Vl. Maksim, Obećanje Kalifornije, 2019.
Kada se goruća istina manifestuje na jasan način, tada joj nimalo ne može nauditi ni najnovija condition humaine. Dok Prizrenski seminaristi pevaju himnu, vrteći se oko Notrdama kao oko majčine suknje, u potrazi sam (à la recherche) za… olovkom, kako bih zabeležio svešteni treptaj tog trenutka. Himna „Bogorodice Djevo“, u bilo kojoj melodiji, tonalitetu i skali, nikada nije monotona.
Ne zaboravljajući srpske „identitetske priče“ (ili, pak, ostavljajući ih za trenutak za sobom kao tešku temu), ovi mladi seminaristi iz Metohije crtaju svoj budući karakter učeći i o francuskoj tradiciji i kulturi. Taj kurs im priređuje najbolji mogući vodič, g. Ljuba Mihailović, čija je životna priča dostojna romana, ako ne i novog filma, u maniru njegovog dede Svetozara Botorića, prvog filmskog producenta na Balkanu. Ljuba im preporučuje crno-beli film „Is Paris burning?” iz 1963. godine, jedan od najboljih ratnih filmova koji pokazuje francuski otpor nemačkim snagama, u kome se na kraju Notrdam i okolina pojavljuje u koloru (završetak koji se i Tarkovskom svideo). Ni u jednom se sazivu Vlade Srbije nisu setili da Ljubu postave za ambasadora u Francuskoj, verovatno zbog toga što one koji vrše taj izbor on svojim kvalitetima, znanjem i rodoljubljem prevazilazi i stavlja u drugi plan. Brzinom svetlosti je svaki put osetio šta Srpskom narodu treba (za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, kosovske drame, požara u Hilandaru…), te je pisao francuskim zvaničnicima i na elegantni francuski prevodio niz istorijskih, teoloških i drugih književnih dela srpskih pisaca. Prizrenskim bogoslovima pokazuje ono najbolje (nije Pariz uzor za sve vrline, a u oku posmatrača se ne nalazi samo lepota). A oni sramežljivo postavljaju pitanja, bez preterane ljubopitljivosti (curiosity killed the cat), dobijajući duhovite i pronicljive odgovore. O Ljubomiru, doktoru ekonomskih nauka, tom našem nezvaničnom diplomati–ambasadoru i hodajućoj enciklopediji srpsko-francuskih odnosa, mnogo više nego danas govoriće se i pisati jednog dana. (A i mi ćemo se vratiti temi diplomatije nešto niže).
Postoji nešto „steretipno“ kod velikana ljudskog duha. Retko koji je bio popularan za života. Veliki Fotije Carigradski (820-893) je poslednje godine života proveo u progonstvu. Mocarta su tek posle smrti proslavljali. Van Gog je samo jedno platno uspeo za života da proda. Svi se sećamo Tesline sudbine u Njujorku ili Vladike Nikolaja u Pensilvaniji. Jedna generacija ne može proroka da prihvati lako, pa ipak priznanje dođe u vidu utehe koja kaplje svežinom na umorno čovečanstvo. „Bah je toliko veliki da je on gotovo izvan čovečanstva, a pri tom donosi najveću utehu“, rekao je Boben. Možda za sve velikane važe reči koje je Ben Džonson namenio Šekspiru: „On nije pripadao jednoj generaciji, nego svim vremenima“. Doduše, Šekspir (1564-1616) je bio donekle i uvažavan za života, premda nema savremenog fizičkog opisa njegove pojave, niti postoji podatak da mu je urađen portret. Neki su ga osuđivali da meša komično sa tragičnim. Kritičari su tek u 18. veku počeli da cene njegov genije, dok je modernistička revolucija u umetnosti tokom ranog 20. veka njegovo delo svrstala u avangardu. Niko nije kao on proširio dramski potencijal karaktera, radnje, jezika i žanra. Današnji čovek može razumeti veličinu Šekspira ako ga uporedimo sa Martinovom fantastičnom knjigom „Igra prestola“. Glumica Naomi Vots tvrdi da je Džordž Martin postigao uspeh sličan Šekspiru. Vilijamove predstave, pisane krajem 16. i početkom 17. veka za malo repertorno pozorište, sada se izvode po svoj zemaljskoj kugli. Šekspir svoja blistava duhovna prozrenja nije primenio na ezoterične ili udaljene predmete, nego na ljudska bića i njihov najširi spektar emocija i konflikata. Zato je Žički svetitelj Nikolaj rekao: „Ja ne poznajem Šekspira. Čak i ne mogu da ga poznajem. Ali on zna mene; on me je opisao, on je naslikao sve tajne moje duše na takav način da čitajući njega, nalazim samoga sebe u njemu“.
Da li nam navedeni primeri govore o tome da Omega predodređuje Alfu (pa, time, i ostala slova alfabeta)? Kako god da verujete na tu temu (stari sarajevski prota Vojo bi rekao: „Ja sam ti ateista po tom pitanju“), činjenica je da tek sledeća generacija valorizuje i potvrđuje istinitost nečega iz prethodne. Kada su Josifova braća – koja su ga ranije prodala u ropstvo – počela da mu se izvinjavaju pri susretu u Egiptu, on ih je poučio: ne mislite da ste to vi učinili, nego me je sami Bog ovde poslao ispred vas da vam preostane ostatak na zemlji (up. Post. 45,5). Jednu neosporivu činjenicu iz tragične prošlosti pravedni Josif je predstavio u potpuno drugom, pozitivnom svetlu i time braću oslobodio nepodnosive tegobe. Zato je radost odlika budućeg veka jer će osmeh olakšanja izbrisati svaku nelagodu i suzu pokajanja. Možda je zato u Nigeriji, ime za Boga – „Otac smeha“! U svakom slučaju, de consolatione theologiae (o utesi teologije, njenom smislu i ulozi), može se govoriti onda kada postoji i Omega, a ne samo Alfa.
Ljuba Mihailović upozorava da mi Srbi počinjemo da ličimo na moderne Francuze. Naime, noviji udžbenici istorije Francuske opisuju njenu istoriju kroz prizmu svetske istorije, tako da se danas ne uči ono što je zaista francusko. Verujući da je Francuska multikulturalna, Makron se osmelio da kaže da francuska kultura ne postoji; zaboravio je ovaj vladar šta milioni posetilaca dolaze da vide u njegovoj zemlji. Zahvaljujući lošoj istoriji koja se uči u francuskim školama, njihovi političari o Srbiji znaju vrlo malo. Makron je skeptičan prema novom proširenju Evropske unije u situaciji kada 28 članica ne mogu da se međusobno slože. Da li to znači da treba napustiti naivna nadanja da će Srbima pomoći ona kruta aparatura koji je upravo sada podbacila u samoj EU? Ona koja, poput mnogih, ne mari za glad na severu Kosova leta Gospodnjeg 2019.
U svojoj knjizi, Novi putevi svile, koju su neki opisali kao brilijantni vodič za terra incognita, Petar Frankopan objašnjava neke zaokrete u svetskom centru teže. Podseća nas sve na značaj Dalekog i Bliskog Istoka za ravnotežu svetskih odnosa i značaj iste za budućnost čovečanstva. Verujem da ovakve knjige pomažu da bolje razumemo kulturu kompleksnosti. Nesumnjivo, što je svet kompleksniji to je manje shvatljiv od strane šire javnosti. Primera radi, u doba Hladnog rata, lični stav i iznalaženje rešenja kretali su se unutar dileme istok-zapad. Ta dilema sputava i današnji srpski diskurs: pojedinac se oseća nesigurno jer ne može da shvati šta se tačno dešava oko njega, a tu mu ne pomažu ni prosveta, ni mediji, ni duhovne institucije. Zbog toga kod Srba cvetaju teorije zavere.
Šta je društveno znanje manje to je veća autoritarnost, a time i otuđenost vlasti. Junska politička zbivanja u Turskoj mogu da budu opomena autokratama na Balkanu, kao i drugde u svetu. U trenutku kada vidimo kako jedan vladar polako gubi političku podršku, dobro bi bilo podsetiti se ne samo toga šta znači neodgovorna poslušnost masa (poslušnost bez lične odgovornosti) nego i toga kako je jedan konstantinopoljski patrijarh svojevremeno podučavao jednog vladara. Negde oko 865. godine sveti Fotije Veliki je pisao Pismo Borisu-Mihailu, igemonu Bugarske (spis je poznat kao „Hegemon“, Ὁ Ἡγεμών, Vladar), delo koje, između ostalog, sadrži moralne i državničke pouke od šireg značaja. Fotije nije imao u vidu neki prozaični cilj pošto je, kao što će se videti, svrha „vladara“ ili državnika u nečem mnogo trajnijem i dubljem.
Prema svetom Fotiju, vladar treba da bude iznad stranačkih antagonizama i da probleme svih podanika sučeljava sa saosećanjem i razumevanjem. Za vladara koji čini nepravdu nema opravdanja, ni olakšavajućih okolnosti (dok siromašan čovek za svoje nepravedno postupanje može da pronađe makar neki izgovor zbog činjenice da je siromašan). Vladar koji postupa suprotno vrlini greši trostruko: sebi škodi, ozlojeđuje one koje to vide i huli na Boga koji mu je poverio vlast. Vladar može da bude sudija drugima ukoliko i sam savesno polaže račun za svoje postupke i nastoji da ispravi svoje greške. Biće dostojan pohvale ukoliko odlučno razobličava nepravdu, delajući vrlinom i pravičnošću. Razuman vladar treba da izbegava preterana obećanja i da ne odstupa od zadatog (programa) jer će zaslužiti osudu ako ga ne ispuni. Postojan u svojim stavovima, treba da bira reči i da vlada svojim jezikom. Za ministre oko sebe treba da postavlja ljude bogate vrlinama, jer će korumpirani političari i na njega baciti senku. Vladar treba da pazi da se tradicije i običaji njegove otadžbine ne ukidaju. Uvođenje novina na neumešan način izazvaće strah i pometnju i razdražiće narod.
Teško da ovakva slika vladara odgovara ijednom današnjem državniku. Prilično je idealistička, ali to ne znači da Fotijev vladar ne treba da bude primer i današnjeg državnika. Saveti patrijarha Fotija bugarskom vladaru nadahnuti su jelinohrišćanskim duhom i antipodi su za utilitaristička i amoralna shvatanja vlasti, kakva su izražena u poznatoj knjizi Nikola Makijavelija „Vladalac“ i primenjena kako na Zapadu, tako kasnije i na Istoku. Svakako, obrasci iz prošlosti nisu jedino merilo. „Talenat da se prati put od juče nije dovoljan za poboljšanje sveta danas“, rekao je car oblasti u jugoistočnoj Kini. Da li ovaj tekst Fotija Velikog može da služi kao granica koja razdvaja drevno jelinsko od danas dominantnog shvatanja realpolitike? U svakom slučaju, on pokazuje da se zdrava politička svest gradi i drugim, nepolitičkim momentima. Zasniva se na načinu na koji se slobodna ličnost (od deteta do starca) vaspitava i obrazuje da bi predstavljala deo saborne ličnosti. U tom slučaju, građanin sa duhovnom slobodom razmišlja stvaralački, a ne odbrambeno. On će glasati o budućnosti imajući realističnu sliku kompleksnih nijansi sadašnjeg sveta.
Kako god uzeli, Fotijev spis bugarskom arhontu Mihailu – kao alternativni protiv-predlog „Vladaocu“ Makijavelija – možda bi mogao da posluži (manje kao priručnik a više kao upozorenje) savremenim crkvenim poglavarima da shvate da je njihova uloga i u tome da vladare podsećaju na ono šta je njihov suštinski posao. Danas, kad se uveliko govori o odnosu države i crkve, možda bi dobro bilo podsetiti se načela „slobodna crkva u slobodnom društvu“ kao mere međusobnih odnosa. Tome treba dodati i potrebu profetskog stava prema bilo kojoj vlasti, pogotovo danas kada je sistem srpske države Crkvu čini nebitnom. Međutim, ne postoji samo u državi interes da Crkva bude marginalna i provincijalna; podjednako je prisutan i kod pojedinih crkvenih vođa. Cena koju će episkop platiti za smelo podsećanje državnika na smisao vlasti ne može da bude mala. Sveti Fotije je uspešno savetovao bugarskog vladara, ali nije imao sreće sa vizantijskim carevima. Pošto se po smrti cara Vasilija zacario njegov sin Lav, isti je 896. godine osiono zbacio Fotija sa patrijaraškog prestola. U pustom manastiru kraj Carigrada on je proveo poslednje godine staračkog života. „Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni“ (2Tim.3,12). Crkva, ta ikona Carstva Božijeg na zemlji, u istoriji se često pokazuje nemoćnom. Ipak, kada je sabrana „u Duhu u dan nedeljni“ (Otkr.1,10), ona vidi „novo nebo i novu zemlju“ (21,1). Kako pokazuje „Fotijev slučaj“, Crkva nije tu da bi poboljšala uslove života nudeći bolji ekonomski ili politički sistem (ili metode za psihofizičko blagostanje). Ukoliko istinski svedoči da je Hristos pobedio smrt i doneo Večni život tada može i ukupnom društvu da posluži kao nada, jer je ona drugačiji polis, „grad koji na gori stoji“ (Mt. 5,14).
„Patron svih recenzenata“, kako je svetog Fotija nazvao H. Čedvik, otvara nam sobe svoje Biblioteke i podstiče da klasične (antičke i hrišćanske) pisce pomno čitamo i od njih učimo. Istovremeno, njegov Vladar može našoj diplomatiji, državnoj i crkvenoj, da otvori i one dopunske oči (διπλό-μάτι) eda bi pažljivije gledala kako na istinski duhovni telos tako i na narodni karakter (načertanije), s one strane trenutnih (geo)političkih interesa. Uistinu, koje je srpsko načertanije za 21. vek? Možda će nam ga uskoro sastaviti neki prizrenski seminarista.
