Криж се не воли и не може се вољети. Овим ријечима започиње књига „Распети Бог“, њемачкога протестантског теолога Јиргена Молтмана, поднасловљена као „Кристов криж као темељ и критика кршћанске теологије“. Она је међу најљепшим, најјаснијим књигама које сам читао. А прочитао сам је управо ради те прве реченице: од малих ми је ногу пусти криж, онај на којем нема распетог човјека, него је сведен на справу за мучење или тек на знак, изазивао нелагоду, језу, страх. И то је била тачка у којој смо се ми безбожници разликовали од њих вјерника. Они, чинило се, нису осјећали страх, него су такав криж носили на ланчићу око врата.
Онај, пак, други криж, с Кристом на њему, будио је жалост. Такав је, на крају, био његов положај на крижу, а такав је био израз Кристова лица. Једном сам се као мали затекао на дјечјем спроводу у Какњу. Покојница, коју је на очевом одјелу у Сарајеву однијела леукемија, лежала је у малом бијелом ковчегу, који је, срећом, био затворен. Уз ковчег је, потпуно изгубљен, неприсутан, стајао дјед мртве дјевојчице, и, не мијењајући израз лица, примао изразе сућути. Само је, попут лутка на навијање, пружао руку свакоме тко би наишао. Тај дјед имао је лице Криста с црквеног крижа.
Иако пише теолошку расправу, Молтман одговара и на ову врсту читатељевих дјетињих слика. Али и, што је, вјеројатно, важније, из теолошке, антрополошке, социолошке перспективе говори тко је, заправо, био онај који је завршио на крижу. Рецимо, тко је он био у грађанском и политичком смислу? Важно је то знати.
Приједорски пјесник и писац Дарко Цвијетић мени је међу важнијим књижевним сувременицима. То су они које читам као да су мртви већ годинама или тисућама година, а они још увијек дишу и пишу. У дневнику који је седам дана почетком просинца 2017. водио за Радио Слободну Еуропу, Цвијетић пише: „Да је Бог имао Сина без руку – не би га могли распети“. (Није то крај реченице, али мени је важно да ту станем: након овога друкчије ћу гледати на Кристове руке. Једна је то од оних важних, а толико очигледних ствари, које нам, међутим, никад нису на ум пале, а толико су за причу важне. Што би био Исус, на који би се знак сводило кршћанство, да је Бог замислио Сина без руку? Све важно што је Он учинио ионако је било могуће и без руку. Исусу Кристу руке су требале само да буде распет.)
Сваке године трговци и стручњаци за црквени маркетинг на почетку телевизијских вијести Божић најављују као највећи кршћански благдан. Кратко је памћење муштерија, па се ни не зачуде кад им, неколико мјесеци касније, ти исти на почетку телевизијских вијести кажу да је Ускрс највећи кршћански благдан. Уза сва света чуда и тешко разумљива теолошка питања, укључујући оно о троједности Божје особе, ипак није могуће да након благдана за који се каже да је највећи дође још један који је такођер највећи, а да онога претходног није надвећао, јер ће, неколико мјесеци касније, опет тај постати највећи. Питање трговачко-маркетиншке највећости није, међутим, нарочито комплексно. Паче, врло је просто и тиче се просташтва површних заборављивача.
Исус је био из Назарета. Мати му је била Марија, а Јосип је био његов поочим. Иако је био свјестан да она није са њим затруднила, одлучио ју је узети за жену. Истина, била му је заручница, али по свевременским је навадама људске љубоморе и повријеђене мушке сујете Јосип имао сва права овога свијета да напусти Марију. Умјесто тога, рече да му је анђео дошао у сан.
Да ју је оставио, Исус би се родио као копиле. Што ће се и двије тисуће година послије Исусова рођења сматрати срамотом. Бити копиле у социјалном је смислу током те двије тисуће година било исто што и не бити син, не бити будући муж, не бити човјек. Зато је, можда, исправно о Исусу говорити и мислити као о копилету. Свијету је он био то, само је Марији и Јосипу био – син. Једини њихов син.
Родио се као Јешуа Ха Ноцри, и родио се у недоба, баш пред попис становништва, па су му ћаћа и трудна матер морали у Бетлехем, да се тамо попишу. Да невоља буде већа, како се силан народ покренуо – због пописа, због трговине или због месијанства разних врста, то више и није важно – тек нигдје у свратиштима није било мјеста за преноћити. Узалуд је Јосип обилазио јудејске ханове, хостеле и хотеле. Ако је, можда, негдје и било слободних соба, било је то на мјестима за која он није имао новца, али о томе еванђелисти не извјештавају. Они су, као први репортери с лица мјеста у повијести, знали одвојити битно од небитног.
И тако су Јосип и Марија завршили у бетлехемској штали, гдје се затим родио мали Исус. Мјестом рођења Исус је избјеглица или барем туђинац, дошљо, дотепенац. У она времена раздаљине су се мјериле људским кораком или магарећим касом, номади нису били омиљени, као што ни данас нису омиљени, а туризам није постојао. Тако чим се помакнеш из родног села већ си био избјеглица.
Али ни то није све: махнити Херод, који је био један од оних типичних левантинских сатрапа, какви све до данас служе великом бијелом газди, а свој народ држе у сури, у неком је сну, у пророчанству или у таблоиду чуо да ће му тек рођени дјечак из Бетлехема доћи главе, па је наредио да се побију сва мушка дјеца у Бетлехему и околици. Исуса су његови сакрили, и тако је Исус постао илегални емигрант, особа без папира. И онда су се, бјежећи, као бездомници нашли у Египту, гдје су остали све до Херодове смрти, да би се затим тихо вратили у Назарет. Бит ће да их је, и Јосипа и Марију, вукла нека носталгија. Нигдје им није било добро, нитко их није хтио, јер су, ваља и то рећи, били мањинци. Били су Жидови, а то није био жидовски свијет. Ниједан свијет до дана данашњег није жидовски, што год какав немаштовити Бењамин Натањаху имао о томе за рећи.
Чињеница да је зарана већ био копиле, избјеглица, бездомник и мањинац, те да је, лутајући с родитељима упознао свијета, сасвим је сигурно утјецала на Исусов даљи пут и његове амбиције, премда еванђелисти о томе не говоре ништа. По нужди се селећи и живећи међу различитим, а и свакаквим људима, био је у прилици да упозна свијет у његовој различитости. Иако се мало зна о његовим адолесцентским годинама и првој младости, иако је Исус лик који у колективној имагинацији и причи постоји само у своме врло раном дјетињству и у неколико посљедњих мјесеци или година свога живота, може се наслутити како је живио, чиме се бавио и о чему је мислио.
Било је то вријеме када су на све стране Блиским истоком лутали месије и проповједници, навјеститељи великог финала, пророци и доноситељи истинске вјере, преписивачи и преправљивачи светих књига, лунатици, махнитови и преваранти. Римске власти за њих баш и није било брига. Осим што антички Рим и није одликовала претјерана религиозност и начелно је било допуштено или толерирано исповиједање различитих вјера и култова, једино за што су власти биле стварно заинтересиране, чиме су се бавиле којекакве тајне службе, са својим уходама и шпијунима којих је било отприлике онолико колико и месија или пророка, било је подрива ли нетко власт и државу.
Исус је наступио као правовјерни жидовски учитељ и проповједник. Као рабин. Његова намјера је била да вјеру врати њезиним изворима. Побунио се против распусног и раскалашеног клера, против оних који су се обогатили на лажним и плитким увјерењима. Дигао се, скупа с оно мало својих сљедбеника, редом заљубљених у његову ријеч и појаву, против духовне и материјалне корумпираности, али и лажних реформи. У свом је мишљењу и дјеловању био радикалан и непоткупљив, да би га на крају, као правовјерника, оптужили за херезу. Је ли Исус био херетик? Наравно да јест: херетици су увијек они који у односу на неко вјеровање остану у мањини. Свеједно је тиче ли се то мањинство садржаја вјере или друштвених околности. У Исусовом случају прије се радило о друштвеним околностима у Јудеји, о опћој декаденцији којој се идеалистични младић тако самоубилачки супротставио.
Његови су га пријавили због херезе. Његови: Жидови. Они које су кршћански антисемити тисућама година оптуживали да су га распели. Али наравно да Жидови нису распели Криста. То су учинили Римљани, озбиљно прихвативши пријаву Исусових противника. Зашто су је озбиљно схватили када је тих дана у Јудеји све врвјело од месија и пророка, а херезе је било на све стране, сватко тко је нешто мислио био је или херетик или очајник? Зато што Исус није био само херетик, него је био и бунтовник. Био је антидржавни елемент, могући револуционар.
Понтије Пилат га је осудио, а онда је свјетини – у којој су, опет, већину чинили његови истоплеменици – понудио да му поштеди живот. Њему или разбојнику. Свјетина се одлучила за разбојника. Посве природно: свјетина ће увијек, бирајући између разбојника и херетика изабрати разбојника. Свеједно је ли ријеч о Оливеру Фрљићу. О Борису Дежуловићу. О Анти Томићу. О Исусу Кристу. Свјетина ће увијек спасити убојицу и пљачкаша. Спасит ће Барабу по тисућу пута.
Али није Исус имао руке само да би могао бити распет. Имао је руке да њима грли цијели свијет. Тако је он то замишљао, јер је био копиле, избјеглица, жидовски херетик и мањинац, антидржавни елемент и љевичар. Такав је био док је био жив. А онда га је Рим распео и бржебоље промијенио вјеру.
Извор: Miljenko Jergović, „Židovski heretik, nezakonito dijete, buntovnik Isus Krist“, jerkovic.com 23. 12. 2017.