Митр. Иринеј (Буловић) је од самог почетка један од кључних људи у црквено-судском поступку који се води против мене. Нажалост, његови поступци у овом процесу – како институционално, тако и ванинституционално – дубоко су антијеванђељски и неканонски. Као председник Великог црквеног суда, који не само да је одлучивао о томе који епархијски црквени суд је у мом случају надлежан, на самом почетку процеса, већ је, у другом степену, надлежан и за одлучивање о жалби коју сам изјавио на пресуду која је против мене донешена, Митр. Иринеј (Буловић) у више наврата јавно је износио свој став о мом случају, кршећи тиме елементарно начело непристрасности. Будући да је он и након мајског заседања СА Сабора наставио да обавља функцију председника Великог црквеног суда, био сам приморан да, са својим правним тимом, саставим и пошаљем захтев за његово изузеће. Надам се да се ће у Великом црквеном суду смогнути снаге да делују у складу са канонским предањем наше Цркве, и да ће зауставити црквено-правно насиље које спроводи поменути митрополит.
У наставку доносим интегралну верзију мог захтева.
ЦРКВЕНОМ СУДУ АРХИЕПИСКОПИЈЕ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКЕ
ЗА
ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Предмет: Захтев за изузеће у поступку по жалби Благоја Пантелића на пресуду Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 38 од 25. децембра 2025. године (коначно искључење из црквене заједнице)
Подносилац: Благоје Пантелић, дипломирани теолог, Београд
ЗАХТЕВ ЗА ИЗУЗЕЋЕ
Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког г. Иринеја (Буловића) од учешћа у одлучивању по жалби
I Правни основ и уводне напомене
На основу члана 79 Устава Српске Православне Цркве, на основу кога је Велики црквени суд већ и поступао по мом предмету (Одлука ВЦС бр. 14 од 3. јула 2025. године), у вези са општим начелом непристрасности судског одлучивања које важи у сваком уређеном правном и канонском поретку, а поводом жалбе коју сам благовремено поднео против пресуде Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 38 од 25. децембра 2025. године, подносим овај захтев за изузеће Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког г. Иринеја (Иринеја Буловића, Архиепископа новосадског и Митрополита бачког) од сваког даљег учешћа у одлучивању по мојој жалби пред Великим црквеним судом Српске Православне Цркве, било у својству председавајућег, било у својству члана већа.
Овај захтев подносим искључиво из разлога заштите мог права на непристрасно одлучивање. Сматрам да постоје документовани и објективни разлози због којих Митрополит Иринеј, у складу са елементарним начелом непристрасности које важи за сваки судски поступак, не може судити у мом предмету.
Ово начело о непристрасности судије не почива само на општим правним принципима, него има дугу и континуирану основу у канонском праву Православне Цркве, потврђену и у важећем позитивном праву Српске Православне Цркве. Свети канони изричито предвиђају искључење неподобних и пристрасних тужилаца и сведока (Апостолско правило 75; Други васељенски сабор, правило 6; Халкидонски сабор, правило 21). Ова канонска начела разрађена су у позитивном праву Српске Православне Цркве изричитим одредбама о изузећу пристрасног судије: члан Великог црквеног суда који је лично заинтересован, учествовао у ислеђењу или судио у нижој инстанци не може по том предмету судити (Устав СПЦ, чл. 77; аналогно и чл. 124 за Епархијски црквени суд), а чланови Великог црквеног суда при одлучивању дају своје мишљење потпуно независно (Устав СПЦ, чл. 78). Правилник и поступак за црквене судове, сагласно томе, изричито предвиђа да учешће изузетог лица у суђењу представља основ за поништење првостепене пресуде (чл. 82, тачка 3).
Чињенице изнете у наставку показују да Митрополит бачки г. Иринеј, јавним и личним заузимањем става о самој суштини мог предмета пре одлуке по жалби, не испуњава наведене услове непристрасности, те да његово даље учешће у одлучивању представља основ за изузеће. Подсећам да сам у самој жалби на пресуду већ истакао следеће начело, које сматрам директно применљивим и на околности које ћу изнети у овом захтеву:
Непристрасност суда не подразумева само одсуство стварне пристрасности, већ и одсуство разумне сумње у објективност одлучивања, јер правда, да би била призната као таква, мора бити не само спроведена, већ и видљива као непристрасна. Уколико у поступку учествују лица чије је деловање или име предмет оптужбе или јавне критике, онда се ствара објективна потреба да се питање изузећа јасно размотри и образложи, како би се отклонила свака сумња да се у поступку преплићу улоге странке и судије.
То начело, изнето поводом улоге црквеносудског тужиоца протојереја-ставрофора др Велибора Џомића, примењује се a fortiori и на околност изнету у наставку овог захтева – да Митрополит бачки има јавно, недвосмислено и документовано изнет став о самој суштини онога за шта сам оптужен и осуђен.
II Чињенични основи захтева
1. Јавно и лично пресуђивање пре одлуке по жалби
Након подношења жалбе, Митрополит бачки г. Иринеј је у два јавна медијска наступа у 2026. години – у емисији „Перспективе“ (https://www.youtube.com/watch?v=O-gKSAGp8sA 2.7.2026) и у васкршњем интервјуу на радију „Словољубве“ (https://www.youtube.com/watch?v=jX9RUUIsdG8 12.4.2026) – дао изјаве које се, по свом опису и садржају, недвосмислено односе на мој случај, и то на начин који представља непосредно пресуђивање пре доношења одлуке по жалби коју управо он, као члан Великог црквеног суда, треба да разматра. Оба наступа су јавно доступна и у целини проверљива на горе наведеним адресама, тако да се сваки овде наведени цитат може непосредно упоредити са самим снимком.
У емисији „Перспективе“ Митрополит бачки каже: Никада до сада у историји нашој нисмо имали појаву да неко ко је добио, у своје време, диплому теологије буде искључен из црквене заједнице – у наше дане се то десило. И то говорим са жаљењем, и жаљењем према тим људима којима сам и ја предавао и у које сам и ја полагао наду као и сви ми. Али, човек је чудно биће, толико слободно да може своју слободу не да злоупотреби – него да је уништи, да изврши духовно самоубиство све у име слободе.
Ниједан други случај у историји Српске Православне Цркве, по сопственим речима Митрополита бачког, не одговара овом опису – дипломирани теолог који је искључен из црквене заједнице. Пресуда против мене управо тако и гласи: „Благоје Пантелић, дипломирани теолог из Београда, коначно се искључује из црквене заједнице“. Дакле, сасвим је јасно о коме овде говори Митрополит Иринеј, и то у прошлом, свршеном времену – „у наше дане се то десило“ – третирајући, дакле, моје искључење, и његову исправност, као већ утврђену и окончану чињеницу, иако је поступак по мојој жалби пред Великим црквеним судом – чији је он члан – у тренутку давања ове изјаве још увек у току и није окончан. Тешко је замислити непосреднији и очигледнији пример унапред заузетог става судије о исходу поступка о којем тек треба да одлучује.
Посебно тешку категорију представља квалификација коју Митрополит бачки притом употребљава – „духовно самоубиство“. Иако је изговорена у општој форми, изговорена је у истом одломку у којем се говори о једином таквом случају у историји Српске Православне Цркве, па се у датом контексту може односити само на мене. Ово није увијена или уопштена оцена, него једна од најозбиљнијих могућих духовних пресуда коју архијереј може изрећи о једном човеку: тврдња да је то лице сопственом вољом и чињењем окончало сопствени духовни живот. Таква оцена превазилази чак и садржину саме пресуде Црквеног суда, која ме, макар формално, искључује из црквене заједнице због утврђених повреда одређених канона, али нигде не тврди – нити је Црквени суд за такву тврдњу овлашћен – да сам извршио „духовно самоубиство“ у богословском смислу те речи. Митрополит бачки, дакле, пре одлуке по мојој жалби, изриче тежу духовну оцену од оне садржане у пресуди коју управо он треба да преиспита.
Ову оцену Митрополит бачки прати и напоменом да то „говори са жаљењем“ и „жаљењем према тим људима“. Тај тон, међутим, ништа не ублажава – напротив, додатно подвлачи да је по датом питању суд већ донет: нема никакве противречности у томе да неко тврди да је други извршио духовно самоубиство и да због тога жали. Изражавање жаљења, по природи ствари, подразумева опредељеност према исходу који се сматра већ насталим и извесним, а не према питању о којем тек треба да буде донета одлука. Судија који искрено сматра да предмет о којем треба да одлучује још увек није решен, нема разлога да јавно изражава „жаљење“ поводом духовне судбине странке коју сам, дефинитивно и у свршеном времену, проглашава изгубљеном. Спој најтеже могуће духовне квалификације („самоубиство“) са истовременим изразом личног жаљења не представља олакшавајућу околност, већ, напротив, потврђује да Митрополит бачки не иступа као неко ко тек треба непристрасно да процени чињенице и право по мојој жалби, него као неко ко је свој закључак о мени већ донео – закључак и гори и тежи од оног до којег је, у пресуди, дошао првостепени Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке.
У васкршњем интервјуу на радију „Словољубве“ Митрополит бачки каже: …сад видимо ове феномене отпадништва од вере у појединим случајевима. Чак нажалост и од стране појединих некадашњих теолога… хоћу да кажем, том поремећају размишљања приступа тајни Цркве, приступа тајни спасења, приступа дубини човека као личности, ми имамо феномен да су у једном тренутку, историјском, наше новије историје неки млади људи, ја бих рекао и искрено, били пришли Цркви – али потичући из нецрквених средина или подлежући успут неким рђавим утицајима нису се довољно, ма колико чудно неким људима то звучало, оцрквенили духовно – егзистенцијално. Није довољно прочитати неке књиге, усвојити неке идеје – треба осетити у себи дух Цркве, а никад га не осећамо довољно ни потпуно – нико од нас, и увек се трудити у том смислу. Не може нико себе поставити за судију над Црквом и веровати да је хришћанин. Он се тиме одрекао Цркве, одрекао се и Христа – макар шта говорио и шта имао у својој глави. То говорим не као осуду или пресуду, него заиста са најдубљим људским жаљењем и тугом. Али мислим да је потребно и то рећи у овом нашем разговору зато што морамо бити јасни, отворени, искрени добронамерни у свом сведочењу, али да бисмо били на било који начин допадљиви немамо право да саображавамо јеванђеље себи, него само себе јеванђељу.
Посебну пажњу заслужује део ове изјаве у којем Митрополит бачки говори о младим људима који су, „потичући из нецрквених средина или подлежући успут неким рђавим утицајима“, остали, по његовој оцени, недовољно уцрковљени „духовно – егзистенцијално“. Овом реченицом Митрополит бачки не коментарише само моје јавно изнете ставове – што би, макар начелно, могло бити предмет богословске полемике – него износи вредносни суд о мом личном формирању и о породичном и духовном окружењу из ког потичем, окарактерисаном као „нецрквено“, односно као извор „рђавих утицаја“. За овакву оцену Митрополит бачки нема, нити је икада имао, било какав увид или основ у списима овог предмета: она није ни наведена у оптужници, нити је предмет доказног поступка, нити је ико од мене икада тражио да се о томе изјасним. Реч је о нагађању и личном вредновању, јавно изнетом без икаквог утемељења, које превазилази оцену о мом јавном деловању и прелази у подручје личне, породичне и духовне биографије о којој Митрополит бачки не би требало да има икаква сазнања. Овакав вид личног, а не само правног или богословског, пред-осуђивања, сâм по себи и независно од осталих овде изнетих разлога, показује степен личне ангажованости и унапред формираног мишљења о мени као особи, а не само о мом јавном делању, чиме се додатно потврђује основаност овог захтева за изузеће.
У делу интервјуа који говори о појединцима који се сами постављају за судије над Црквом, Митрополит ме индиректно опет оптужује да сам самозвани судија Цркви, а то је донекле изречено и у пресуди Црквеног суда. Митрополит бачки на овај начин, пре одлуке по мојој жалби, јавно потврђује исправност управо оне канонско-правне квалификације чију основаност жалба оспорава – да критика држања црквеног врха представља не само повреду црквеног поретка, него потпуно одрицање од Христа и хришћанства уопште.
Значајно је и то да Митрополит бачки сопствену изјаву прати следећом напоменом: „То говорим не као осуду или пресуду, него заиста са најдубљим људским жаљењем и тугом.“ Та напомена, међутим, не мења суштину изнете оцене Митрополита о мени да сам се својом критиком црквеног врха одрекао Христа и Цркве. Оваква изјава Митрополита бачког о мени лично, управо представља „осуду или пресуду“ чега је и он сâм свестан.
Ваља додати и то да наведена теза Митрополита бачког – да свако ко доводи у питање поступке црквеног врха тиме одриче Христа и Цркву – представља управо оно поистовећивање институције и јерархије са Црквом које сам опширно, позивајући се и на пример Светог Јована Златоустог, оспорио у свом Одговору на оптужницу (одељак „(Хи)јерархија“), који је жалби већ приложен. Разуме се, Митрополит бачки има право на сопствени теолошки став, па и на онај супротан мом, и дужан је да га у одлуци по жалби образложи. Проблем није у постојању начелног става, него у томе што је он, пре одлучивања, јавно и као неспорну истину заузео став управо о конкретном питању о којем Велики црквени суд треба да одлучи – да ли моја критика држања црквеног врха представља одрицање од Цркве и Христа, тј. управо оно за шта сам оптужен. Начелне теолошке ставове судија сме да има; унапред формиран став о самом предмету поступка не сме.
Изнета су, дакле, у самим овим јавним наступима, два одвојена и сама по себи довољна основа за изузеће: (1) третирање исхода поступка по мојој жалби као већ утврђене и окончане чињенице, и (2) јавно заузимање става о самом централном правном и богословском питању овог предмета, пре доношења одлуке по жалби.
2. Општи, раније јавно изнет политички став о истоветном питању
Митрополит бачки г. Иринеј је у интервјуу за часопис „Печат“ (2025), под насловом „Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности“, изнео низ ставова који се непосредно тичу централног чињеничног и правног питања мог предмета – да ли јавно изражена подршка студентским протестима и критика држања црквеног врха према актуелној власти представља повреду црквеног јединства, тј. „цепање Цркве“. Наведени интервју је јавно објављен и јавно доступан, па је сваки навод из њега непосредно проверљив у изворном тексту; овде наводим следеће, дословно пренете изјаве Митрополита бачког:
а) О свештеницима који су јавно подржали протесте, Митрополит бачки каже: …после јавно, без трунке стида, учествује у завађању и дељењу народа, тешко је веровати и тврдити да има свештеничку свест и савест. […] Да ли он разуме или не разуме да је Црква исто што и Народ Божји и да, учествујући у антагонизацији верног народа, цепа Цркву?
б) О самим студентским протестима, Митрополит бачки каже: Тужна је истина да је идеологија неолиберализма својом самртничком руком, преко својих протагониста на Западу и код нас, шчепала за гушу и завела део наше омладине, као и део образованих људи, који су, изгледа, спремни да јој сопственом и туђом крвљу продуже живот.
в) О оцени да се у Србији одвија „обојена револуција“, коју је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изнео приликом посете Русији, Митрополит бачки не само да се слаже, него иде и корак даље:…то се ипак мора ставити под велики знак питања јер је било много насиља на улицама […] Много тога се још може рећи о карактеру немира, али да су били ненасилни, то не могу да потпишем.
г) Истовремено, Митрополит бачки тврди: Напомињем да свештено лице уопште и не сме јавно заступати чисто политичке ставове“ – износећи ову тврдњу усред интервјуа који је, од почетка до краја, посвећен искључиво политичким и геополитичким темама (протестима, оценом „обојене револуције“, војном неутралношћу, односом према НАТО-у и БРИКС-у и сл.).
Из наведеног произлази да Митрополит бачки г. Иринеј: (1) јавно поистовећује студентске и опште народне протесте са „цепањем Цркве“ – а управо ме оптужница и пресуда, у суштини, терете за врсту јавног деловања које се уклапа у исти образац (критика држања црквеног врха, доведена у везу са односом према протестима и актуелној власти); (2) јавно и категорички карактерише протесте као насилне и повезује их са страним финансирањем, заузимајући став идентичан ставу извршне власти чију сам политику, према наводима из оптужнице, јавно критиковао; и (3) сам, у истом наступу, јавно износи политичке ставове – истовремено тврдећи да то свештеним лицима није допуштено – чиме на исто понашање примењује два различита мерила, што говори о начину на који вреднује поступање које се и мени ставља на терет. Уколико је Митрополит бачки, још пре одлучивања по мојој жалби, јавно и категорично заузео став да јавна подршка протестима и критика држања црквеног врха представљају „цепање Цркве“, тј. о самом питању за које сам и оптужен, а при томе на исто понашање примењује двоструко мерило, објективно је оправдана бојазан да о том истом питању више не одлучује као непристрасан судија, него као носилац јавно саопштеног, унапред заузетог става. И овај разлог је, стога, сам по себи довољан основ за његово изузеће из поступка по мојој жалби.
3. Подударност изнетог става са наративом извршне власти
Наведени јавни наступ Митрополита бачког уследио је у контексту у којем сам ја оптужен управо за јавну критику повезаности врха Српске Православне Цркве са актуелном влашћу и наводно „урушавање угледа“ Цркве том критиком. Изјаве и оцене Митрополита бачког изнете у наведеном интервјуу представљају документован пример управо такве повезаности и усклађености са службеним наративом извршне власти о карактеру протеста (карактерисање протеста као насилних и финансираних из иностранства, одбрана патријарховог обраћања у Москви и сл.). Уколико Митрополит бачки у јавном наступу заступа идентичне позиције као и власт у вредновању садашње политичке ситуације у нашој земљи, према којој сам ја критички настројен, објективно је оправдана бојазан да он у одлучивању по мојој жалби не може поступати као непристрасан арбитар, него као носилац већ јавно саопштеног, унапред заузетог става.
III Правни закључак и захтев
Из свега наведеног произлази да Митрополит бачки г. Иринеј не испуњава минимум објективних претпоставки непристрасности потребних за учешће у одлучивању по мојој жалби, из следећих разлога:
– у два јавна медијска наступа током 2026. године (емисија „Перспективе“ и васкршњем интервју на радију „Словољубве“) лично се изјашњавао о мом случају, третирајући моје искључење из црквене заједнице као већ утврђену и окончану чињеницу („то се десило“, „духовно самоубиство“) и потврђујући, пре одлуке по жалби, да се лице које доводи у питање поступке црквеног врха тиме „одриче Цркву и Христа“ – дакле управо ону богословску квалификацију о којој Велики црквени суд тек треба да одлучи;
– у истим јавним наступима Митрополит Иринеј је изашао из оквира сваке богословске или правне оцене мог јавног делања и прешао на непримерену личну осуду моје особе: изнео је вредносни суд о мом породичном и духовном окружењу, окарактерисавши га као „нецрквено“, односно као извор „рђавих утицаја“ – о чему нема, нити је икада имао, било какав увид у списима овог предмета – а мени лично приписао „духовно самоубиство“, дакле духовну квалификацију тежу и гору од оне садржане у самој пресуди коју управо он треба да преиспита;
– јавно је, пре одлучивања по жалби, заузео недвосмислен став и о ширем, политичком контексту овог предмета, тј. да јавно изражена подршка протестном покрету и критика држања црквеног врха представљају повреду црквеног јединства;
– у интервјуу за Печат Митрополит Иринеј је усред интервјуа посвећеног политичким и геополитичким темама изнео низ управо таквих ставова, истовремено тврдећи да свештеном лицу то није допуштено – мада ја нисам свештено лице, па се то ограничење на мене ни не односи – чиме на исто понашање примењује двоструко мерило – у својим сопственим исказима не види ништа проблематично, а моје види као основ за искључење из Цркве;
– Митрополит заправо јасно показује у интервјуу за Печат да је свештеницима забрањено да се баве политиком само уколико критикују власт. Ово се у потпуности поклапа са наративом извршне власти чији сам критичар, а због чега сам, према сопственом уверењу, за које сам разлоге изнео у Одговору на оптужницу и у жалби, и изведен пред Црквени суд.
Сваки од наведених разлога је, по мом мишљењу, сам по себи довољан за изузеће, а узети заједно – јавно пресуђивање пре завршетка другостепеног поступка, лична осуда моје особе и породице, унапред заузет став о централном богословском питању предмета и подударност са наративом власти чији сам критичар – чине сумњу у објективност одлучивања неотклоњивом. У таквим околностима изузеће је питање заштите угледа самог Великог црквеног суда и веродостојности његове одлуке.
Стога, на основу члана 79 Устава Српске Православне Цркве и општих начела непристрасности судског одлучивања,
МОЛИМ
Велики црквени суд Српске Православне Цркве да:
- усвоји овај захтев и изузме Његово Високопреосвештенство Митрополита бачког г. Иринеја (Буловића) од сваког даљег учешћа у поступку одлучивања по мојој жалби на пресуду Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 38 од 25. децембра 2025. године;
- одреди да у саставу већа Великог црквеног суда које ће одлучивати по наведеној жалби учествује други овлашћени члан, тако да одлука по мојој жалби буде донета у саставу који испуњава све претпоставке објективне непристрасности;
- о овом захтеву одлучи посебно и образложено, пре отварања расправе и одлучивања о самој жалби, и да ме о тој одлуци писаним путем обавести, како би састав већа које одлучује о жалби био познат и неспоран пре доношења одлуке.
У Београду, 4. 9. 2026.
Благоје Пантелић
