Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.
Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град (Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.
Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Анри де Либака). Заиста, како неговати светост садашњег тренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).
Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?
Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце.
Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.
Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуног схватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици.
Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио један јерарх.
Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривени начини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућа питања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.
А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне „субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.
Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.