Посмртна маска Франца Розенцвајга (1886–1929)
Франц Розенцвајг (Franz Rosenzweig) рођен је 1886. године у Каселу (Хесен), као једино дијете у добростојећој и угледној грађанској јеврејској породици. Одрастао је у либералном амбијенту отвореном за умјетност и културу, с великом дистанцом спрам јеврејства. Као што свједоче његови дневници и писма, млади је Розенцвајг чак доводио у питање легитимност засебне и независне јеврејске културе унутар хегемонијалне хришћанске културе и мислио је прије на њемачку него чак на европску културу. Започео је студиј медицине у Гетингену, Минхену и Фрајбургу, али је потом прешао на студије хисторије и филозофије, прво у Берлину, а потом у Фрајбургу. Неко је вријеме у Лајпцигу слушао предавања из правних наука. Године 1912. докторирао је у Фрајбургу код знаменитог њемачког хисторичара Фридриха Мајнекеа (Friedrich Meinecke) радом о настанку и развићу Хегелове политичке филозофије. Тај је рад у знатно проширеној верзији објављен 1920. под насловом Хегел и држава (Hegel und der Staat). Била је то прва обухватна и критичка расправа о Хегеловој политичкој филозофији. Полазиште је схваћање Хегела као пруског државног филозофа чији се битни допринос састојао у утемељењу државе као државе силе и националне државе.
Током рада на књизи о Хегелу и држави Розенцвајг је у Краљевској књижници у Берлину открио један лист обострано исписан Хегеловом руком. Објавио га је 1917. под насловом Најстарији програм система њемачког идеализма (Das älteste Systemprogramm des deutschen Idealismus). У својем је коментару изнио став да је текст Шелингов (Schelling). Данас најпомирљивија верзија о ауторству наводи да је текст записао Хегел (рукопис је одиста његов), диктирао га је Шелинг (стил је препознатљиво његов), а у складу са Хелдерлиновим (Hölderlin) идејама. Текст је, по свему судећи, настао 1797. године.
Розенцвајгу се већ за вријеме студија у Фрајбургу, око 1910, збило нешто што је имало важан уплив на његово саморазумијевање. Наиме, он је тада у Фрајбургу спадао међу најперспективније младе научнике, али је код пријаве хабилитације замијетио сумњичавост спрам себе као Јеврејина. То је за њега било прво искуство такве врсте, али по исказу његова пријатеља Виктора фон Вајцсекера (Viktor von Weizsäcker), одвећ трауматично искуство, јер радило се о хиперсензибилној особи, а уз то и финансијски независној. Његов га је пријатељ овако описао: „Розенцвајг је тада био пун духовних страсти за све; виолину је отклонио да се не би још више расипао. Већ је имао велико знање о Гетеу (Goethe) и био ми је надмоћан у раној дозрелости, као и у инстинкту за све умјетничко. Ипак, та његова превага није имала никакву тежину; он је био привлачан, очаравајуће љубазан, дружељубив и весео. Скијали смо, пили и филозофирали.“ Розенцвајг је цијели живот задржао страст за Гетеа, уопће за литературу и умјетност.
Након завршетка студија године 1912. одлази у Берлин и ондје се прикључује Херману Коену (Hermann Cohen), великом неокантовском филозофу из Марбурга, који се у старости вратио и окренуо јеврејској религији и мудрости. Наиме, Коен је након свог емеритирања у Марбургу 1912. године дјеловао као професор на Високој школи за јудаистику (Hochschule für die Wissenschaft des Judentums) у Берлину. Розенцвајг се интелектуално и особно веома зближио с Коеном, слушајући његова предавања која су посмртно објављена под насловом Религија ума из врела јеврејства (Religion der Vernunft aus den Quellen des Judentums). У једном писму Розенцвајг је и отворено признао да је Коен био једини живући професор филозофије који му је одиста нешто значио. Напосе се то види у методолошком погледу у Розенцвајговом главном дјелу Звијезда искупљења (Stern der Erlösung), што и сам Розенцвајг потврђује у својем Уводу за Коенове Јеврејске списе (Jüdische Schriften) (1924).
У једном тренутку, у јулу 1913. године, Розенцвајг је био спреман покрстити се и пријећи у хришћанство, чему су својим утјецајем придонијели рођаци Ханс и Рудолф Еренберг (Hans Ehrenberg, Rudolph Ehrenberg), као и пријатељ Ојген Розеншток-Хиси (Eugen Rosenstock-Huessy), који су већ обавили конверзију. Али онда се нешто догодило што дјеломично и данас остаје необјашњено. Розенцвајг се намјерава преобратити не као паганин, него као Јевреј. Зато урања у проучавање јудаизма. Управо у часу кад се спрема напустити свој народ, запањен је његовом постојаношћу у повијести, започиње говорити о вјечности и вјечном народу и наслућује не само легитимност, него и нужност да остане Јеврејин. Избор сазријева за вријеме слављења Јом Кипура. Посјетио је у Берлину синагогу рабина Маркуса Петуховског (Markus Petuchowski) и осјетио дубоку идентификацију са јеврејском заједницом која се молила.
Пријатељу Еренбергу, у писму послатом из Берлина 31. октобра 1913. године, изјављује: „Ја, дакле, остајем Јевреј“ (Ich bleibe also Jude). На рубу обраћења Розенцвајг узмиче од асимилације, враћајући се јеврејству како би пронашао одговор на кризу људства. Свјестан је да му се отвара нови пут. Остати Јевреј не значи једноставно „остати“, него ићи, односно, кренути према облику јеврејске егзистенције која је за њега сасма нова. Розенцвајг бира ортодоксију. Напушта очев дом и жени се 1920. године с Едит Хан (Edith Hahn), која потјече из ортодоксне јеврејске породице. Јевреји се, према њему, морају ослободити уског грла асимилације које их је довело до тога да се више не разликују од Нијемаца у свом начину бивствовања и дјеловања и морају се вратити јеврејском путу прије но што буде прекасно.
С друге стране, јеврејски живот мора бити обновљени јеврејски живот, јер је свјестан разлике коју јудаизам носи са собом. „Одвајање“ је притом потребно читати као „различитост“. Својој ће жени у једном програмском писму написати: „Разлика (Unterschied) да, одвајање (Scheidung) не. Желимо кућу, а не гето“. Розенцвајг се никада неће престати осјећати Јеврејем и Нијемцем, никада се неће одрећи везника „и“, који ће постати херменеутичким кључем његова рада: без „и“, без разлике, јеврејско-њемачка симбиоза хибридни је и прекарни плод осуђен на брзо труљење. У писму Хелени Зомер (Helene Sommer), асимилираној јеврејској интелектуалки, написат ће: „Срдачно Вас поздрављам и остајем Ваш Франц Розенцвајг, Нијемац и Јевреј, слободним избором и слободном одлуком.“ Тај „и“ између Нијемца и Јевреја одржава разлику без одрицања од јединства, али јединства које никад није коначно, дефинирано и закључано, него свагда отворено, свагда динамично, управо захваљујући томе „и“ разлике. Без разлике коју носи јеврејство и која је ношена јеврејством, круг би се затворио, синтеза би постала тотална, тотализирајућа и тоталитарна.
Након избијања Првог свјетског рата Розенцвајг се пријавио као добровољац, прво у санитетску службу у Белгији, а касније у артиљерију. Од 1916. до конца рата био је на фронти у Македонији, у околици Прилепа, гдје крајем 1917. године започиње с коначним обликовањем свог главног дјела Звијезда искупљења. На властиту је адресу у Каселу слао војничке поштанске карте на којима је записивао главне мисли будуће књиге. Идући за Шелингом и Кјеркегором (Kierkegaard), радикално је довео у питање цјелокупну традицију европске идеалистичке филозофије, подједнако као и традиционалну теологију.
Већ у првим редовима артиљерац Розенцвајг пише: „Од смрти, од страха од смрти започиње све спознавање свега. Одбацити ту страву земаљскога, смрти одузети њезин отровни жалац, Хаду његов кужни задах, на то се осмјељује филозофија. Све смртно живи у тој страви смрти, свако ново рођење увећава је за нов разлог, јер увећава оно смртно. Крило неуморне земље без прекида рађа новим, а свако новорођено запало је смрти, свако у страху и трепету чека онај дан када ће се отпутити у таму. Филозофија пак пориче те страхове земље. Она граби преко гроба што зјапи пред сваким кораком. Она пушта да тијело пада у бездан док слободна душа лепећући одлијеће над њим. То што страва смрти не зна за ту диобу на тијело и душу, што виче ја ја ја и не жели ни чути да би се могла усмјерити тек на ‘тијело’ – филозофије се то не тиче. Макар се човјек попут црва завлачио у наборе голе земље пред зујањем танади слијепо неумољиве смрти, макар ту као насилну неизбјежност осјећао оно што иначе никад не осјећа: да би његово ја, када би умро, било само неко оно, и макар сваким криком који му је још у грлу извикивао своје ја против те неумољивости од које му пријети такво незамисливо уништење – филозофија се на сву ту невољу смијеши својим празним смијешком и том створењу, којему удови трепере у страху за његову овостраност, пружа кажипрст према оностраности о којој оно не жели ништа знати. Јер човјек и не жели утећи од некаквих окова; он жели остати, он жели – живјети.“
Празни смијешак античке козмологије, у којој се све своди на Свијет. Празни смијешак средњовјековне теологије, у којој се све своди на Бога. Празни смијешак модерног идеализма, у којем се све своди на Човјека. Метафизички осмјех рата који индивидуалне животе осуђује на ништавност, а истинску реалност чува за безимене цјелине. Розенцвајг оптужује тај индиферентни и редукционистички осмјех филозофије, оптужује у име створења које дршће пред смрћу и пред њеним отровним жалцем. Метафизички осмјех јесте порицање смрти и затварање ушију прије него што се зачује крик тероризираног човјештва. Тоталитет не даје никакав смисао смрти, свако умире на властити рачун: смрт је несводива. Но, редукција пропада управо зато што се актуализира. Рат распршује филозофски шарм Једнога и Свега управо утолико уколико заснива његову владавину. Након што је Ум све апсорбирао и прокламирао да од сада само он постоји, човјек изненада открива да је још ту, иако га је већ одавно проварила филозофија. „Ја који сам тек прах и пепео“, ја, обични приватни субјект, ја име и презиме, „ја сам још ту“, пише Розенцвајг у писму Рудолфу Еренбергу од 18. новембра 1917. И филозофирам, односно, имам дрскости „филозофирати свевладарску филозофију (die Allherrscherin Philosophie zu philosophieren)“.
Кад рат све прогута, филозофија се окреће против тоталитета, против свеобухватног поретка који је сама засновала, против властитог тријумфа над несводивим.
У биљешци Емануела Левинаса (Emmanuel Levinas) на корицама француског превода Розенцвајгове књиге читамо: „Његова се дубока новост налази у оповргавању битног карактера одређене рационалности: оне рационалности која обасјава традиционалну филозофију ‘од Јонских отока до Јене’ – од пресократоваца до Хегела – која се састојала у томе да тотализира природно и друштвено искуство, да из њега излучи и међусобно повеже категорије како би с њима изградила систем уводећи у њега и саму религију. Нова филозофија настоји, напротив, мислити религију – Стварање, Откривење, Искупљење који усмјеравају њену духовност – као изворан хоризонт сваког облика смисла, чак смисла искуства свијета и повијести.“
Розенцвајгово је капитално дјело подијељено у три дијела: први дио представља филозофски увод, и то под насловом „Елементи или свагдатрајни предсвијет“ (Die Elemente oder die immerwährende Vorwelt); други дио представља теолошко објашњење под насловом „Путања или ваздаобнављани свијет“ (Die Bahn oder allzeiterneuerte Welt) и, коначно, у трећем дијелу посриједи је одређење вјерског живота с насловом „Обличје или вјечни надсвијет“ (Die Gestalt oder die ewige Überwelt). Дјело је дано и изложено у врло сложеној и строгој систематици, у осебујном језику и терминологији. Први дио представља, дакле, филозофски увод, који се истодобно схваћа као in philosophos (против филозофа), и усмјерен је против апсолутне постављености идеалистичког мишљења. У другом се дијелу развија теолошко мишљење, које се исто тако одлучно in theologos (против теолога) ограђује од традиционалне теологије, дочим се трећи дио може разумјети као феноменологија јеврејске и хришћанске вјерске заједнице, у односу на божанску истину, а она се опет in tyrannos (против тирана) окреће против сваке догматике која докида слободу вјеровања. У Звијезди искупљења Розенцвајг је, како сам каже, развио „ново мишљење“ као своје истинско филозофско опредјељење. И знао је да након тога дјела не треба више написати ниједну књигу.
За вријеме повлачења војске с Балкана, у септембру 1918. године, оболио је од маларије, задржавши се неко вријеме на лијечењу у лазарету у Београду. Стиже потом у Фрајбург. Године 1921. завршио је с радом на свом главном дјелу, али је исто тако коначно довршио и своју књигу Хегел и држава. Тај је рад изворно био планиран као хабилитацијски рад, али Розенцвајг одустаје од хабилитације и универзитетске каријере, која је тада у Вајмарској Републици била могућа и за Јевреје. „Мени се године 1913. нешто догодило што ја, ако бих требао о томе говорити, не могу означити никако друкчије него именом: слом (Zusammenbruch). Изненада сам се нашао на рушевинама или штавише: уочио сам да пут којим сам ишао пролази између не-збиљности (Un-wirklichkeiten). То је управо био пут на који ме је упућивао мој талент или, штавише, моји таленти. Осјећао сам бесмисленост такве владавине талента и самоподложности (Selbstdienstbarkeit). […] Ипак битно је да знаност за мене уопће више не посједује оно средишње значење, па да је од тада мој живот одређен по неком ‘тамном пориву’, којега сам посве свјестан и који означавам, коначно, сам му дајем име, као ‘моје јеврејство’“.
Године 1920. добио је понуду од града Франкфурта да према властитом програму установи Слободно јеврејско училиште (Freie Jüdische Lehrhaus) као нововрсну јеврејску установу за изобразбу одраслих. Међу многим предавачима на том училишту били су, између осталих, Мартин Бубер, његов пријатељ и сурадник, Гершом Шолем (Gershom Scholem), Зигфрид Кракауер (Siegfried Kracauer), а од млађих Ерих Фром (Erich Fromm) и Лео Левентал (Leo Löwenthal). Према Розенцвајговом концепту Слободног јеврејског училишта, након Другог свјетског рата основане су сличне институције у САД-у и неколицини европских држава. (Училиште ће се затворити 1927. због Розенцвајгове смрти, Бубер ће га поново отворити, а свака дјелатност бит ће прекинута 1938. године.) У то вријеме Розенцвајг је објавио мноштво текстова о питањима јеврејске религије, али се истиче рад карактеристична наслова Ново мишљење (Das neue Denken) из 1925. године, објављен у јеврејском њемачком часопису Јутро (Der Morgen).
Године 1924. започели су заједнички, он и Бубер, с превођењем Светог писма, а након Розенцвајгове смрти Бубер је наставио с превођењем, па је тек 1961. цјелокупна хебрејска Библија била преведена на њемачки. У преводу је, објашњава Бубер, успостављена темељна дистинкција између водећих ријечи (Leitworte) и неводећих ријечи. Водеће или кључне ријечи су ријечи чија појава унутар текста разоткрива читаоцу превода смислене структуре текста и оне имају сличну улогу у тексту као што је има лајтмотив у вагнеријанској опери. Водећа ријеч јест, дакле, ријеч коју преводилац мора дословно преводити сваки пут кад се појави. Буберов и Росенцвајгов превод управо је у тој својој чудности изнимно поетичан. Но, поводом тог превода је Гершом Шолем упутио Буберу, алудирајући притом на једну ранију Розенцвајгову изјаву, сљедеће опомињуће реченице: „Ваш превод – проистекао из повезаности једног циониста и једног не-циониста – био је нешто као гостински поклон (Gastgeschenk), који су њемачки Јевреји, за растанка, могли оставити њемачком народу у једном симболичком акту захвалности. А који би гостински поклон могао хисторијски бити смисленији него превод Библије? […] Хисторијски гледано то више није гостински поклон Јевреја Нијемцима, него – и не пада ми лагано да то искажем – надгробни споменик (Grabmal) једног, у неизрецивом ужасу, угашеног односа. Јевреја, за које сте преводили, више нема. Дјеца оних који су избјегли том ужасу више неће читати њемачки!“ Изјава на коју алудира Шолем јест изјава што ју је Розенцвајг написао у свом писму Рудолфу Халу (Rudolf Hall): „И на моју књигу Звијезда искупљења ће се једном, и то с правом, гледати као на поклон који њемачки дух захваљује својој јеврејској енклави… Наш ће рад Њемачка, у најбољем смислу, посмртно хонорирати, али зато га и чинимо, тако дуго док га чинимо у Њемачкој, за Њемачку.“
У децембру године 1929. након дуге и паћеничке болести, ријетке болести атрофије мишића (амиотрофична латерална склероза), умро је Франц Розенцвајг, и премда је дуго, само годину дана након изласка Звијезде искупљења и рођења сина Рафаела, био сасма непокретан и физички немоћан, радио је и писао до пред саму смрт, уз велику и усрдну помоћ супруге Едит. Притом су развили и практицирали различите начине комуникације, од слова исписаних на цедуљама на која је јединим покретним прстом показивао склапајући тако ријечи, до покрета трепавица. Његове су задње ријечи биле недовршена реченица која гласи: „А сада долази, поанта свих поанти (die Pointe aller Pointen), коју ми је Господин доиста подарио у сну, поанта свих поанта за коју…“ Наводно је посјета љекара зауставила писање. Умро је исте ноћи. Сахрањен је 12. децембра 1929. године. Није било никаквих говора, тек је његов пријатељ Мартин Бубер прочитао псалам 73:
Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
Јер не знају за невољу до саме смрти, и тијело је њихово претило.
На пословима човјечијим нема их, и не муче се с другим људима.
Тога ради опточени су охолошћу као огрлицом, и обучени у обијест као у стајаће рухо.
Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
Потсмијевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
И зато се онамо навраћају неки из народа његова, и пију воду из пуна извора.
И говоре: како ће разабрати Бог? зар вишњи зна?
Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.
Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.
И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.
Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
Та на клизавом мјесту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
Тада бијах незналица и не разумијевах; као живинче бијах пред тобом.
Али сам свагда код тебе, ти ме држиш за десну руку.
По својој вољи водиш ме, и послије ћеш ме одвести у славу.
Кога имам на небу? и с тобом ничега нећу на земљи.
Чезне за тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека.
Јер ево који отступише од тебе, гину; ти истребљаваш свакога који чини прељубу остављајући тебе.