Комшије, какве сам запамтио из социјализма, били су широка породица нетематски присутна у животима људи, случајних становника исте адресе, зграде, улице… Сабрани у комшилуку, без обзира да ли су организовани у нуклеарне породице или не, станари су постајали блиске комшије, чланови породице-комшилука. Углавном, увек ту једни за друге не оптерећујући, нужно, свакодневицу једни другима.
Са неолибералном десоцијализацијом нашег „света живота“ комшилук је ишчезао, али се слично „нетематско“ присуство, наших живота, једних у другима, данас одвија преко фејсбука (инстаграма, твитера). Без обзира да ли се маше, лајкује итд. или не, пријатељи са фејсбука су увек ту, и ми смо у виртуелном комшилуку.
Али, и онај комшилук из социјализма је био виртуелан јер виртуелан не значи лажан, вештачки, нестваран, већ потенциалан, могућ, још неостварен. Етимолошки виртуално се изводи из латинске именице човек „vir“ и суфикса „tus“, па је виртуелно тада нешто храбро/мужевно и човечно – врлинско. Уосталом „virtus“ је семантички врлина. Управо је у томе цака са капитализмом. Компаније нам подмећу своју виртуелну платформу као саксију у којој ми цветамо нашом узајамном виртуалношћу коју они онда беру и скупо продају. Копање података (data mining) је екстракција и експлоатација наше афективности и трговина нашом виртуалном виталношћу. Као вишак вредности из нас се исисава живот који ми, док смо живи, непрестано виртуозно производимо.
Виртуоз (од латинског virtuosus) значи праведник – што је једно од Христових имена. У том смислу, сви који смо живи и производимо живот смо праведници. Али смо подвргнути ужасној неправди: У екстрактивном капитализму, само наше живљење, без обзира на нашу вољу, храни паразита који нас умртвљује. Капитал је вампир који живот претвара у (сировинску) својину. Чак и они који су прошли кроз смрт, виртуално су живи и још увек хране капитал – слично хаићанским зомби робовима који мртви раде за своје господаре. Како онда да живи и умрли буду мртви за капитал а живи једни за друге, што је субјективни предуслов светске и надсветске промене?
Чагатајев, јунак, новеле Андреја Платонова „Џан“, бољшевички активиста са задатком да најбедније становнике Совјетског Савеза научи социјализму, у једној епизоди, током лутања кроз азијске степе, наилази на мртву корњачу:
„На крају је угледао малу корњачу. лежала је непомично истегљеног врата с немоћно испруженим шапицама – не чувајући се под оклопом, угинула је овде на путу. Чагатајев… је однео на страну И закопао у песак. Та корњача је сад ближе његовој покојној жени.“
Солидарност са најнепотребнијим бићем, мртвом корњачом, то је субјективни почетак новог света. Што су ближе умрлима и стоје ниже на лествици корисности, бића су ближе подједнако бескорисном објекту жеље који је жива персонификација комунизма. У нашој међусобној солидарности, ми смо виртуално мртве корњаче.
Дакле, није проблем, што су на друштвеним мрежама наши односи виртуални, јер виртуалис означава и лековито својство и исцелитељску моћ, већ што је ова моћ толико реална да одржава живот капитала који на њој паразитира. Али ако су за старе револуционаре, затвори били универзитети, онда и немоћ виртуалних односа може бити револуционарна сила.
Уколико будемо довољно мртве корњаче бићемо спремни за препознавање шанси, јер револуција (коренита промена) ипак „неће искочити из наше душе“ тек тако, она се догађа споља али за своје дело тражи себи „сродне душе“.
„Виртуозност – пише Паоло Вирно – није ништа необично, нити захтева неки посебан таленат. Довољно је само сетити се процеса у ком неко ко ко говори црпи из неисцрпне моћи језика (што је супротно од дефинисаног рада) како би створио исказ потпуно тренутан и непоновљив“ (Paolo Virno, Virtuosity and Revolution: The Political Theory of Exodus).
У среднеовековној терминологији Христово присуство у Цркви називало се виртуалним. Као ефективна присутност која још није актуелна, оно је било виртуално.
Док се наша, светска и надсветска револуција не актуализује: тражимо немогуће, будимо виртуални!