Autografi

Zmija iz Edenskog vrta

Adam, Eva i zmija, Mozarapski rukopis iz XI veka

A zmija bѣše lukavija od svih zvѣri poljskih, koje sazda Gospod Bog. I reče zmija ženi: šta, zar kaza Bog da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?

Ubrzo poslѣ stvaranja žene, koje je Bog dao Adamu da zajedno žive u Edenskom vrtu, pojavljuje se još jedan lik – zmija. Pisac je predstavlja kao pametniju, to jest lukaviju od svih drugih životinja. Zmijina uloga u pripovѣsti sastoji su u tome što je uspѣla nagovoriti Evu da prekrši Božiju zapovѣst i okusi plod sa drveta poznanja dobra i zla. Pisac o njoj ne govori ništa posebno u smislu nekog bližeg određenja, sem da je lukava. Međutim, pridaje joj neke posebne sposobnosti u smislu da je kadra da govori, što priči daje izvѣstan mitski prizvuk. Bog je poslѣ prestupa praroditelja proklinje: „Tada reče Gospod Bog zmiji: šta si to učinila, da si prokleta mimo svake životinje i mimo svih zvѣri poljskih. Na grudima svojim i stomaku da se vučeš i prah da jedeš do vѣka svoga“ (Post 3, 14). Posle toga, zmija sasvim iščezava iz pripovѣsti. Sve to izaziva pitanja: Ko je ili šta je ta zagonetna zmija? Zašto pisac o njoj nije rekao nešto više i određenije? Mnogi teolozi smatraju da se đavo ili satana pokazao kao zmija i da je nagovorio praroditelje na grѣh. Međutim, upitno je zašto je to pisac prećutao. Ni u jednom momentu ovaj tekst ne sugeriše da se iza zmije krije neki drugi lik. Pitanje je onda zašto je zmija prokleta, ako se u njenom obličju pojavio neko drugi? Postoji još čitav niz pitanja u ovom pravcu na koje je teško dati odgovor. Naravno, i u ovom slučaju je kontekst nastanka pripovѣsti od ključnog značaja za njeno razumѣvanje.

Očito da pisac pominjući zmiju ne aludira ni na jedan drugi lik, što treba uzeti krajnje ozbiljno. To znači da se u pripovѣsti pod zmijom nije podrazumѣvao đavola ili satanu kao konkretno biće. Stručne analize pokazuju da je ovaj tekst oblikovan u predegzilnom dobu. U vrѣme kada su Izrailci živѣli u neposrednom dodiru s Hanancima, i kada su im hananski kultovi predstavljali velika iskušenja. Poznato je da je kod Hananaca zmija bila neka vrsta svete životinje (mit o mudroj zmiji). Ona je bila u tѣsnoj vezi sa svѣtom bogova, prѣ svega, sa htonskim božanstvima, zbog njene vezanosti za zemlju. Takođe je u magijskim ritualima predstavljala simvol mudrosti, upravo zbog njene bliskosti sa Velikom majkom zemljom – izvorom života i mudrosti. U Egiptu se pojavljuju faraonovske zmija (Ureus), koja je imala zaštitničku funkciju. Opštepoznati su motivi sklupčana zmije koja je simvolizovala vode okeana, a ponekad žarku vrelinu. U mnogim kultovima širom Bliskog istoka zmija je imala raznovrsne uloge. Često vrlo ambivalentne, o čemu svѣdoči drevna bliskoistočna ikonografija. Razumljivo je da je zmija, zbog životnih uslova i njenog prisustva na tom prostoru, imala važnu religijsku ulogu. Ta prastara vѣrovanja, rasprostranjena širom Bliskog istoka, mogu se vidѣti i u Starom Savezu (up. Br 21, 6-9; 4Car 18, 4). 

Zmija je imala još jednu važnu religijsku ulogu. Naime, vѣrski koncept starih Hananaca dobrim dѣlom se zasnivao na seksualnosti. Prema takvom vѣrovanju, sve postojeće funkcioniše po pricipu polnosti, muško-ženske. Sami bogovi su imali izrazite polne karakteristike, muške kao npr. bog Vaal ili ženske boginja Astarta. Njihovo polno sjedinjenje omogućavalo je život i sveopšte postojanje. U takvim kultovima, zmija se povezivala sa bogovima plodnosti, simvolišući njihovu seksualnost. Tome je verovatno doprineo njen izgled i način života. Takve simvole su Hananci postavljali na uzvišenjima, raskrsnicama i pod krošnjama drveća, naročito smokve. Zanimljivo je da su praroditelji načinili sebi pregače „spletavši lišće smokve“ (3, 7). U kultu je zmija simvolisala polni odnos kao i muški polni organ, simvol boga Vaala. Kultni čin je podrazumѣvao seksualno opštenje hodočasnika sa hramovnim bludnicama. Cilj takvog kulta je bilo prizivanje i podsticanje bogova na opštenje. Hodočasnici su tim činom simvolički sjedinjavali muški i ženski božanski princip, i time omogućavali plodnost polja. Istovremeno kult je predstavljo neku vrstu sjedinjenja sa dotičnim božanstvom, jer su vѣrujući tako ulazili u stvaralačke procese koje pokreću bogovi. 

Takvi kultovi su prestavljali realnu opasnost za tadašnji Izrail. Naime, posle ulaska u Hanan, Izrailci su prelazili na sedelačko-ratarski način života. Budući da su oni Boga otaca do tada poštovali kao nomadi, trebalo je u novi način života integrisati religijsku sliku. Hananski kultovi su im zbog prelaska na poljoprivredu bili veoma privlačni. To se naročito vidi na početku Knjige o sudijama, gde se programski kaže: „A vi ne hvatajte vѣru sa stanovnicima te zemlje, oltare njihove raskopajte. Ali ne poslušaste glasa mojega“ (2, 2). Kritika Izrailaca zbog priklanjanja hananskim kultovima prisutna je i kod predegzilnih proroka Osija (4, 12-14; 8, 4-6), Amosa (2, 4.8; 5, 21-24) i Jeremije (2, 20). Osija takvu praksu osuđuje rѣčima: „duh bluda zavodi ih da bludniče otstupivši od Boga svoga“ (4, 12). Ako se to ima na umu, razumljivo je zašto je biblijski pisac uzeo zmiju kao simvol bogootpadništva. On time posredno govori da vѣru u pravog Boga Tvorca narušavaju hananska vѣrovanja, koja su tada zavodila Izrailce. Upravo iz razloga da bi Izrailce odvratio od takvih kultova, pisac je opisujući praroditeljski grѣh uzeo zmiju kao podstrekača na otpadništvo od Boga. To je značilo da je upražnjavanje hananskih kultova ravno prvorodnom grѣhu i direktno upereno protiv Boga. Na taj način je pisac vrlo pronicljivo aktualizovao pripovѣst o prvorodnom grѣhu. Zmija, simvol hananskog kulta, zavodi čovѣka i odvraća ga od istinskog Boga.

Međutim, već od perioda ropstva u Vavilonu, kada je nestalo iskušenja takvih hananskih kultova, zmija je počela da dobija novo značenje. Sve više je predstavljala sliku aktivne protivbožanske i protivljudske sile. Upravo ulogu koju ima đavo ili satana. Do poistovećivanja zmije sa satanom, odnosno mišljenja da se satana u obličju zmije pojavio u Edenskom vrtu došlo se u kasnijem periodu. Zgodu u Edenskom vrtu, u kojoj zmija navodi Evu na grѣh, pisac Premudrosti Solomonovih sagledava u prenesenom smislu: „Jer Bog stvori čovѣka za netruležnost i sazda ga slikom sopstvene vѣčnosti; no zavišću đavola smrt uđe u svet, pa je probaju oni koji su na njegovoj strani“ (Prem 2, 23-24). Zmija je ovdѣ predstavljena kao đavo. To je prvi put da je ovo biblijsko mѣsto tako protumačeno, što je vremenom postalo opšteprihvaćeno. Viđenje zmije kao zla i đavolje sile prisutno je i u Otkrivenju Jovanovom: „A zbačena bi aždaja velika, stara zmija, koja se zove đavo i satana, koja zavodi svu vaseljenu, i sa njom zbačeni behu anđeli njezini“ (12, 9; up 20, 2). U teološko-egzezetskom smislu ova značenjska modifikacija je smislena. To je uobičajen fenomen prisutan i višestruko osvѣdočen kroz biblijsku istoriju. Zmija iz Edenskog vrta se u prenesenom smislu (alegorijski) može shvatiti kao đavolska sila koja odvlači čovѣka od Boga, bez obzira šta je pisac pod njom konkretno podrazumѣvao. Ona je predstavljena kao protivbožanska sila, što je po sebi dovodi u neposrednu vezu sa satanom. Kristalisanjem teoloških ideja u okviru biblijskog predanja zavodljivi, ali i zastrašujući lik zmije obukao se u odoru đavola.