Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. (Рим 13, 1-2)
Ови стихови Светог Апостола Павла из Посланице Римљанима и данас се често користе како би се подржала идеја о томе да хришћани треба да ћуте и покоравају се властима. Ако посматрамо ове стихове изван контекста стихова који слиједе – природно је извући такав закључак. Да ли то значи да је онда нама хришћанима свеједно у каквом друштву и у каквој држави живимо, све док се можемо неометано посветити нашим религијским дужностима? Да ли нам је свеједно уколико живимо у тиранији? Да ли нам је свеједно уколико живимо у друштву које је неправедно? Да ли хришћани могу да живе у било ком систему, без обзира на то да ли је он ауторитаран, неправедан, диктаторски, па чак и злочиначки у духу покорности таквим властима?
Изгледа потпуно јасно да нам Свети Апостол пружа јасан одговор на сва ова питања: мјера покорности властима јесте у њиховој способности да разликују добро и зло, лаж и истину, па да се сходно томе боре за добро, а против лажи. Отуда Апостол Павле говори: „Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро“ (Рим 13, 3-4). Ови стихови из Рим 13, 3-4 наглашавају императив за власти, позив да имају позитивну улогу у сваком друштву. Односно, власти су установљене од Бога како би одржавале ред и правду, награђивале добро и кажњавале зло. Уколико то пак не чине, онда не заслужују поштовање. Власт има смисла да би спрјечавала зло и лаж, а подстицала добро, јер власт, када исправно функционише, награђује добро.
Стога нас Апостол Павле не позива на некритички однос према онима који владају, него на поштовање власти само док она дјелује на корист правде, добра и истине. Уколико то није случај, онда су и хришћани позвани да слушају Бога, јер „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап 5, 29). Данас би то значило да се Црква мора одупријети хипер-индивидуализму (повлачењу у приватну сферу), али и искушењу да буде идентификована са ауторитарним властима. Она мора наћи своје мјесто у простору „цивилног друштва“, тј. оном простору који повезује приватно и јавно. Јер шта је Црква ако не слободна и добровољна заједница људи, која дијелећи заједничку визију живота и будућности свијета, увијек мора наглашавати идеју општег добра.
Свети Јустин Ћелијски нам слично саопштава у свом размишљању о властима и Цркви:
„‘Господ Христос да буде у свему први’ (Кол 1, 8). Власт је у начелу од Бога (Рим 13, 16): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су ‘слуге Божје’ и као слуге Божје… Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.“ (Свети Јустин Ћелијски, „Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији“)
У плуралистичком друштву не постоји један „први“ ауторитет који је универзално прихваћен, већ различите групе слиједе различите вриједности, идеологије и вјерске традиције. Први је оно што заједница признаје као ауторитет (закон, демократија, људска права), али за хришћане – Христос остаје изнад свега. Другим ријечима, вјера у Христа је у стању да пружи јединствени наратив који пружа „ултимативни смисао“ у животима вјерника, а то није само алтруистичка брига и љубав за друге него и преображавајућа моћ која оснажује живот у историји. Црква је тако позвана да брани религијске слободе, људска права и право демократског друштва пред ауторитарном државом.
У Посланици Римљанима, Свети Апостол Павле још више делегитимише власти и њихову вриједност. „Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част“, (Рим 13, 7). Павле овдје уводи иронични тон када говори о онима који владају, јер имплицитно освјетљава њихову пролазност, сводећи их на обичну администрацију (порез, царина, страх, част). У односу на долазеће Царство Божје, то су неважне ствари, без икакве онтолошке вриједности. Тако нас Свети Апостол поучава да државне власти нису израз Божанске апсолутне воље, већ само инструмент за одржавање реда (уколико су способне за то) у овом пролазном свијету. Свети Апостол их прихвата само у тој функцији и тим дјелокрузима њиховог дјеловања, али не даје њиховом ауторитету никакво есхатолошко значење. И данас, свијест о трансцендентној димензији вјере коју наглашава Ап. Павле, посједује у себи потенцијал катализатора против самозатворених система и идеологија, које имају тенденцију да гуше истину, живот и мисао. Уколико неки политички систем дјелује као апсолутни, Црква га мора изазивати, како би заштитила „људску креативност“ и уградила у јавну сферу осјећај одговорности и бриге за друге.
„Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власти противбога – ђавола.“ (Свети Јустин Ћелијски, „Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији“)
Тринаеста глава Посланица Римљанима Светог Апостола Павла, није ништа друго него политички текст, али не у смислу подршке властима, већ њихове суптилне критике. У свјетлу есхатолошке визије Цркве и Њене вјечности, власт губи моћ и релативизована је. Другим ријечима, Апостол Павле не тражи апсолутну послушност властима, него релативну – кроз стратегију ироније и релативизације њихове улоге у односу на оно што једино има вјечну и апсолутну вриједност, а то је Божија владавина.
Идентично нам говори и Свети Јустин Ћелијски, наглашавајући вјечну димензију Цркве, која чини сваку власт релативном, а мјеру послушности властима додатно поставља у оквире њене спремности да служи добру, а не злу и лажима:
Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јев 13, 8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Боговечности…„Господ Христос да буде у свему први“ (Кол 1, 8). (Свети Јустин Ћелијски, „Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији“)
Као што јасно видимо, Свети Јустин Ћелијски, вијековима послије Апостола Павла, пише у његовом духу, разумијевајући његове ријечи и савјете. Наглашавањем вјечности Цркве и есхатологије као извора Њеног бића, открива нам се потреба да увијек будемо будни у односу на наш однос према историји и њеним кретањима. Прецизније, Свети Јустин Ћелијски наглашава да се никада ниједан човјек не смије ставити изнад Бога, јер се само тако чувамо од пасивности и некритичког односа према владарима и властима.
Свети Апостол Павле захтијева од нас да будемо способни јасно разликовати лаж од истине, мислити и промишљати о односу Цркве и власти на један критички начин, не допуштајући једноставне приступе, који кокетирају са незнањем и упрошћавањем. Вјера тражи цијелог човјека, тражи и његово срце и душу, али и његов ум. На крају, Црква је вјечна, а власт то није. Бог је вјечан, човјек то није. Тако релативизована власт има смисла само уколико и док користи и служи добру, а не злу и лажима.
У данашњем контексту, остаје питање да ли хришћани треба да се покоравају властима у плуралистичком друштву? Одговор као да се намеће, на основу свега реченог. Хришћани треба да поштују законе и поредак у друштву, јер су ред и стабилност неопходни за опстанак заједнице, али само условно. Ако закони или државне одлуке директно нарушавају Божје заповијести, хришћани имају обавезу да свједоче истину и пружају отпор лажима и неправди. Другим ријечима, вјерник је дужан да не слуша власти када она тражи нешто што је у супротности са Божјим законом. Уосталом, богата историја хришћана мученика кроз историју, говори о императиву отпора неправедним властима, које афирмацијом лажи удаљавају себе од Бога (Истине).
Свети Јустин Ћелијски каже: „Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља“. Бог је истинит, јер је отац Истине. Када је пала надстрешница у Новом Саду, цјелокупна власт је исте ноћи лагала грађане како „само“ баш надстрешница није реновирана. Предсједник је исто то саопштио у свом ванредном обраћању нацији. Неколико дана касније, нико из Владе није отворено признао ову лаж. Лаж је само покривана и затрпавана новим информацијама и новим лажима. Истина је остала – надстрешница ипак јесте реновирана, пала је и убила 16 људи.
Данашњи господари ове земље лаж не признају чак ни онда када она постане очигледна. Власт која изгуби компас разликовања добра и зла, не смије се правдати, а још мање се смије подржавати, јер ђаво „кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44).
Црква је вјечна, а владари и власти су релативни појмови. Ријечима Светог Јустина Ћелијског – знамо да представља издају Христа када дозволимо да замијенимо улоге, када људи Цркве повјерују да је власт вјечна, а они њене слуге – несвјесни сами себе. Бранити власт која лаже, која је самим тим против Бога Истине, и „правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове“. (Свети Јустин Ћелијски, „Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији“)
Addendum
Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.“ (Устав Републике Србије, чл. 2.)
