Заблуда истине…

Тоталитарне државе и друштва, у свом грандиозном и моћном изгледу, којим покушавају да изазову дивљење, изнутра су састављене од појединаца који су корумпирани и нагрижени фингирањем свакодневног живота. Тако нпр. говорећи о животу и људима у Совјетском Савезу седамдесетих година прошлог века, о суперсили оног времена, писац Василиј Шушкин поставио је болно питање: „Шта се збило с нама?“ „Не само да је квалитет живота погоршан већ и међуљудски односи. Елементарна солидарност је полако нестајала, са њом и самилост. Људи као да више нису марили једни за друге.“ Иза фасаде силе, моћи и дисциплине гомиле (квантитета), неретко се крије трулеж.

У јеванђељима је сасвим очигледно да Христос показује изузетну благост и разумевање према грешницима који се искрено кају, али је истовремено и веома груб према фарисејима, које Он представља као моралне лицемере. Симболично, фарисеји су својим речима били људи верни закону, али су истовремено „гушили“ слободу мисли својом „тиранијом“ над њима. Њихове речи су израз закона, али не и израз њихове сопствене слободе. У том смислу, Христос их назива „окречени гробови“. Човек који нема слободу да изрази своје мисли није ништа друго него „окречени гроб“, а слобода да говори није ништа друго него слобода да мисли.

Христова осуда „фарисејства“, које убија не само појединца него и целу заједницу, може се наћи и у фрагментима канонског предања. У канонима Православне Цркве тако наилазимо на једно правило које као да брани слободу мисли и савести. Тако Седми васељенски сабор у свом осмом канону (VII,8) говори о Јеврејима који су примили хришћанство, али који и даље следују својим старим обичајима.

На крају канон захтева: „одређујемо да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека јавно буду по својој вероисповести Јевреји; нити децу њихову крштавати, нити да роба (хришћанина) купују или стичу. Ако се неко од њих обрати (Цркви) из искрене вере, и исповеди (Христа) од свега срца, пошто порече њихове обичаје и ствари, како би тиме и друге изобличио и исправио, таквога примати, и крстити и децу његову…“

Чини се да је Сабор овим каноном одлучио да одбаци одлуку цара Лава III Исавријанца од 721-722 године, којом су Јевреји и Монтанисти били приморани да постану хришћани. Многи Оци Цркве су писали против присилне христијанизације, сматрајући да је она дубоко погрешна. Такве реакције унутар Цркве само указују на чињеницу да су присилне конверзије биле мотивисане империјалним, а не црквеним интересима. Или, другим речима, Црква је захтевала унутрашњу искреност (квалитет) оних који јој прилазе, за разлику од државе којој су битни спољашњи елементи покорности (квантитет).

Своје одбацивање насилних прелаза у хришћанство Црква је потврдила 8. каноном  (VII,8) Седмог васељенског сабора 787. године. Оно што је за нас посебно битно јесте истицање у канону питања слободе, слободе савести и слободе да се буде аутентичан. И поред тога што новокрштени Јевреји све раде по правилима хришћана, они тајно живе свој аутентични јудејски живот. Црква стаје у одбрану њихове слободе да буду слободни у томе, да не симулирају свој хришћански живот.

Никодим Милаш у коментару на овај канон каже како је присилна конверзија нешто „противно духу хришћанства, које осуђује принуђивање савјести човјекове…“ Мотив слободе као врхунске вредности у разумевању људске личности, јесте оно што и овај канон покушава да заштити.

Отуђење унутар Цркве природно ће доћи онда када не постоје добри односи међу Њеним члановима, када релациони односи више не чине наше постојање. Нарушавање односа доводи и до нарушавања самог идентитета сваког појединца, али и Цркве као заједнице свесних личности, у Њеном историјском постојању. У својој књизи „12 правила за живот: Противотров хаосу“, светском бестселеру, др Џордан Питерсон говори о опасности света у којем су људи склони да лажу или приморани да лажу:

Уколико нећеш открити себе другима, не можеш се открити ни самом себи. То не значи само да ти потискујеш ко си, иако то значи и то. То значи да толико тога што ти можеш постати никад неће, изазвано неопходношћу, бити откривено.

У поглављу које се бави неопходношћу аутентичног живота, Питерсон појашњава како један систем који тера човека да непрестано лаже и фингира свој живот на крају одводи у тоталитаризам. Виктор Франкл даје социо-психолошки закључак: „обмањиво, неаутентично индивидуално постојање јесте претеча социјалног тоталитаризма.“

Кроз осми канон Седмог васељенског сабора (VII,8) покушали смо да у једном фрагменту укажемо на бригу Цркве да заштити слободу савести, слободу мисли. Овим каноном Црква није желела да има само квантитативно већи број верника, без бриге о томе како ти чланови мисле, шта чине и колико воле (квалитативно). Цркви су били потребни људи који су се из фазе „фингирања живота“ коначно „вратили сами себи“, као у причи о Блудном сину. Гушење слободе речи није ништа друго него гушење слободе мисли које имплицитно нагони човека да ћути или лицемерно лаже, симулирајући свој црквени живот.

Због свега реченог, изненађује да правило VII,8 није успело да снажније буде имплементирано у животу Цркве. Заштита личности од опасности да буде само бројка није увек наилазила на разумевање. Утолико можда не изненађује да у Уставу СПЦ стоји одредба која на неспретан начин подсећа на државне законе који се тако злокобно идентификују као „вербални деликт“ из времена социјализма (члан 133. СФРЈ). Тако је једна од кривица коју извиђају и суде надлежне црквене власти: „претресање и критиковање у беседама закона и наредаба надлежних власти и њихових поступака“ (Устав СПЦ, члан 214).

Иако је овај члан Устава СПЦ настао под утицајем многих сличних законских решења са почетка 20. века, нови Устав би морао узети у обзир нове околности и питање црквеног идентитета у циљу исправљања оваквих аномалија. Суштински проблем овако дефинисаног члана Устава, јесте у томе што носи опасности од стварања црквене заједнице која ће бити примарно изграђена на принципима квантитета уредног колектива као главног мерила њене снаге, док ће квалитет бити занемарен.

Критика и дијалог су прилике да се личност слободно изрази, да мисли и развија своје таленте, да постоји као непоновљиво и јединствено биће – икона Божија. Укидање искрености која се открива у одговорној критици јесте увод у диктатуру мисли. Диктатура мисли пак није ништа друго него јасна опасност за целокупно друштво, али много више за Цркву. Биће болно да идеал еклисијалне заједнице буде само дисциплинована гомила отуђених људи, отуђених од себе и од других, којој је одузето право да реално живи и постоји.