Земља је равна плоча, у већини случајева

Савремена наука заокупила је нашу перцепцију стварности. Скромно платно на основу којег доживљавамо свет постало је потпуно прозирно,  постале су наочаре које носимо како би просуђивали истину, норме које су против нашег сопственог искуства, а којих се држимо. Свима је јасно да је квантитативна визија Универзума, развијена још у периоду просветитељства, постала најмоћније оружје окренуто религији, док је у исто време, као коначно становиште „истине“,  успостављена последња крхка барикада неких религиозних заговореника против незаустављивог напада.

Светска научна машинерија је толико присутна да се њен челични калуп уграђује у целокупно људско искуство. Због тога се у већини модерних наратива срећемо са причама о „сујеверју“, од којих мисао када би само знали кулминира претварајући се у свима познату изјаву: људи су тако мислили али данас ЗНАМО… И, наравно, овакво мишљење је потпуно природно. Радије бих тврдио да историја није толико исписана од стране победника, већ да су они успоставили њен ОКВИР. Јер, оно што се променило у 17. веку, током бурних дешавања у Западној Европи, оно што пуца већ 400 година и што се, коначно, распало у делиће, био је средњевековни оквир размишљања.

Желео бих да вам представим тај оквир, али свестан сам да је то скоро сасвим немогуће учинити. У вези је са сопственим ослобађањем из платонске (или Платонове) пећине,  измицањем како би се успоставио сопствени поглед на свет онакав какав он јесте, а то од нас захтева да крочимо у простор који је често много ризичнији и превише дезоријентишући. Оно може подсећати на падање у празнину, губљење читавог универзума, али онима који се усуде на скок може, такође, подарити праву metanoïa, истинску трансцендентност ума.

Упрокос свепрожимајућој природи модерне науке, фасцинантно је како се стари поглед на свет, поготово на традиционалну, древну и универзалну космологију и даље одржава, држећи се тако близу нас, да се нашао у замци између стварног људског искуства и наших научних теорија о свету. Сунце, Месец и планете се и даље уздижу на истоку, земља се и даље не помера, осим у случају земљотреса, а небески свод се и даље протеже као купола изнад наших глава. Наравно, речено нам је да је ово искуство само илузија. Међутим, сукоб је стваран, посебно за нас који смо још увек везани за Традицију. Морамо приметити својевсну шизофренију коју осећамо када изговарамо „Оче наш који си на небесима“, када посматрамо иконе Христа који силази у ад, када свештеник подигне  Свете Тајне током литургије. Шта се тамо дешава? Када кажемо да се Христос уздигао на небеса, где је отишао? У орбиту? На месец? Овај сукоб увукао је протестантске теологе попут Рудолфа Бултмана у „демитологизовање“ хришћанства, односно отклањања из религије свих несносних ствари које се не уклапају у наш модеран, научни, рационални поглед на свет.

Проблем демитолошког преобликовања је у томе што не успева да сагледа сопствене митове модерности који су стиснути челичним пресама, сопствени мета-наратив научног материјалног света у коме се постиже људска срећа материјалним и техничким напретком. Он не успева да узме у обзир толико видљиве нуспојаве модерне космолошке перспективе и њен утицај на људску психу, као ни значај  улоге коју заузима у свеукупној отуђености модерног човека. Демитологизација занемарује начин на који модерна наука придоноси екстремном људском злоупотребљавању творевине кроз оружје за масовно уништење, индустријски покољ тоталитарног рата и обичну стару похлепу индустријског материјализма, који води у еколошку катастрофу. Научни метод је самим својим обликом побуна против квалитативне процене, он је напад на сваку телеологију феномена, на сваки смисао у стварима или начинима на који се они мењају. И како би онда демитологизација служила онима чија религија зависи од тачке ослонца по којој сваки смисао у креацији кулминира кроз инкарнирани Логос?

Желео бих да предложим нешто што би на први поглед могло да звучи провокативно, а што би, надамо се, помогло људима да сагледају свет другим очима. На хоризонту савременог људског искуства све је учесталија слика породице или групе пријатеља како седе једни поред других за столом или у неком интимном окружењу, где свако комуницира с таблетом, ајподом или мобилним телефоном, као да људи око њих уопште не постоје.

Коперниканско/галилејски поглед на свет, који је хелиоцентричан и чији даљи развој кроз нашу модерну космологију галаксија, небула и црних рупа садржи два важна аспекта. То је вештачка визија, визија која отуђује. Она је вештачка у строгом смислу вештине или техне. То је техничка визија зато што не можемо да је искусимо без технологије, без телескопа или неког другог оруђа. Технологија је додатна, допунска ствар, оно што додајемо својој природи, како би је физички усмерили према материјалном свету, због чега нас, управо она, све више гура у исти тај материјални свет.

Иако сам већ објашњавао овај парадокс, корисно би било поново изложити његове основе. Људска технологија, свака технологија постоји како би допунила људско искуство које је суочено са опасностима и изазовима физичке егзистенције. Одећа нас штити од промена климе, писањем бележимо ствари како их не бисмо заборавили, оружје нас чини јачим у односу на непријатеље. Међутим, свака технологија води нас даље у материјално постојање, јер нам пружа осећај материјалне снаге. Ако могу да изградим кућу или направим топлу одећу, могу да обитавам у просторима где бих без њих засигурно умро. Ако имам шибице помоћу којих могу да упалим ватру, више не морам да учим како да је створим без њих.  Откако ми је забележен мајчин број на мобилном телефону, више немам потребе да га памтим. Зато је свака снага истовремено и слабост, јер неизбежно постајем завистан од те вештачке снаге. Наравно, не постоји ништа суштински погрешно у томе.  Чињеница је да је технологија одувек постојала као материјална допуна опстанку, одевању, кућама, алаткама које је човечанство развило како би смрт држало по страни.

Тек су у 17. столећу људи почели да освешћују овај процес допуњавања. Тек је тада човек уоквирио свој поглед  металом и стаклом, пројектујући свој ум у вештачки увећани простор. Човек је увек поседовао вештачке просторе, слике, скулптуре, мапе, али телескоп и микроскоп су самосвесне смицалице које покушавају да замене око, да нас убеде да нису вештачке, већ да су стварније од ока. Ову радикалну промену не демонстрира само физички покрет посматрања света кроз машину, иако је то већ довољно симболично, већ је чињеница да ће то људи чинити и да ће закључивати да је оно што су видели кроз ове машине истинитије од света који су доживели без њих. Ипак, велика револуција није једноставно техничка исправка, како је неки данас представљају, да смо навикли да верујемо да је земља равна плоча у центру космоса, а сад знамо да је земља велика лопта сачињена од воде и земље и да се врти око џиновског нуклеарног реактора који је у центру нашег планетарног система. Промена се дешава у самој сржи онога што је Истина, то је промена у приоритету знања, промена у ономе што је важно нама као људским бићима. Управо је то промена. У традиционалном свету, целокупна стварност се разуме и изражава на интегралан начин. Описујемо феномен онако како га доживљавамо, јер важност није у томе да створимо велику, механички прецизну машину која ће увећати нашу физичку снагу, већ у томе да створимо људска бића која поседују мудрост и врлину. Отпор хелиоцентричном моделу био је жеља да се сачува феномен, жеља да се изрази свет на начин како га доживљавамо, зато што овај израз мора да остане у вези с тим како људска бића живе своје животе и односе се према Богу и својим ближњима. Пројектовањем себе самих, кроз машине, у физички увећани свет, ми „падамо“ у материјалност, неизоставно живимо у још материјалнијем и материјалистичкијем свету. И управо је то савремена историја.

Из овога произлази моја следећа тачка, а то је да модерна космологија није само вештачка, већ отуђује људе, одвлачи Човека од њега самог. Једном када Човек прихвати да је оно што види преко телескопа и микроскопа стварније од његовог природног искуства, он је створио неизбежан вештачки свет, учинио је својим неизбежним исходом пластичну, синтетичку, генетски модификовану, фотошоповану, порнографску, друштвеним мрежама заокупљену стварност у којој живимо. Када сте у самој сржи визије, облик вашег космоса вас наводи да верујете да технологија омогућава перцепцију која је истинитија, стварнија од вашег искуства, стварнија од изласка из ваше куће и посматрања неба, онда ће телескопи и микроскопи стајати раме уз раме са камером, монитором и убрзаним временом и простором вашег аутомобилског стакла. Метални и стаклени оквири ће нас прогутати, а људска бића изгубиће се, због своје неспособности да се у потпуности настане у свету.

Већина нас може да именује планете у односу на Сунце: Меркур, Венера, Земља, итд… али колико нас уме да изађе ноћу и препозна планете на небу док се крећу кроз зодијак? Колико нас уме да распозна друга сазвежђа осим Великих кола, Малих кола и још понеког? Недавно сам са децом посетио планетаријум. С великим признањем су преуредили поставку, тврде да то помаже деци да „доживе“ астрономију. Док смо седели посматрајући пројекцију на своду, промицали смо кроз сунчев систем, летели поред сунца, кроз галаксије, небуле и црне рупе. Било је опчињавајуће. Било је утешно знати да барем постоји зграда у близини где могу да платим, како бих неколико минута живео у космосу модерне науке. Тужно је што већи део времена у том свету живим само половично. Већи део мене и даље табана не непокретној Земљи, са Сунцем, месецом и звездама које се крећу преко небеске куполе. Речено ми је да права представа није овде доле на Земљи и на небу које сваки дан опажам, већ је то, пре, слика једне лопте која плута у празнини, визије коју сам никада нећу искусити, осим ако не погледам слику или екран, осим ако нисам довољно срећан да ме понесе велика машина од стакла и метала која ће ме заштитити од окружења у коме ћу истог тренутка умрети, ако не добијем заштиту. Је ли то истина? Да ли је то мудрост? Да ли је у томе врлина?

Ако сте из овога стекли утисак да поричем техничку тачност модерне космологије, значи да нисам успео да вас извучем из вашег оквира довољно да бисте ово схватили. Модерна космологија је, заправо, веома корисна за лансирање сателита и летење свемирским бродовима, за слање неколицине људи да колонизују Марс. Чак су и за време средњег века учењаци веровали да је Земља сферична. Вишеструке космологије би требало да буду у стању да коегзистирају и обављају различите функције, неке више филозофске и људске, а друге више техничке и математичке. Ипак, у нашим животима Земља је, у већини случајева, равна. Небеса су, у већини случајева, изнад, а Земља испод. А већина случајева односи се на оно време када сам са својом породицом, својим пријатељима или непријатељима. И на крају, ако желимо да разумемо религију и њен симболизам, ако желимо да разумемо Библију, иконе или црквену архитектуру, морамо пронаћи уточиште у свету људских искустава, јер то је место на којем можемо волети свог ближњег. Морамо веровати да се Сунце рађа свако јутро, да је Месец некад млад, а некад пун и, да будем искрен, то не би требало да буде тако тешко јер: без обзира на Галилеја, Њутна и Ајнштајна, прилично сам сигуран да ћу наћи истину у сутрашњој  ружопрстој зори.

 

Извор: Jonathan Pageau, „Most of The Time The Earth Is Flat“, www.orthodoxartsjournal.org, July 16, 2014.
Превео Владимир Живановић; редакција превода Ана Миленковић