Фото: REUTERS / Mitar Mitrović
У политичком речнику постхладноратовског света, термин обојена револуција постао је шифра за одређени тип демократских промена које су се одиграле на простору бившег Совјетског Савеза и Балкана, обично уз значајну дипломатску, медијску и логистичку подршку западних центара моћи. Тај термин, често злонамерно употребљаван као оптужба за „издају“ или „петооктобарску подвалу“, подразумева сценарио у коме унутрашње незадовољство добија спољнополитичку подршку, отворену, недвосмислену, понекад и координисану.
У том кључу, актуелни протестни талас у Србији не испуњава критеријуме који би га учинили обојеном револуцијом. На власти је структура која је, упркос хибридности политичког израза, на декларативном нивоу чврсто везана за прозападни курс и прикључење ЕУ. Пријатељства са Емануелом Макроном, сусрети у Берлину, Бриселу, Вашингтону, сведоче о томе да садашња власт не ремети постојећи геополитички оквир.
Друго, обојене револуције су по правилу праћене отвореном подршком западних амбасада, које не само да не крију симпатије према опозиционим актерима, већ често играју улогу посредника у кризама. Данас, западне амбасаде у Београду показују уздржаност, понекад чак и отворено одобравање „стабилности“ актуелне власти. Не чују се позиви на смену режима, не виде се западни изасланици како стоје уз протестанте. Напротив, понашају се као чувари постојећег поретка. Циљ обојене револуције (бар кад је у питању Запад) јесте геополитичка преоријентација државе. Осим понеке изјаве евробирократа, не постоји озбиљно незадовољство Запада спољнополитичким курсом Србије. Другим речима, не постоји нити међународна подршка, нити некаква подршка са Запада.
Треће, пресудни момент већине обојених револуција јесте изборна крађа коју опозиција успе да документује, представи јавности и међународној заједници као непорециву. То онда доводи до притиска споља и побуне изнутра. У Србији данас, иако се говори о нерегуларностима, не постоји јединствена, непобитна платформа која би мобилисала масе у том правцу. Нема доказа који би били каписла институционалне побуне.
И напослетку, нема уједињене, прозападне опозиције. Протесте не предводи једна политичка структура, већ их покрећу студенти, грађани и различити друштвени слојеви, људи који нису више спремни да ћуте. За „обојену револуцију“ није потребна централизована структура, али је потребна широка коалиција која ће окупити сву релевантну опозицију. То није покрет са једним лидером, већ са многим лицима, са једним заједничким осећањем неправде. Уједињује их дубока потреба за достојанством, истином и повратком институционалне нормалности. Унутрашње јединство ових протеста је несагледиво веће него у већини обојених револуција, а циљ постоји и оличен је у захтевима, који захтевају да се народу врате отете институције државе Србије. Стога, иако се можда чини да ови протести немају јасну политичку формулацију, они пак имају недвосмислену моралну и етичку артикулацију. Управо их то чини величанственим и аутентичним, рађајући до сада незапамћено унутрашње јединство и кохезију чак и међу људима који имају сасвим различита политичка гледишта.
Незадовољство које се излива на улицама Србије не проистиче из страних сценарија или спољних манипулација, већ из унутрашњег осећаја да је систем дубоко нарушен. Александар Вучић је, током деценије своје власти, систематски урушавао институције, парламент је претворен у формалност, независне регулаторне органе у пуку администрацију, а медије у инструмент пропаганде. Избори су лишени фер услова, судство је под партијском контролом, а јавни простор је контаминиран сталним мобингом, страха и дезинформација. Уместо демократске поделе власти, добили смо концентрацију моћи у једном човеку и његовом кругу. То је извор незадовољства, не политичка оријентација, већ осећај да је држава отета, а институције угашене.
Да би нешто било „обојена револуција“, потребно је више од незадовољства, потребна је међународна подршка, прозападна усмереност, јасан повод и политичка артикулација. Данашњи протести у Србији, колико год били бројни, не поседују ни структуру, ни међународну подршку, ни координате које би их усмериле у правцу Запада. Ови протести су у том смислу аутохтони, јер су сведочанство унутрашњег политичког и друштвеног замора у који нас је увела дугогодишња аутократска владавина председника Вучића. Протести сада захтевају да нам се врате отете институције, да нам се врати отета држава, али и да се друштво морално и етички усмери ка идејама правде, мира, разумевања – а то свакако није сценарио било какве „обојене револуције“.
Зашто све ово не жели да зна Патријарх српски Порфирије?
