German Titov
Daleke 1961. godine, tople avgustovske noći, German Titov je poleteo sa kosmodroma Bajkonur u kosmos, kako bi bio drugi sovjetski kosmonaut u tom prostranstvu posle Gagarina. Postao je prvi čovek koji se u kosmosu našao duže od 24 sata, čovek koji je obavio fotografisanje naše planete Zemlje. German je zapravo trebalo da bude prvi kosmonaut koji je otišao u kosmos, njegovo ime presudno je uticalo da umesto njega odleti Jurij Gagarin. I pored očigledne nepravde da bude prvi, German Titov je do kraja života ostao privržen komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza. I posle raspada SSSR-a, biran je kao kandidat komunista sve do svoje smrti. Ovaj tekst naravno nije o Germanu Titovu, nije tekst o njegovom uspehu ili neuspehu, nije diskusija o njegovim komunističkim nazorima. Ovo je tekst o jednom drugačijem pogledu, iz pozicije čoveka koji je gledao na Zemlju iz kosmosa, a to njegovo viđenje neumitno primorava bogoslove da pogledaju svet drugačijim očima.
Prvi ljudski odlasci u kosmos pretpostavljali su pre svega sticanje uvida i saznanja koji su bili nedostupni čovečanstvu. Tako su ljudi, po povratku Germana Titova, očekivali da čuju nešto spektakularno. Međutim, kosmonaut Titov je imao komentar koji će ponoviti i posle gotovo 40 godina od istorijskog leta: „Ono što je ostavilo najjači utisak na mene jeste da je Zemlja tako mala.“ U beskrajnom prostranstvu svemira, mala plava planeta izgleda kao sitan svemirski brod koji se sa svojom posadom i putnicima bori u neprijateljskom okruženju. Svi mi na tom brodu imamo istu sudbinu: umiremo! „Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke… Sve ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah“ (Prop 3, 19–20). Koja logika onda stoji iza onih koji i dalje ubijaju, bore se za više bogatstva, šire histeriju, klaustrofobiju, šovinizam, kada smo svi osuđeni na ovaj mali svemirski brod koji se zove Zemlja?
I dok je sovjetski kosmonaut German Titov svet posmatrao svojim očima i svoje fotografije podelio sa milionima ljudi, dotle mi svakodnevno osećamo koliko je, zbog razvoja interneta i ostalih sredstava masovne komunikacije, naša planeta Zemlja zapravo mala – sve je blizu, na dodir prsta! Svet se još više skupio nego pre 50 godina, ali su tadašnji uspesi u domenu ispitivanja kosmosa oduzimali dah ljudima, dajući im nadu u neki bolji život. Možda ne slučajno da se Drugi vatikanski koncil događa u trenucima ovih velikih dostignuća koji su počeli pomerati naše shvatanje sveta u kojem živimo. I makar na trenutak, Rimokatolička crkva je bila spremna da prizna da ona nije jedina i da se Istina nalazi i kod drugih, pa i Pravoslavnih. Uočavanje da je Zemlja suviše mala, a da je kosmos beskrajan, moguće da je uticalo na besmislenost nastavka sukoba, želje za represijom, odbijanja svih i svakoga u krilu tadašnje Rimokatoličke crkve. Kakvog smisla ima šovinizam ili dominacija i uništavanje drugih na ovom našem malom brodu kada „godine izbrojene navršuju se, i polazimo putem odakle se nećemo vratiti“ (Jov 16, 22).
Svaka Liturgija se završava rečima: „U miru iziđite!“ Hristos se po svom vaskrsenju neprestano pozdravlja rečima: „Mir Vam!“ On iskazuje želju za mirom, znao je ono što tada nije moglo da se zna sa sigurnošću u ratobornom području Izrailja – zemlja je mali transportni avion kojim putujemo svi zajedno. Umesto da se ubijamo, neophodno je da naučimo da živimo zajedno. Umesto da se svađamo, potrebno je da se složimo kako bi mirnije putovali. Svi umiremo, a Carstvo Božije dolazi onima koji su gradili mir, a ne rat. Mudrost je ako shvatimo kako je Zemlja mala, te samim tim da se posvetimo očuvanju i gradnji mira. „Budite mudri kao zmije“ (Mt 10, 16) poručuje nam Hristos. Bezumlje jeste da u avionu koji pada, putnici počnu da se ubijaju i svađaju oko toga da li će neko poživeti par sekundi duže. Zar to nije bezumlje? Zar tako ne izgleda nekome izdaleka naša Zemlja, kao avion na kojem se putnici ubijaju zarad par „sekundi“ života duže? Isus Hristos svedoči da je život najveća svetinja i to je pokazao kroz svoja neprestana izlečenja bolesnih ljudi, jer je ovaj život osnova, zalog večnog život. Danas biti bogoslov kao da znači pogledati Zemlju očima dalekog svemira, ili barem očima Germana Titova – videti malu plavu planetu u beskrajnom prostranstvu mraka i apsolutne tišine, zapitati se nad tim prizorom i shvatiti reči Hristove: „Mir Vam!“
Vreme od davne 1961. godine je odavno prošlo, država iz koje je poleteo Vostok 2 noseći junaka sa početka naše priče više ne postoji, a sam Titov više nije među živima. Od entuzijazma kosmičkih istraživanja ostalo je malo, a zaboravljeno je gde smo i ko smo. Usled tog zaborava, ljudi nastavljaju da se ponašaju kao bezumnici, da se zatvaraju u sebe, obogotvoravaju svoje male živote, svoje male sredine, kako bi imali argumente da se bore protiv drugih i samo za sebe. Kao da smo zaboravili da umiremo, te da stoga gledamo šire i dalje, da gradimo mir i svedočimo ljubav, a ne histeriju šovinizma i ksenofobije.
Bog nas posmatra izdaleka, ali istovremeno Isus Hristos je ušao u istoriju i kročio na Zemlju, u centar zbivanja. Onaj pogled izdaleka, preneo se na akcije živog Hrista među nama, ovde na tlu – slavljenje života, radost života, ljubav i uteha svima i pred svima. Zagledajmo se ponovo u našu malu plavu planetu, potražimo negde te fotografije – setimo se gde smo, a zatim naše akcije iz te perspektive prilagodimo akcijama na tlu Zemlje, u centru života. Hrista ćemo naći u mudrosti i ljubavi, mudrosti onih koji se danas sastaju u Njegovo ime. Za tu mudrost potrebno je da još jednom pogledamo svet drugim očima, „Božijim očima“.
Godine su prošle, zaboravili smo entuzijazam istraživanja kosmosa od pre 50 godina. Ali setimo se reči: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam“ (Jn 14, 27). Pre mnogo godina, svojim rečima i utiscima, jedan sovjetski kosmonaut pozvao nas je da se zamislimo gde je mudrost, gde je naša uloga u svetu, a samim tim da bolje razumemo delatnost Isusa Hrista koji je uvek pokazivao ljubav grešnicima i prezir i odbijanje prema licemerima.
„Ono što je ostavilo najjači utisak na mene jeste da je Zemlja tako mala… Kada sam leteo iznad Severne Amerike i pozdravio narod iznad Vašingtona… samo 18 minuta kasnije bio sam iznad Moskve i pozdravljao sovjetski narod… bio sam zadivljen…“
German Titov (1935–2000)
