Rođenje Hristovo, Jermenija 1391.
Novozavetni narativ o Hristovom rođenju u jevađeljima po Mateju i Luki oblikovao je božićno bogosluženje Crkve kao i hrišćansku ikonografiju. Međutim, ovaj narativ zajedno sa svojom istorijom učinka u himnografiji i umetnosti sadrži mnogo aluzija na Stari Zavet. Osim nama poznatih veza sa starozavetnim tekstovima, koji se na više mesta pominju u crkvenoj himnografiji (poput Isaije 7, 14 gde se nagoveštava „rođenje od Djeve“ ili naglašavanja mesijanskog-davidovskog porekla u rodoslovima), jevanđeljski narativ o rođenju ima i često skrivene starozavetne aluzije koje nam otkrivaju i neka njegova dublja značenja te ih, stoga, treba osvetliti.
Ukoliko se pažljivije zagledamo u fresku Roždestva Gospodnjeg uočićemo da u stočnim jaslama pored Bogorodice koja majčinski bdi nad novorođenčetom čitav događaj nemo prate i dve životinje – vo i magare. Glave dveju životinja, krotko zagledane u odojče, vire iznad skromne „kolevke“ kao nemušti svedoci čudesne povesti. U Knjizi proroka Isaije 1, 2 stoji: „Čujte, nebesa, i slušaj, zemljo; jer Gospod govori: sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše mene. Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.“ Vo i magare, dakle, prepoznaju da su jasle, zapravo, jasle Gospodnje. Ove proročke reči postavljene u kontekst Jevanđelja pokazuju da ove životinje znaju kome pripadaju i od koga svoju hranu dobijaju, a da se postavlja pitanje da li ljudi to shvataju. Time se ove životinje pokazuju mudrijim od ljudi, slično Valaamovoj magarici koja je pametnija od svog gospodara (Knjiga brojeva 23-25).
Malo poznato proroštvo o Hristu donosi i prorok Avakum: „Među dve životinje prepoznaćeš Ga, i kad se vreme približi javiće se“ (Avk 3, 2). Ovo skoro nepoznato mesijansko mesto ne nalazi se u masoretskom tekstu, dok u Septuaginti imamo ovu proširenu verziju. Prateći masoretski tekst, Daničićev prevod Biblije, takođe, ne sadrži ove reči, dok stari slovenski prevod prati Septuagintinu verziju. Shodno ovim stihovima, sveti Amvrosije Milanski navodi sledeće: „Čuješ plač odojčeta, ali ne čuješ mukanja vola koji prepoznaje svog Gospodara, jer on zna kome pripada i magare poznaje jasle Gospodara svoga“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42).
Dalje, Lk 2, 8 navodi: „I bijahu pastiri u onome kraju koji čuvahu noćnu stražu kod stada svojega“. Međutim, čuvanje stada noću kada stoka ne pase deluje neuobičajeno, čak nemoguće. Noću su životinje u toru ili u štalama. Međutim, bdenje pastira u noći ima još jedno značenje i to povezano sa Isa 9, 1: „Narod koji hodi u tami vidjeće vidjelo veliko, i onima koji sjede u zemlji gdje je smrtni sjen zasvijetliće vidjelo.“
Čudesno spokojnu scenu božićne noći nakratko prekida upravo uvođenje pastira u narativ. Pastiri dolaze u selo Vitlejem po nagovoru anđela koji im se javlja. U vreme rimske okupacije Judeje selo Vitlejem, oko 9 km udaljeno od Jerusalima, bilo je prilično beznačajno mesto, na margini svih političkih i ekonomskih dešavanja. Pastiri se nalaze čak i izvan Vitlejema, na poljima u blizini. U Knjizi proroka Jezekilja 34, prorok kritikuje pastire Izrailjeve, careve jerusalimske koji su zaspali te rasuli svoje stado i ne brinu o njemu. Nasuprot njima stoje budni pastiri vitlejemski – svedoci Hristovog rođenja. Daleko od svake carske audijencije i pompe i bez jerusalimskog svešteničkog staleža, Cara vaseljene i „Dobrog Pastira“ dočekuju krotki i siromašni – oni koji su slični njemu.
Imajući ovo u vidu, blaženi Jeronim navodi da Onaj koji je stvorio svet nema ni sobu u gostionici gde će se roditi te ide u štalu (Lk 2, 7), među životinje i ljude proste i krotke. On to povezuje sa kasnijim Hristovim rečima: „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnijezda; a sin čovječji nema gdje glave zakloniti (Mt 8, 22).“
Pred ovom slikom slamaju se sve predstave antičkih moćnih bogova i idola kao i sve predstave o političkoj moći koja vlada silom. Svet je pokorilo malo i i bez Majke bespomoćno Dete u vitlejemskim jaslama. Samo jedan pogled na mesto Rođenja u suterenu vitlejemske bazilike poražava hodočasnika svojom skromnošću. Tako je skromnost Boga koji je hteo da se rodi u ovako skromnim uslovima merilo svake kulture koja ima pretenziju da sebe zove hrišćanskom. Jevanđelski narativ, samim tim, tako čvrsto stoji na starozavetnim osnovama i organski se na njih nadovezuje. Kao što se Bog u Starom Zavetu objavio robovima, a ne moćnim imperatorima i njihovim prvosveštenicima, tako i u tihoj božićnoj noći nerazumne životinje i skromni pastiri bivaju svedoci otkrivanja Boga u telu.
