Исусова парабола о злим виноградарима (Мт 21, 33–42), иако испричана пре толико векова, ништа мање није застрашујућа и ужасавајућа него када је први пут испричана. Ту, дакле, сâм Спаситељ говори о ономе што ће Њему учинити непријатељи спасења, док су сви пријатељи Његови устукнули, разбежали се и сакрили. Ова прича је тим пре ужасавајућа и застрашујућа, јер све ово што је наведено и дан данас се догађа. Али, како то да разумемо?
Кључ за разумевање ове приче Христове крије се у ономе што јој следи, наиме: „Чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка“ (Мт 21, 45–46). Дакле, духовне вође онога времена, односно, они којима је била упућена ова реч – препознали су се, и уместо да се покају – још више су се у своме злу утврдили и постали још љући непријатељи Христови. Јер, шта је Он за њих? Само један веома дрзак и неваспитан Назарећанин, који не само да не поштује њихове титуле и звања, него им још и истину сасипа у очи, наочиглед свију, уместо да им се клања! Можда се зли виноградари нашег времена неће препознати у овој причи, док о њој буду проповедали са амвонâ, али то нам не смета да ми њих препознамо, поучени овим што нам Христос говори.
„Господе, Господе, погледај с неба и види и посети виноград овај и утврди њега кога засади десница Твоја“, говоре наши архијереји у једном делу Литургије, молећи се Господу Богу – домаћину винограда. А тај виноград – шта је, ако не онај догађај који се зове Црква, Црква сабрана на Литургији – ми! Ето, управо тај виноград треба непрестано да се утврђује у Христу! Међутим, шта да чинимо онда када зли виноградари почну да га утврђују у сопственом злу? Када почну да га поткопавају и пустоше, уништавају и разарају изнутра, када почну да га присвајају, а својим лажима да убијају истинитога Бога у онима који би да убирају плодове тог винограда, када почну преко својих плаћених бездушника да бацају дрвље и камење на све и сваког ко им укаже на њихово зло! Стари су се ђаволи бојали крста, писао је Његош, а данашњи се боје свободе. Шта, дакле, када ти узму слободу да мислиш и говориш, да дишеш и живиш, шта ти вреди што не бране крстом да се крстиш? Или је питање, заправо, треба ли нам уопште слобода, треба ли нам живот, треба ли нам било шта?
Изгледа да је Буковски и те како имао права, када је рекао: „Није смрт оно што је ужасно, већ животи који људи живе или не живе до своје смрти. Они не поштују сопствене животе… Брзо заборављају како се мисли, другима препуштају да мисле уместо њих. Већина људских смрти је обична превара, ништа ту није остало да умре.“ То је то. Ко може да свари – нека свари. А ко не може да свари и да се задовољи осредношћу и ништавношћу, коме су докрвили ови зли виноградари, ко се сваки пут скамени пред њиховим злоделима и безакоњима, и ко због свега тога носи камен у желуцу, јер му се дише и живи, мисли и говори, али не може јер је одбачен, нека се теши Христом – каменом одбаченим и каменом угаоним – што све држи и прима све одбачене, који је за себе и рекао: „Ко падне на овај камен, разбиће се, а на кога он падне, сатрће га“ (Мт 21, 44). У том Камену је, дакле, сва снага и нада наша, јер ће Бог тим Каменом разбити и сатрти све непријатеље добра, истине и правде!
