Медитерански теолошки сусрети, Ловран, 12–18. 7. 2026. (Фото: Наташа Чурић)
Сјећам се, прије двадесетак година, пријатељ који је након завршеног ПБФ-а у Београду отишао на постдипломске студије негдје у Њемачку причао ми је како је, када се упознaвао са другим студентима на универзитету на коме је наставио своје академско усавршавање, готово сваки пут на питање шта студира, на које је он мирно и самоувјерено одговарао „теологију“, у највећем броју случајева добијао и додатно питање од стране новог колеге: „А, зашто?“
И заиста, и данас, када већина људи зна да су се кроз историју многа знања похрањивала по манастирским (самостанским) библиотекама и архивима, гдје су се повезивала са теологијом и жељом да се надиђу, да су баш ту и у најмрачнијим временима цвјетали расадници најразноврснијих научних достигнућа, налазимо се (наравно, не без кривице нас који смо се на теолошким школама учили) у ситуацији да „академски грађани“, студенти, докторанди, питају нас, а и себе: „Зашто то неко жели да учи?“
И онда врло лако и ми сами почнемо да се питамо.
Јер малодушност и разочарење, одустајање од сопствених жеља и афинитета (таланата), саставни су дио живота. Људски је и својствено нашој природи која без conspiratio (како синергију врло прецизно назива Иван Илич) са оностраним, лако одустаје.
Питање теологије у доба ћутања Бога, тј. „Бога који је умро у Аушвицу“, јесте мучно. И не само то. Можемо се запитати и над оним што је говорио Дитрих Бонхефер – да је у том ћутању Бога заправо наша одговорност. Јер и ми који вјерујемо да је Бог ту и да ћути само зато да бисмо ми дјеловали, активирали икону у себи и вратили достојанство „свештеника природе“ и „духовне аристократије“, лако посустанемо, а још лакше оправдамо и рационализујемо своје посустајање уз свесрдну помоћ оних који би требало да нас воде, да свијетле јер се не могу сакрити на гори, а заправо стоје испод горе и из мрака гасе сваки пламичак који се усуди да пропламса.
Вријеме рата је увијек вријеме ћутања, а вријеме ћутања је и вријеме манипулације, пропаганде, строго изабраних ријечи и потиснуте и брутално санкционисане аутентичности. Такво вријеме и такав дух – раздора, насилне гетоизације и сепарације свих врста – одговара и савршено је удобан исто тако скученим и гетоизираним умовима. Духовима дубоко заваљеним у своју удобност, утемељену на језивом страху, због кога из ње сикћу и шкргућу зубима, спремни на свако могуће зло.
Врло блиско трагању за ревитализацијом, смислом и враћањем достојанства теолошком наративу, можемо и да се запитамо и над смислом приче о миру, па чак и миротворског дјеловања у окружењу које сваки напор обезврјеђује и чини вас вјечитим губитницима.
Ипак, негдје у малом мозгу знамо – није теолошки ћутати! Теолошки је прихватити и бесмисао, остати у тунелу „тамне ноћи душе“ са свијешћу да је у питању тунел и да, колико год дуго боравили у њему, излаз (мора да) постоји.
Најлакши излаз је увијек сусрет и суочавање са Другим. Не мирне савјести, већ са пуном свијешћу о одговорности према њему, према ономе што му је учињено „у наше име“, а „наше име“, колико год било и лично, истовремено је име читавог човјечанства. Свијест о „кривици“ – како је Достојевски најмоћније маркирао одговорност према ономе (свакоме) који стоји (случајно се нашао или је баш желио ту да буде) поред мене – враћа нас у древно библијско познање да јесмо чувари брата својега.
Медитеранске теолошке сусрете у Ловрану, који су се ове године бавили темом „миротворства у доба милитаризма“, у својој завршној ријечи једна од предавачица, др Виола Рахеб, заокружила је мишљу да је довољно да само једна особа дјелује. У њеном случају, ту баш у Ловрану, на мјесту на коме се нашла, то је био надбискуп Мате Узинић који нас је – каже Виола – својим дјеловањем позвао да га пратимо и размислимо како да га надмашимо.
Говорећи у доба ћутања и дјелујући у доба окретања главе, ријечки надбискуп и екипа коју деценијама надахњује чине да заиста почнемо да размишљамо у том правцу.
Нисмо наивни па знамо да је такав труд и такву љубав прилично немогуће надмашити, али ћемо пробати да не паднемо у малодушност.
Јер су нас управо они, између осталог, подсјетили и да смо теолози и да је баш то, данас толико контроверзно, немогуће – наш првенствени, неодложни и, заправо, једини позив.
