Uvod
Naša Pravoslavna Crkva nema jasno dogmatsko učenje o smrti i o tome šta se događa kada umiremo. Ogroman broj knjiga napisanih o zagrobnim iskustvima govori o velikom interesovanju koje postoji za ovu temu. Dalje, postoje i pitanja u vezi sa dušom nakon smrti, kao i o međustanju (tj. Vremenu između naše smrti i kraja sveta). Hristos dolazi u slavi, a pošto sa 2001. godinom dolazi i novi milenijum (pri čemu je 2000. godina, poslednja godina drugog milenijuma), to je pokrenulo još veće zanimanje za „poslednja vremena“, „Hristov dolazak“ i „Strašni Sud Božiji“.
Postoji mnogo rasprava upravo na temu smrti, našeg razumevanja umiranja i šta treba da govorimo o onima koji su biološki već umrli. S tim u vezi su i pitanja molitve za preminule. Mi, pravoslavni, baš volimo zaupokojene službe. Imamo Božansku Liturgiju na koju niko ne dolazi, ali je zato crkva prepuna kad imamo zaupokojene službe.
Ovde ću ukazati na par bitnih stvari, za koje smatram da su jasno učenje naše Pravoslavne Crkve, iako se o tome može raspravljati. Ne iznosim samo svoje mišljenje, iznosim svoje stav o tome šta ja smatram da nas Crkva uči.
Hajde da uzmemo tumačenja Svetog Pisma, Otaca Crkve, svetih, kao i službi koje vrši Crkva i da postavimo neka pitanja, poput:
- Šta je smrt?
- Kako shvatamo smrt?
- Šta mislimo da se tu događa?
- Kako treba da se odnosimo prema tome?
- Kakve odgovore bismo mogli da dobijemo od Svetog Pisma?
Svet Pismo je naš osnovni autoritet vere i svedok toga šta hrišćanska vera jeste, a naše Predanje predstavlja tumačenje i razumevanje Pisma. Naše Predanje je način razumevanja Pisma i sadrži smisao u kojem je i samo Pismo po sebi svedočanstvo predanja vere ili pravila vere koje i prethodi pisanju Pisma. I zato, zasigurno je da je hrišćanska vera postojala i pre knjiga Novog Zaveta, koja su suštinski tumačenja knjiga Starog Zaveta. Uzgred, novozavetni pojam Pismapodrazumeva ono što nazivamo Starim Zavetom, a to uključuje Zakone, Psalme i Proroke.
Šta pravoslavni hrišćani uče o smrti i tome šta se dešava kada umremo?
Mi, hrišćani smo, bez ikakve sumnje, ubeđeni da smo stvoreni za život i da umiranje nije Božija volja. Bog ne želi smrt, On želi život. Za Sveto Pismo, smrt je neprijatelj. Apostol Pavle, čak, smrt naziva i „poslednji neprijatelj“. Smrt nije prirodna, niti je prirodni deo našeg života i Bog nju nije želeo. Premudrosti Solomonove, koji su deo Svetog Pisma, vrlo jasno kažu: „Bog nije stvorio smrt“. Smrt u ovaj svet dolazi kao pobuna protiv Boga. Smrt u ovaj svet dolazi zato što ljudi ne biraju život, već biraju smrt, tamu i sebe, umesto Boga.
Sveti Atanasije kaže: „ako biraš sebe, biraš ništa, jer bez Boga si upravo to, ništa“, jer smo ni iz čega i stvoreni. Jer, Bog nam daruje ceo život, On koji je Živi Bog i jedini Koji Živi.
Naše učenje jeste da je smrt posledica ljudske pobune protiv Boga u samom početku, a s pomoću demona (koji vole smrt, tamu i zlo). Biblija uči, zapravo uči da postoje „paketi opcija“: imaš Boga, istinu, život i slavu ili imaš demone, tamu smrt, satanu, greh, propadanje, ružnoću i truljenje. Ovo je osnovna stvarnost i tu nema srednjeg puta.
U sedmoj glavi poslanice Rimljanima, Apostol Pavle kaže: „vidim drugi zakon u udima svojim“.Ljudska bića misle da su ekonomisti; drugim rečima, smatraju da su sami sebi zakon, ali Pismo tvrdi drugačije. Ili postoji Hristov zakon, kojeg u svojoj poslanici Rimljanima Apostol Pavle naziva Zakon Svetog Duha i Života ili zakon greha i smrt. Deluje jedan ili drugi zakon, i ako se ne primenjuje jedan, primenjuje se drugi. Ovim priču iz Postanja tumačimo kao izbor smrt. Dalje, čak nije ni sasvim pravoslavno smatrati greh za iskvaren izbor ili činjenje pogrešnog izbora. Verujem da je naše učenje to da problem nije da li je to ispravno ili pogrešno, već izbor sam po sebi (kako uči Sveti Maksim Ispovednik); jer, ako si stvoreno biće, onda i nemaš izbora.
Ako postoji Bog, i Bog je Bog, i Bog je živi Bog, i Bog je Onaj Koji jeste, onda je naš jedini izbor taj da se odreknemo svog izbora i povinujemo Njemu. Veoma je važno razumeti ovo, jer savremeni ljudi misle da što imaju više izbora, to su više slobodni, ali to nije biblijski stav. Mi kažemo da, ako već postoji Bog, onda jedini izbor koji imamo pred nama u bilo kom trenutku vremena, jeste da se odreknemo svog izbora, da Njega slušamo, u Njega imamo poverenje, Njega volimo i Njemu verujemo. Prvobitni greh je upravo iskaz „Ne, ja neću da se povinujem, verujem ili volim Bog. Radiću kako ja želim“. Svesni ste šta nastupa kada stvari radite na svoj način: nestajemo i umiremo. Odatle dolazi smrt. Tamo gde je sledovanje, ljubav i verovanje u Boga, tamo smrti ne može biti. Ukoliko se neko potpuno pokori Bog, živi u zajednici sa Bogom, veruje Bogu i voli Ga u svemu, ta osoba neće moći umreti.
U priči o Postanju, zanimljivo je da Adamu i Evi Bog nije rekao: „ako jedete od tog drveta, ubiću vas“. On kaže „nemojte jesti od Drveta poznanja dobra i zla“, što pre znači izbor nego pokoravanje, „jer, ako jedete od njega, sigurno ćete umreti“; jer nije greh to što nas ubija. U tom smislu, Bog nikoga ne ubija, nego ubijamo sami sebe. Onog časa kada svoj život uzmemo u svoje ruke kako bismo činili ono što želimo činiti, i da se ne povinujemo Bogu, mi tada vršimo samoubistvo. Dalje, mi u smrt uvlačimo i svoju decu koja su rođena u istom smrtnom stanju prilikom dolaska u ovaj svet. U tome je stvar sa prvorodnim grehom. Druga stvar jeste da je zadatak ljudi da prevaziđu i unište smrt, da učine da smrt umre, kako bi život živeo.
Čitav Stari Zavet, koji uključuje Zakone, Psalme i Proroke, poučava ljude o nameri Božijoj da obnovi pobunjeno čovečanstvo kako bi, u konačnici, smrt bila uništena. Na primer, Mojsijev Zakon sadrži dve vrlo zanimljive stvari: prva, gde Bog kroz Mojsija kaže „predstavljam ti samo 2 puta: blagoslov ili prokletstvo“ (tj. život ili smrt), a zatim kaže: „izaberi život, nemoj birati smrt“. Zakon, Psalmi i Proroci kažu „povinuj se Bogu, ostavi svoj izbor, povinuj se Bogu i živećeš“. Na primer, Psalam 118 (119) koji se čita tokom službe opela i tokom Velike Subote, kaže: „Blago onima kojima je put čist, koji hode u Zakonu Gospodnjem. Blago onima koji čuvaju otkrivenja Njegova, svim srcem traže Ga“. Psalam zatim nastavlja: „Ako čuvam Zakon tvoj, naćiću život u njemu i neću umreti“. To se čita nad telom mrtvog Isusa, jer je On jedini koji je potpuno čuvao Zakon Božiji i zato ne može umreti.
Mi verujemo da je Isus Hristos, Spasitelj naš, došao u ovaj svet da bi umro. On je Jedini koji je došao kako bi umro i zato on može, Svojom smrću, preobraziti smrt u pobedu. On je Jedini, jedina Ličnost i jedini Čovek ikada koji je rođen s ciljem da umre. Takođe, on je jedini Čovek koji je Sin Božiji, koji je po Svom božanstvu istovetan Ocu; rođen od device, rođen od Oca, koji dolazi u svet s jednim ciljem: da razori dela đavola i smrt i da nam podari život.
Po Bibliji, pre Hristovog dolaska, svako je bio u raljama smrti, bez obzira kako dobri ili loši bili. Možemo čak i danas reći da je to istina. Biološki, svi smo mi mrtvi, ovo je prostor mrtvih ljudi. Dobra je ideja da se to zapamti. U stvari, mnogi naši monasi čak stavljaju i kovčeg u svoje kelije kako bi to uvek imali u vidu. Postoji jedna američka crkvena priča o nekim južnjačkim protestantima koji su čuli za jednog rimokatoličkog monaha koji je pisao „sećaj se smrti“ i koji je držao kovčeg spreman za svoj pokop. I jedan reče drugom: „Znaš da oni to rade i da ponekad čak i spavaju u kovčegu?“. Drugi reče: „Da, oni nisu tako napredni kao mi“. Ipak, pitanje je ko je ovde u prednosti?
Problem je taj što je u našem vremenu smrt postala tako prirodna da je niko više čak ni ne smatra za neprijatelja. U mnoštvu literature, ona se smatra za nešto normalno, poslednji čin života ili odlazak u neku vrstu svetla negde, pa ako ste umorni od života ili ovog sveta, vi pozovete lekara da vam okonča život. Ipak, to apsolutno nema veze sa verom biblijskih hrišćana.
Hajde da uporedimo Sokratovu i Isusovu smrt. Sokrat je filosof, „kvario“ je atinsku omladinu svojim filosofskim učenjem govoreći da je pravi filosof onaj koji može da se suoči sa smrću. Kada su ga konačno uhvatili i osudili na smrt, a njegovi prijatelji pokušali da ga spasu, on je to odbio. Kada su mu doneli otrov kukute, on ga pije i umire. Uzgred, društvo za eutanaziju države Masačusets, SAD, upravo se zove „Kukuta“
Dalje, pogledajmo kako Isus umire. On je u Getsimanskom vrtu i preklinje Oca da Ga „mimoiđe ova čaša“, krvavog znoja. Njemu je strašno ne samo da On sam umre, nego i da umre bilo koja druga osoba, jer to je potpuna pobeda đavola.Mi nismo stvoreni da propadnemo i trulimo u grobu, već da Bogu pevamo „Aliluja“. U Starom Zavetu, postojala je velika rasprava o smrti. Neki su smatrali da je smrt prirodna, da prosto umireš i odlaziš svojim precima. Oni su, takođe, verovali da Bog nastavlja da živi u ljudima i da će suve kosti Izrailja (ili naroda Izrailja) biti vaskrsnute, ali da je pojedinačna ličnost izgubljena. U Isusovo vreme, ovi ljudi su bili poznati kao Sadukeji. Ako čitamo Bibliju, vidimo da Sadukeji nisu verovali u duh, dušu ili vaskrsenje mrtvih. S druge strane, Fariseji su verovali u sve to. Po njihovom tumačenju Pisma, biće vaskrsenja mrtvih i mrtvi će ustati. Oni su, takođe, verovali da, kada dođe Božije mesijansko doba, kada Božija slava bude ispunila tvorevinu, kada Božije Carstvo, kroz Mesiju, bude konačno uspostavljeno, glavna stvar koja će se dogoditi jeste da će se otvoriti grobovi mrtvih (pored toga što će slepi progledati, raslabljenih prohodati, gluvi čuti, nemi progovoriti…). Tada će svi mrtvi ustati i Bog će suditi svakoj osobi koja je ikada živela. Ovo je bilo učenje farisejske grupe i apostola Pavla. U Delima Apostolskim, svaki put kad upadne u nevolju zbog propovedi Isusovog Vaskrsenja, apostol Pavle pravi sukob među Jevrejima. On kaže da mu se sudi zbog vere u vaskrsenje, nakon čega Sadukeji ulaze u rasprav usa Farisejima, dok on stoji sa strane i posmatra. Iz ove perspektive, Isus je bio farisej, jer je verovao u Vaskrsenje. U stvari, On je rekao da je On Vaskrsenje i Život
Koji god da je stav o vaskrsenju u Starom Zavetu, svi su bili mrtvi. Mesto ili stanje u kojem mrtvi obitavaju, u Bibliji se naziva Šeol (na jevrejskom) ili Had (na grčkom). Problem je što se ponekad Šeol/Had na engleski prevode kao pakao, pa ljudi onda govore u Bogu koji je sišao u pakao, ali to mesto ne treba tako nazvati, jer pakao ne postoji sve do kraja vremena.
U Bibliji, tačnije u Premudrostima Solomonovim, kaže se da ako si bio dobra i pravedna osoba, kada umreš, na neki način ćeš biti u rukama Boga koji brine za tebe. Ljudi to vide kao tragediju, ali to nije, jer je Bog još uvek tu. To je neko stanje blažene smrt i nazivano je „naručje Avramovo“. Dakle, pravedni preminuli su bili u naručju Avramovom a oni koji su verovali u Vaskrsenje, verovali su da će biti u stanju blažene smrti sve dok ne dođe mesijanski Kralj koji će podići mrtve i uvesti ih u slavu. David, Solomon, proroci, čak i Jovan Krstitelj bili su u tom stanju, u naručju Avramovom. Po našem pravoslavnom Predanju, Jovan Krstitelj je preteča Isusov, čak i u Šeolu. Kao što pevamo u njegovom troparu, on umire pre Isusa da bi u carstvu smrti objavio da dolazi Sin Božiji da razruši to carstvo, da sve podigne iz mrtvih, da ih uvede u Carstvo Božije i da nam podari veliku milost večnog života sa Bogom.
Takođe, postoji učenje po kojem je ovo carstvo smrti ili Šeol imao deo gde su bili zli ljudi. Po dolasku mesijanskog Kralja, ti ljudi takođe ustaju, ali na sud i osudu. Treba reći da se upravo na to odnosi priča o bogatašu i Lazaru. Ta priča nema ništa sa rajem i paklom. U njoj, bogataš koji boravi u svom delu, razgovara sa Avramom, a ne sa Bogom. Smisao priče jeste da ako ne slušaš Mojsija i zakon proroka i ako zaista ne voliš, biraš i povinuješ se Bog, nećeš biti spašen, čak i ako siromah ustane iz mrtvih. Drugim rečima, ako ne voliš Boga i ne pronađeš život pre smrti, onda ga nećeš pronaći ni nakon smrti, čak i ako Isus, Sin Božiji, dođe s namerom da bude raspet, da umre i siđe u Šeol i podigne mrtve. Za nas, to je samo središte Evanđelja.
Jevanđelje je da sad imamo novog, konačnog i poslednjeg Adama koji se zove Isus. Sveti Pavle kaže da je prvi Adam bio obrazac (tipos) Onoga koji će doći. Isus je pravi Adam, jer On je taj koji se stvarno povinuje Bog, svom Ocu. On se povinuje Bogu od večnosti, kao Sin Božiji rođen od Oca i očovečio se rođenjem od Djeve Marije, postajući Čovek koji, bukvalno, nije mogao umreti, da bi bio Čovek koji je doslovno, potpuno i sasvim posvećen Ocu, Njegova volja bila je Očeva volja, Njegovo delo bilo je Očevo delo, sve što je On činio bilo je od Oca, i kad vidimo Njega, videli smo Oca.
Sve što se pripisuje Bogu u Starom Zavetu sada se pripisuje Isusu, tom Čoveku koji je istinski čovek, ali ne i samo čovek. On je Čovek koji je Sin Boga, Koji je izvor i stvoritelj života, Koji silazi na Zemlju i na Sebe preuzima greh, prokletstvo i sve ono što se odnosi na naš ljudski pad, uključujuči i poslednjeg neprijatelja (samu smrt), kako bi smrću uništio smrt. Naše učenje jeste da je to jedini način na koji se smrt može uništiti, jer Bog želi da svi ljudi žive, svi gresi da budu oprošteni i da Ga volimo svom svojom dušom, umom i ljubavlju. Dalje, ukoliko držimo Njegovu reč i volimo Ga, možemo živeti večno, ali to niko ne radi. Niko od nas nije potpuno pravedan i mi nismo sposobni da sami sebe spasimo. Psalam pita „Ko nas može izbaviti iz Šeola… ko nas može podići iz mrtvih?“. Čak i Djeva Marija, majka Isusova, nije mogla spasti sebe od umiranja, jer svi su pod prokletstvom smrti i u vlasti zloga.
Nama je potrebno da budemo oslobođeni i spaseni, ali ko nas može spasiti? Bog ne može prosto reći „budi spasen“, jer da to može, tako bi i uradio, ali ne može. On je morao da uništi samu smrt, a jedini način za to jeste da smrt bude uništena životom. Tama se jedino svetlošću može uništiti. Zlo se jedino može uništiti dobrim, a mržnja jedino ljubavlju. Dakle, moramo imati Jednog koji je Ljubav, Istina, Svetlost, Dobro, Lepota i Savršenstvo i koji to doslovno to mora aktualizovati u ovom životu. Mada, ako to aktualizuješ u životu, bićeš razapet. Ukoliko potpuno i sasvim živiš po Bogu u ovom svetu, budi siguran u jednu stvar: bićeš razapet. Isus je došao da bi bio razapet.
Isus je jedini došao da bi umro, jer On i jeste došao da voli, povinuje se i veruje Bogu, Svom Ocu, bez obzira na sve. Čime se pokazuje da voliš Boga? Time što voliš svog suseda i svog najgoreg neprijatelja i uzimanjem na sebe njihovog greha i zla, pa čak i umiranjem njihovom smrću, kako bi ih izbavio od smrti, pošto oni sami nemaju moć da to učine. Isus upravo to čini i to je ono što jeste naša vera. Dakle, Isus dolazi u svet kako bi umro i On Svojom smrću uništava smrt. U našoj Pravoslavnoj veri, ovo je jedini način da se to učini. Zato centar naše Crkve ono „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi“. Nema drugog puta, čak ni za Boga. On je postao čovek i na sebe primio prokletstvo, greh i umro za nas, jer je to čin krajnje pokornosti, poverenja i ljubavi. To je savršeni čin ljubavi, koji iznutra uništava smrt i podiže sve mrtve, želeli oni to ili ne. U stvari, kako Pravoslavna Crkva uči u Sveopštem Vaskrsenju, svi će biti podignuti iz mrtvih, bez obzira na njihove želje. Tako i naša pashalna ikona prikazuje Isusa koji vuče Adama i Evu iz mrtvih, sa svima i pravednima i nepravednima
Ako ste ikada bili na pravoslavnoj sahrani, mogli ste čuti čitanje pete glave iz Jovanovog Evanđelja koje kaže: „dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega i čuvši ga, oživeće. I izaći će će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji zlo, u vaskrsenje suda. Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.“ Ovaj, izuzetno važni odlomak iz Evanđelja kaže da će svi i svako biti vaskrsnut. Ne samo dobri ljudi, nego baš svi. Opšte vaskrsenje je naše učenje, jer smrt je uništena.
* Drugi deo teksta biće objavljen 19.3.2019.
Izvor: „Life after death… Mysteries beyond the grave“ by Fr Thomas Hopko, www.orthodoxchristian.info. Ovo je zapis govora koji je o. Tomas Hopko održao u Brizbejnu (Australija), u oktobru 1999. godine.
Prevod: Ivan Đunisijević
