софије и Атине), могућност будуће „велике Албаније“ (укључујући и Косово и Метохију и скоро 40% територије БЈР Македоније) увећала би број етничких Македонаца који би тражили „поновно уједињење“ са Бугарском. То би их преко ноћи учинило грађанима Европске Уније, што би им свакако донело важне погодности, укључујући олакшану миграцију ка остатку Европе, као и финансијску помоћ од ЕУ. Чињеница да број бугарског становништва још од 1989. године опада могла би да допринесе прихватању таквог обрта. Наравно, ово је само један од многобројних могућих сценарија за јужни Балкан.

За крај, реците нам, шта ови наизглед безизлазни конфликти значе за будућност црквене организације и православног јединства?

Ја не сматрам да су ови конфликти религијски спорови као такви: Бугари, Руси, Срби, Македонци итд. се заправо не разилазе по верским питањима. Ово су национални спорови и религија је у њих увучена зато што се користи као културолошки маркер националне припадности. Православно хришћанство је у модерни свет националних држава ушло кроз процес национализације. Према томе, савремени религијски идентитети су хибридни национално-религијски (или у америчком академском жаргону, етно-религијски) идентитети. Они су производ модерности и показатељ успешне модернизације. Више модернизације значи додатну национализацију са свим мешовитим религијско-националним споровима који уз њу иду. Православно јединство је теолошко и доктринарно, а не административно. Православно хришћанство је супротно римокатоличком када се ради о административном јединству. Ефективан начин за неговање православног јединства је раздвајање црквене организације од политике националне лојалности, а то практично није могуће јер су у многим државама цркве под директном или индиректном контролом државе. С друге стране, то није питање чисте моћи: национализација је првенствено културолошки процес. Васељенска визија Православне цркве има да пређе дуг пут како би постала практична реалност. Иронично је да су управо у Северној Америци многе заједнице пошле тим путем. Свакако је, међутим, добро познато да је такав православни универзализам утемељен у политици религијског плурализма САД и у начину на који САД функционишу као религијско тржиште. У којој мери таква визија може негде другде бити прихваћена је, стога, крајње упитно.

error: Content is protected !!