Јакопо Торити, Мозаик Христовог рођења, базилика Санта Марија Мађоре, Рим, 1296. [Фото: edk7/Flickr]
„У старим издањима Типика, налик празнику Христовог славног Васкрсења, и празник Христовог Рођења се назива Пасха. Ово наглашава његову блиску везу са мистеријом нашег спасења и избављења од греха и смрти; мистеријом коју света Црква објављује у својим догматским учењима и са којим нас доводи у непосредни духовни додир у својим литургијским службама и тајнама.“
Литургијске службе за Божић, званично назване Телесно рођење Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, свесно су обликоване по узору на службу за празник Пасхе Господње, светог Васкрсења.
Ту је четрдесетодневни пост. Ту су посебни Царски часови са пророчанствима, посланицама, јеванђељима, химнама уочи празника, након којих следи вечерња литургија Светог Василија Великог. Напослетку, након божанствене Литургије на сам празник, прослава се наставља четрдесет дана и завршава се празником Сретењe Господње. Ова прослава укључује и Свето Богојављење.
Литургијски стихови и химне за Божић и Богојављење, Пасху Христовог оваплоћења и пројаве [manifestation] у телу, понављају стихове и химне за Васкрс, Пасху Христове смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење су директно повезани са Његовим умирањем и васкрсењем. Рођен је да би умро. Крштен је да би васкрсао. Хармонија између догађаја је преплављујућа. Лепота овога скоро да превазилази меру коју верник може да поднесе.
Исус је сахрањен у крштењу да би могао сићи у смрт путем Крста. Мудраци су му се поклонили да би га цела творевина могла славити у Његовом тријумфу над смрћу. Пасха Његовог Крста припремљена је Пасхом Његовог Доласка. Пасха Његовог васкрсења започета је Пасхом Његовог Оваплоћења. Пасху Његовог прослављања прорекла је Пасха Његовог крштења. То је оно што хришћани славе сваке године у ономе што је отац Александар Шмеман први назвао „зимска Пасха“.
[…]Божићно-Богојављенски период у Православној Цркви започиње четрдесетодневним постом, од празника „светог и свехвалног апостола Филипа“, па се понекад назива „Филипов пост“. Према Јеванђељу по Јовану, Филип је један од првих апостола које је Исус позвао. Филип одлази и позива свог пријатеља Натанила који му вели: „Може ли ишта добро доћи из Назарета?“ А Филип одговара: „Дођи и види.“ Прочитајте целу причу у Јн 1:43-51.
Образац у Јеванђељу по Јовану је увек исти: људи га најпре срећу као човека. Онда иду даље. То видимо у приповестима о парализованом у бањи, жени Самаријанки код извора, слепо рођеном младићу и другима. След догађаја је идентичан. Неопходан је след, не само у историјском смислу, већ духовно и мистично.
Прво морамо доћи да видимо Исуса човека, да га упознамо као конкретно људско биће, Јевреја, рабина, пророка. Морамо га упознати као Маријино дете, столаревог сина, Назарећанина. Тада у овом сусрету, када су нам очи отворене и срце чисто, можемо доћи да видимо „веће ствари“. Можемо доћи да га упознамо не само као учитеља, већ и као Учитеља; не само као пророка, већ и као Пророка. Можемо доћи да га упознамо не само као сина човечијег, већ као Сина човечијег кога је прорекао пророк Данило.
Први корак на путу зимске Пасхе је сусрет са човеком Исусом. Позвани смо са Филипом и ученицима да „дођемо и видимо“. Ако желимо да дођемо и желимо да видимо, оствариће нам се. Као и први ученици, видећемо „веће ствари“ него што смо икада очекивали. Видећемо Исуса као свог Учитеља и завапићемо му: „Раби, ти си Син Божији! Ти си Цар Израиљев“ И доћи ћемо да га упознамо ко је и шта је Он заиста. Али прво морамо доћи. Јер ако не дођемо, никада нећемо видети.
[…]Сви смо створени да будемо живи храмови Божији. Сви смо створени да будемо места пребивања Његове славе. Сви смо обликовани по Његовој слици и наличју да бисмо били пребивалишта (резиденције) Његовог присуства. Апостол Павле јасно и без двосмислености објављује исту ову доктрину када Коринћанима и нама пише да смо „ми Божји сарадници; ви сте Божија њива, Божија грађевина“ (1Кор 3:9), такође видети 1Кор 3:16-17 и Јн 14:23.
Исус Христос, Син, Реч и Слика Божија, телесно је и духовно обликован у Маријином телу како би се могао обликовати и у нама (Гал 4:19). Ово је значење Божића, који је смисао самог живота. Христос у нама и ми у Христу, Бог с нама и ми са Богом. Дух у нашим срцима да би дух могао да потече из нас, освећујући свет око нас. Ово није пука симболика, високо-парни језик Литургије и списа. Ово је озбиљан посао. То је питање живота и смрти. Јер ми смо или живи Божији судови… или смо „судови гнева“ који у својој злоћи треба да буду уништени Божијом праведном славом (Рим 9:22).
Ходећи путем зимске Пасхе, избор пред нама је јасан. Можемо се попут Марије привезати за Господа и постати место Његовог обитавања у Духу. Или можемо путем неморала и греха изабрати смрт ништавила што и јесмо ако сам Господ не живи у нама. „Али ко се сједини с Господом, постаје један дух с Њим“ (1Кор 6:17).
Прве пророчке химне о Божићу певају се на празник „свехвалног и првозваног апостола Андрије [30. новембра]. Дођи и види! Ово је стални позив Цркве у њеним литургијским службама. Дођите са вером и бићете прибројани са онима којима је „дато да знају тајне царства небеског“ (Мт 13:11). Обрешћете се са онима којима је дат увид у „тајну Христову“, која је „тајна вековима скривена у Богу који је створио све“, која се сада пројављује „кроз Цркву“ чак и анђелима (Еф 3:4, 9-10). Дођите и видите! Бићете сведоци тајне Христовог рођења од Дјеве, Његове пројаве на раци Јордан у Његовом крштењу од Јована… а напослетку ћете видети самог Сина Божијег како се уздиже на Крст…
Ходити путем зимске Пасхе, према светом Григорију Богослову, значи „путовати без грешке кроз сваку етапу и школу [faculty] Христовог живота“. То је улазак у мистерије Месије, „које све имају једно једино довршење: моје савршенство и повратак у прво Адамово стање“. То је „видети и бити виђен од великог Бога који се у Тројици обожава и слави и кога смо сад поставили пред вас онако јасно колико дозвољавају телесне везе, у Исусу Христу, нашем Господу.“
[…]Ако не дођемо, никада нећемо видети. Али није довољно доћи. Такође морамо видети.
Било је много људи на земљи када је Исус дошао, али га нису видели као Сина Божијег и Спаситеља света. А има много оних који долазе у Цркву и још увек не виде. Речи се односе на њих као на оне о којима је Исус говорио кад их је поучавао у параболама; „Јер гледајући не виде и слушајући не чују и не разумеју“ (Мт 13:13).
Ако поставимо питање: „зашто неки могу доћи, а још увек не видети?“ одговор даје сам Исус, цитирањем Исаије, Свога пророка. Сасвим једноставно вели да је то ствар воље. Они који не виде остаће слепи јер неће хтети да виде (видети Мт 13:14-15; Ис 6:9-10).
Питање упућено свима нама док стремимо кроз зимску Пасху је оно које је Исус поставио двојици слепих који су га позвали на милост. „Шта желите да учиним за вас?“ Он пита. А они одговарају: „Господе, да нам се отворе очи“. И како веле јеванђеља, „Исус се сажаљевајући дотаче њихових очију, и они одмах прогледаше и пођоше за Њим“ (Мт 20:29-34).
И ми морамо рећи: Господе, отвори очи нашег ума и срца. Господе, учини да видимо. Јер за вас саме је речено да вас је Отац ваш послао у свет да извршите овај суд, наиме „да они који не виде могу да виде и да они који виде могу да ослепе“ (Јн 9:39).
[…]Првобитно је постојао само један празник у Хришћанској Цркви за Господње појављивање. Назван је „празником светлости“ и био је повезан како са јеврејским празником сезоне (годишњег доба), тако и са паганским слављем које се одвијало у доба године када је Сунце заустављало свој ход по јужном делу неба и поново почињало да се креће ка северу, симболизујући победу светлости над тамом у природном поретку.
Овај празник за хришћане био је празник Епифаније, која дословно значи „појављивање“ или „пројављивање“ [manifestation], такође названо Теофанија, што дословно значи појава или пројава Бога, а одржаван је 6. јануара[1]. Овај назив је празнику дат, очигледно, јер се Бог појавио на земљи у личности Свога Сина, и пројавио Своји Славу у Ономе који је Себе назвао „светлост света“.
Одвојено слављење Исусовог рођења од једне опште прославе Његовог појављивања на земљи – које је првобитно укључивало све аспекте Његовог доласка, од Његовог рођења до Његовог јавног приказивања [public manifestation] приликом Његовог крштења у реци Јордан – свесно је извршила хришћанска Црква, прво на Западу, а касније на Истоку, да би претпоставила пагански празник „Рођења непобедивог сунца“.
Овај пагански празник прослављан је двадесет петог децембра. Био је то дан верског поштовања за оне који су се небеским телима, посебно Сунцу, клањали као боговима.[2] Када су се пагани ослободили овог [идолопоклоничког] богослужења и добили благослов да обожавају истинитог Бога као хришћани, било је сасвим природно што је Црква заменила погрешан празник истинским, дајући тако истински значај дану који је већ био посебан у животу многих њених нових чланова.
Испоставља се да је главна химна празника Христовог Рођења у Источној Цркви формулисана као свесна полемика против паганства, са врло истакнутим провоцирањем чињеницом да је оне који су се раније клањали звездама, укључујући и сунцу, научила звезда[3] да се клањају Истинском Сунцу, Божијем Сину Исусу, који даје Истиниту Светлост и који јесте Истинита Светлост.
Рођење Твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу познања, јер су, њему захваљујући, поклоници звезда од звезде научили да се Теби Сунцу правде, клањају и да у Теби Исток с висине познају. Господе, слава Ти!
Неки криве хришћанску Цркву што је успоставила празник Христовог рођења на дан „рођења сунца“. Одређене хришћанске секте чак се противе слављу. Православни хришћани верују да је то био чин надахнут Духом Светим. Бог је послао Сина у свет ради његовог освећивања и спасења. Месија је дошао „не да осуди свет“, својим слабим и странпутним (залутним) покушајима да пронађе смисао живота, „већ да би се свет могао спасити кроз Њега“ (Јн 3:17). Јер, као што је написао апостол Павле, „Бог је онај који је рекао: ‘нека светлост засија из таме’, који је заблистао у нашим срцима да би дао светлост познања Божије славе у лицу [буквално личности] Христа “ (2Кор 4:6).
Данас Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.
Извор: Thomas Hopko, The Winter Pascha: Readings for the Christmas-Epiphany Season, St. Vladimir’s Seminary Press, 1984, одломци из поглавља 1, 2, 4, 6, 7, 26.
Превео: Зоран Матић
[1] Јерменска Црква до данас слави само један празник Господњег доласка, 6. јануара. Ово не треба помешати са прославом Христовог рођења неких православних цркава, на пример оних у СССР-у, 25. децембра по јулијанском календару којим се ове цркве и данас користе.
[2] У време ране Цркве, у Римском царству били су веома популарни фестивали светлости… нарочито, велики јавни празник Сатурналија који се прослављао у другој половини децембра. Очигледно је да су се датуми и симболи пренели у хришћанску прославу Божића, али са новим значењем. И очигледно је да ова врста идолопоклонства у раној Цркви није сматрана потпуно испразном већ као назирање истинског божанства, као што је то и светлољубиви Његош навео при крају Луче Микрокозма, доводећи у контраст мрачњаштво идолопоклоника животињама у односу на невиност и просту мудрост поклоника сунцу [нап. прев].
[3] У Синаксару јутрења на Божић (Минеј за децембар, 25. децембар) се истиче да је Витлејемска звезда, споменута у јеванђељу (Мт. 2, 1-12), била несвекидашња појава коју су персијски астрономи „видели на Истоку“, повезали са њиховим древним пророчанством да се односи на рођење посебне личности, Месије и следили док их није одвела до места рођења: „У своје време беше у земљи Персији неки пророк по имену Валаам. Међу многим његовим предсказањима било је и ово: „Из Јакова ће звезда засијати и срушити владаре Моавске.“ Ово пророчанство примали су у наслеђе и други маги и предочавали га својим персијским владарима.
Тако оно, преносећи се с колена на колено, дође и до ове тројице, а они стадоше добро пазити када ће угледати звезду. Како пак беху астрономи, када видеше да Христова звезда нема путању као остале звезде од истока према западу него од севера према југу, схватише да она објављује рођење великог Цара. И идући за звездом нађоше Христа Господа. Онда падоше и поклонише му се па га дариваше даровима – златом, тамјаном и измирном. А онда, по наредби анђела, вратише се у своју земљу. Јудејски владар Ирод пак, сазнавши од мага да се родио Цар који ће покорити читав свет, кришом дозва себи мудраце и рече: „Када одете тачно се распитајте за дете, и пошто га нађете јавите ми да и ја одем и поклоним му се.“ А то рече да би, сазнавши где се налази, послао да га убију. Затим сазвавши писмознанце упита их: „Где Писмо каже да ће се родити Христос?“ а они му одговорише: „У Витлејему, у Јудеји.“ Тад посла војску да у Витлејему побију децу од две године наниже. Због тога Бог посла Анђела који рече Јосифу: „Устани, узми дете и његову Мајку те бежи у Египат.“ И Јосиф учини тако, па узевши дете и Његову Мајку оде у Египат.“
На Западу се претпостављало да се ради о неком нарочитом астрономском феномену, појави комете или супернове или повезивању/поклапању планета Сатурна и Јупитера какво се десило 21. децембра 2020. Кеплер је, рецимо, 1604. године претпоставио да се троструко поклапање Јупитера, Сатурна и Марса, које се десило 7. године пре Христа, може поистоветити са описом из Библије, тј. да се ово поклапање планета могло подударити са зачећем Исуса Христа и да су мудраци дошли следеће године да присуствују Христовом рођењу користећи звезду за навигацију ка локацији Христовог рођења (тих година било је више соларних поклапања).
Ове западњачке астрономске претпоставке не морају се препоручивати, али не нужно ни косити са источно-православним не бављењем могућношћу да је Витлејемска звезда представљала стварну небеску појаву, те да „Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом“. Неком врстом астрономије или астрологије мудраци са Истока су били руковођени. Божанска Премудрост је могла употребити природну појаву, па и утицати на натприродан начин на кретање те небеске појаве да би указала на натприродно Христово рођење. Или је можда Витлејемска звезда била потпуно без физичких корелација са било чиме у Свемиру? Наравно, ни то не треба искључити као могућност, те да је астрономски необјашњива [нап. прев].
