Teofan Batas, Raspeće, Stavronikita, 1550.
U bogosluženjima Velikog petka Katoličke crkve jedan deo čini takozvano otkrivanje krsta. Sveštenik otkriva veliki krst i, klečeći, tri puta peva reči:
Evo drveta Krsta, na kome je visilo spasenje sveta, dođite, poklonimo mu se![1]
Ono što se na taj način dešava u jednostavnoj veličini bogoslužbenog čina, samo je senoviti odraz onoga što se u stvarnosti dogodilo i što se događa u istoriji čovečanstva. Hristov krst zasenio je sva vremena. On je, doduše, samo jednom u vremenu — između 30. i 33. godine pod carem Tiberijem[2] — tri sata stajao uspravljen na stratištu pred vratima grada Jerusalima. I potom više ne.
Ali taj, naizgled tako kratak, trenutak čekala su sva vremena. U njega se slilo sve što je pre toga bilo. On je bio tajni smisao i cilj svih dugih milenijuma koji su prethodili ovom Krstu. Snagom ovog događaja već su, maglovito i prikriveno, bila ispunjena vremena praotaca, patrijaraha i svih pokolenja. Ka tom mestu su nevidljivo i nesvesno, ali upravljani tajnom mudrošću Gospodara celokupne istorije, vodili svi putevi kojima su još od osvita čovečanstva svi ljudi plačući hodočastili krvavih nogu, uglavnom ne znajući kuda.
Svi događaji svetske istorije mogli su sazreti do svog tajnog ploda, koji je večnost, tek kada se ovaj događaj zbio u punoći vremena. Kada su ljudi pre Hrista lutali, to je bilo zato što nisu poznavali jedini stožer ovog vremena — Krst, koji jedini stoji dok se sve ostalo menja. Kada su išli pravim putem, onda je to bilo zato što ih je već pokretala ona sila koja sve vuče ka onome koji je uzdignut na Krstu. Takođe, i vremena pre Hrista bila su osenjena Krstom, bila su tajanstveno usmerena na to da budu deo te jedne božanske i svetsko-istorijske drame jedinstvene istorije čovečanstva, u kojoj je Hristovo raspeće — proslavljanje Gospoda na Krstu — odlučujuća reč. Ali tim vremenima je bilo skriveno ono što je u najdubljem kutku njihovog srca već pritajeno delovalo. Skriveno onako kao što se zapravo i konačni smisao, konačna težina i konačno dejstvo reči koju smo mi sami izgovorili ipak otkriva tek kada stigne odgovor sa druge strane. Ali, pre nego što je reč sa Krsta zaista izgovorena, niko nije znao šta će Bog još reći na sve te reči ljudske istorije, na reči krivice i nevolje, čežnje i naricanja, i preklinjućeg moljenja. Pre Krsta niko nije definitivno i nedvosmisleno znao šta će Bog reći čoveku. Ali sada je Bog izgovorio svoju poslednju reč u ovom svetu i njegovoj istoriji: Krst svoga Sina.
Već dve hiljade godina od tada ljudi se kreću u beskrajnoj, sivoj povorci — znali oni to ili ne — kroz sve pometnje i besmislene vijuge svojih životnih puteva, ali sa zastrašujućom usmerenošću ka ovom otkrivenom Krstu, nakon što je čovečanstvo od početka svoje istorije i svoje nesreće već oduvek hodilo tamnom senkom skrivenog Krsta. I u ovih dve hiljade godina neprestano se dalje događa ono što se zbilo u ona tri sata u kojima je drvo na Golgoti probadalo nebo, a Čovek na njemu, izopšten, umirao između zemlje i neba.
Mnogi prolaze. Mnogi ostaju. Mnogi prolaze. Njihov pogled slučajno pronalazi onoga koji visi na tim vešalima. Oni tada brzo nastavljaju dalje. Jer ne žele da imaju ništa sa tim. Pomoći se ne može. Čovek želi da zadrži dobro raspoloženje. Na kraju krajeva, uzevši sve u obzir, svakom od nas se u konačnom ishodu ne dešava ništa drugačije nego ovome tamo na Krstu. Pa dobro. A od raspetoga na izdisaju se ipak ne može praviti uporište sveta. O tome se valjda ne treba ozbiljno raspravljati. Mnogi prolaze. Pogledaju možda još jednom, odmahuju glavom, smeju se, hule, možda su i tužni; u svakom slučaju, vraćaju se svojoj svakodnevici. Proglašavaju Dionisa[3] boljim simbolom smisla života nego što je to Hristos Raspeti. Prolaze i možda blede od mržnje prema Raspetome koji im, navodno, želi oduzeti volju za životom. Prolaze možda sa žaljenjem, kao Kleopa: „A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrael, a evo već je treći dan.“(up. Lk 24,21)
Mnogi prolaze. Dalje. Jesam li i ja među onima koji prolaze? Pored istine života, pored Boga, pored istinskog spasenja? Jesam li u povorci koja, prolazeći pored Krsta, uvire u tamu? Čovek može i u svešteničkoj odeždi i sa držanjem hrišćanina, pobožnog hrišćanina, proći pored Hristovog krsta. Prolaziti, dok sve ne prođe.
Mnogi prolaze pored otkrivenog Krsta. Mnogi ostaju. Jer tu pripadaju. Jer su ovde pronašli sve. Oni ostaju. Kleče. Ljube rane Gospodnje. Grešnici — ah, to smo svi mi — kleče pred ovim Krstom. Jer mi smo ga razapeli. Jer su naši gresi položeni na Njega. Iz našeg greha rođena je smrt koja ga je savladala. On je ispaštao ono što smo mi prouzrokovali svojom krivicom. Grešnici ljube rane koje su sami zadali. Ubice beže od svoje krivice ka ubijenome, dželati ka sopstvenoj žrtvi. I zato i ja idem njemu. A grešnici — oni su zapravo i sami svi sa njim raspeti na stub sopstvene krivice —govore: Gospode, seti me se kada dođeš u Carstvo svoje. (up. Lk 23,42)
Pod njegovim nogama leže oni koji izdišu. Jer oni dele njegovu sudbinu. Umiru, jer je on umro. Svi oni, doduše, umiru od greha. Ali Bog je tu smrtonosnu krivicu ipak pripustio u ovo svoje zemaljsko carstvo samo zato što je ovaj svet iznova držao zatvorenim u svojoj ljubavi prema onom ovaploćenom Sinu, u čijoj je smrti mogao greh tako nadvladati većom blagodaću, da [greh] nije mogao umaći izvan domašaja njegovog milosrđa. I zato je smrt, koju mi sami prizivamo i trpimo kao platu za greh, pre svega i na posletku ipak samo smrt koja čini da umre greh.
Pod njegovim Krstom plaču oni koji pate. Koja noć nevolje ne bi bila njegova noć? Koje suze nisu njegovim osveštane? Koja patnja treba da zna išta više – da bi se mogla do kraja ispaštati u nadi – od toga da ju je nosio Sin Čovečiji, koji je bio Sin Božiji?
Pred njim kleče deca. Jer on ih je voleo. I mada je znao šta se krije u svakom čoveku, deci je poklonio svoje poverenje i zapretio strašnim „teško vama” onima koji sablazne jedno od ovih malih.
Pred njim kleče stari, koji – ako ćemo iskreno – nemaju više ništa pred sobom niti išta smeju planirati, osim da umru. Oni kleče pred Bogom koji izdiše. I znaju da im predstoji najveća blagodat i najteže delo, koje jedinoonaj ispravno prima i ispravno izvršava koji u Njemu i sa Njim umire.
Pred njim kleče oni koji su bez otadžbine i gledaju ka onome koji je, odbačen od sopstvenog naroda, prihvatio da umre izvan grada, pored puta, nakon što je proživeo gorak život, ne znajući gde će glavu skloniti, siromašniji od lisica koje imaju svoje jame.
Pred njim, ćuteći, kleče usamljeni. Jer ih onaj najusamljeniji, koji izdiše u pustinji smrti i bogoostavljenosti, poznaje i svu njihovu gorku usamljenost primio je u sopstveno srce, dok iz njega nije sve drugo bilo istisnuto, osim ljubavi prema ostavljenima.
Pred njim plačući kleče udovice i majke koje su izgubile sina. Jer njegovo oko još uvek, puno ljubavi i brige, gleda kroz mračne senke smrti koje ga obuzimaju, ka majci koju mora ostaviti samu.
Pred Raspetoga se ničice bacaju oni koji vole. Jer u njemu je sva sila ljubavi i sva sila koja razočaranje u ljubavi preobražava u onu ljubav koja je jača od smrti, u onu jedinstvenu Hristovu ljubav koja se može hraniti sopstvenim ognjem i koja opstaje.
Pred Krstom kleče učenjaci i mudraci ovoga sveta. Da bi naučili da je svaka mudrost tašta, koja ne sagoreva u blaženoj ludosti ljubavi; da bi naučili da je logika Krsta – koja je Grcima bezumlje, a Jevrejima sablazan (up. 1 Kor 1,23) – onima koji se tako spasavaju Božija mudrost i Božija sila (up. 1 Kor 1,24); i da je Bogu bilo po volji da bezumljem Krsta spase svet (up. 1 Kor 1,18), kako bi svaka usta zanemela (up. Rim 3,19) i svaka mudrost sveta se ponizila pred ludošću božanske ljubavi (up. 1 Kor,20).
Pred Krstom kleče sveštenici Božiji, jer moraju propovedati Raspetoga i uvek iznova piju iz putira njegovog neuspeha. Jer se uvek iznova, sa svojim grehom i svojom slabošću, postavljaju između svetla Božijeg i ljudi. Jer im je njegovo milosrđe potrebnije nego ikome drugom. Jer će se od njih tražiti račun — da li su poštovali krv koja je danas potekla iz rana Sina čovečijeg.
Mogli bi zastati i pogledati ka njemu i oni koji veruju da ne mogu da veruju. Ah, ako su oni ljudi — to jest, ponizni i željni svetla — i ako u svojoj gorkoj nevolji ne pobegnu od samih sebe, onda su takvi ljudi (a njih je danas mnogo) zapravo oni koji pate sa Hristom, a da to i ne znaju. Neka pogledaju u onoga koji je izdišući povikao: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” (up. Mt 27,46 i paralelna mesta) Trebalo bi da imaju hrabrosti da bratski vole onoga koji je, budući večni Sin Očev, zašao u grozomornu, smrtonosnu tamu u kojoj čovek, u potpunoj ostavljenosti od sebe i svega ostalog, ima još samo Boga. Svoju noć trebalo bi da prepoznaju kao deo Velikog petka Sina Božijeg. Ako užasnuti imaju utisak da je Bog u njihovom srcu mrtav, onda oni – o, kada bi to samo sa verom spoznali! – dele smrtnu sudbinu Boga, koji je sam zaista izvoleo da umre za njih, koji je hteo da pozna smrt, kako bi oni živeli i verovali da i najdalja daljina još uvek može biti obuhvaćena tihom ljubavlju njihovog Boga.
Pred njegovim Krstom klečim „ja”. Klečiš li ti, ti uvek jedinstveno, neizrecivo „Ja”, koje samo sebe ne poznaje, koje si ona drhtava iskra između bezdana ništavila i bezdana beskonačnosti? Ako sebe ne poznajem i ako su mi moje poreklo i moja sudbina skriveni, ako strepim pred samim sobom i pred ponorima sopstvenog srca – gde bih onda mogao opstati, ako ne pred Krstom, u kome je nepojmljivost ljudske sudbine postala otkrivenje toga da je Bog zaista Ljubav? Klečim pred njim. I ćutim. Jer šta bih mu drugo mogao reći osim onoga što jesam? A ako nikada nisam spoznao samog sebe, šta mi drugo preostaje nego da mu se ćuteći potpuno predam? Njemu, čija me je ljubav – verna do smrti – jedina zaista spoznala? I kada ovo „Ja” u tišini voli i voleći se predaje, tada ono postaje svesno da svoje pravo biće i svoj istinski lik pronalazi tek u Raspetome.
Tako svi koji su spoznali milosrđe Božije, kleče pred Krstom koji nevidljivo prodire kroz sve prostore i sva vremena. Padaju ničice. Oni ćute. Plaču. Mole se Raspetome. Mole se Mrtvome koji nam je doneo život. Mole se Ljubavi koja ljubi do kraja, poslušnosti koja je bila jaka do smrti, da, do smrti na Krstu. Klanjaju se Tajni koja sadrži odgovor na sva pitanja. Gledaju u onoga koga su proboli i shvataju greh koji su počinili, pravdu koju je Sin zadovoljio i sud koji je kao milosrđe došao na grešnike. Gledaju u onoga koji neprestano pruža svoje ruke kanarodu nepokornom i buntovnom. Žele da budu blizu Sina Očevog, blizu mrtvog Brata koji se za njih žrtvovao. Žele da budu blizu vrata kroz koja jedino vodi put u slobodu Božiju iz ropstva prolaznosti i grešne sramote. Žele da se drže onoga koji jedini dokazuje da Bog ljubi do kraja, onog jedinog dokaza koji sam stoji protiv hiljadu sudova Božijih, koji kao da svedoče o njegovom gnevu. Oni čuvaju zalog koji ima vrednost čak i pred samim Bogom. Čuvaju žrtvu koja jedina prodire kroz sva nebesa. Blagosiljaju utehu svojih umornih duša i snagu svojih slabih srca. Žele da čuju onoga koji se u samrtnim mukama moli za svoje neprijatelje (up. Lk 23,24), koji u senci smrti misli na svoje prijatelje, koji [sam] propadajući [drugome] obećava Raj (up. Lk 23,43), koji u bogoostavljenosti polaže dušu u ruke Očeve (up. Lk 23,46), onoga koji može reći da je sve savršio (up. Jn 19,30). U strahu gledaju da im on više ne bude skriven, jer znaju: kada gledaju nagog Raspetoga, već tada vide kraj i ishod svih lutanja i svih muka. Jer nakon ove poslednje dubine svih ponora i strahota može doći samo svetlost i blaženstvo. Oni čekaju – ako treba i ceo život – dok on svojim od žeđi sasušenim usnama i njima ne kaže reč. Neka ta reč glasi kako god, to je reč njegovog milosrđa i njegove ljubavi. A to je dovoljno. Tako pod svesvetskim Krstom kleče oni koji se spasavaju, koji plaču i koji vole.
Klečim li i ja tako pod Krstom? Tri sata svog života, dok i na meni i kroz mene sve ne bude s(a)vršeno? Jesam li uz Raspetoga?
Duša moja žedni za Bogom, mojim spasenjem. Želim da se pokrenem. Želim da vidim onoga koji je ispio najgorču čašu ovoga sveta. Najgorču, jer šta je to kada mi, grešni i okrnjeni, osetimo samo malo gorčine? Želim da celivam krvave noge koje su hrlile za mnom sve do najstrašnijih bezizlaza mojih grehova. Želim da vidim probodeno rebro onoga koji me je zatvorio u svoje srce i tako me sa sobom poveo kada je iz ovoga sveta, kroz smrt, otišao kući Ocu — tako da sam i ja sada već tamo, gde samo Bog može biti. Želim da vidim drvo Krsta na kojem je visilo spasenje sveta, na kojem je visilo moje spasenje.
Dođite, poklonimo mu se.
Izvor: „Kleines Kirchenjahr. Ein Gang durch den Festkreis”, poglavlje „Karfreitag”, u: Sämtliche Werke, Band 7: Der betende Christ. Geistliche Schriften und Studien zur Praxis des Glaubens, prir. Andreas R. Batlogg, Herder, Freiburg,Basel, Wien, 2013, 154-158.
Prevod: Marko Vilotić
[1] Tradicionalni molitveni poziv u službi Velikog petka prilikom klanjanja Krstu („Ecce lignum crucis, in quo salus mundi pependit. Venite adoremus!“).
[2] Tiberije Julije Cezar Avgust (42 p.n.e. – 37 n.e.): drugi car Rimskog carstva, vladao od 14. do 37. godine.
[3] U grčkom svetu bogova poštovan kao bog vina, radosti, grožđa, plodnosti i ekstaze.
