Теофан Батас, Распеће, Ставроникита, 1550.
У богослужењима Великог петка Католичке цркве један део чини такозвано откривање крста. Свештеник открива велики крст и, клечећи, три пута пева речи:
Ево дрвета Крста, на коме је висило спасење света, дођите, поклонимо му се![1]
Оно што се на тај начин дешава у једноставној величини богослужбеног чина, само је сеновити одраз онога што се у стварности догодило и што се догађа у историји човечанства. Христов крст засенио је сва времена. Он је, додуше, само једном у времену — између 30. и 33. године под царем Тиберијем[2] — три сата стајао усправљен на стратишту пред вратима града Јерусалима. И потом више не.
Али тај, наизглед тако кратак, тренутак чекала су сва времена. У њега се слило све што је пре тога било. Он је био тајни смисао и циљ свих дугих миленијума који су претходили овом Крсту. Снагом овог догађаја већ су, магловито и прикривено, била испуњена времена праотаца, патријараха и свих поколења. Ка том месту су невидљиво и несвесно, али управљани тајном мудрошћу Господара целокупне историје, водили сви путеви којима су још од освита човечанства сви људи плачући ходочастили крвавих ногу, углавном не знајући куда.
Сви догађаји светске историје могли су сазрети до свог тајног плода, који је вечност, тек када се овај догађај збио у пуноћи времена. Када су људи пре Христа лутали, то је било зато што нису познавали једини стожер овог времена — Крст, који једини стоји док се све остало мења. Када су ишли правим путем, онда је то било зато што их је већ покретала она сила која све вуче ка ономе који је уздигнут на Крсту. Такође, и времена пре Христа била су осењена Крстом, била су тајанствено усмерена на то да буду део те једне божанске и светско-историјске драме јединствене историје човечанства, у којој је Христово распеће — прослављање Господа на Крсту — одлучујућа реч. Али тим временима је било скривено оно што је у најдубљем кутку њиховог срца већ притајено деловало. Скривено онако као што се заправо и коначни смисао, коначна тежина и коначно дејство речи коју смо ми сами изговорили ипак открива тек када стигне одговор са друге стране. Али, пре него што је реч са Крста заиста изговорена, нико није знао шта ће Бог још рећи на све те речи људске историје, на речи кривице и невоље, чежње и нарицања, и преклињућег мољења. Пре Крста нико није дефинитивно и недвосмислено знао шта ће Бог рећи човеку. Али сада је Бог изговорио своју последњу реч у овом свету и његовој историји: Крст свога Сина.
Већ две хиљаде година од тада људи се крећу у бескрајној, сивој поворци — знали они то или не — кроз све пометње и бесмислене вијуге својих животних путева, али са застрашујућом усмереношћу ка овом откривеном Крсту, након што је човечанство од почетка своје историје и своје несреће већ одувек ходило тамном сенком скривеног Крста. И у ових две хиљаде година непрестано се даље догађа оно што се збило у она три сата у којима је дрво на Голготи пробадало небо, а Човек на њему, изопштен, умирао између земље и неба.
Многи пролазе. Многи остају. Многи пролазе. Њихов поглед случајно проналази онога који виси на тим вешалима. Они тада брзо настављају даље. Јер не желе да имају ништа са тим. Помоћи се не може. Човек жели да задржи добро расположење. На крају крајева, узевши све у обзир, сваком од нас се у коначном исходу не дешава ништа другачије него овоме тамо на Крсту. Па добро. А од распетога на издисају се ипак не може правити упориште света. О томе се ваљда не треба озбиљно расправљати. Многи пролазе. Погледају можда још једном, одмахују главом, смеју се, хуле, можда су и тужни; у сваком случају, враћају се својој свакодневици. Проглашавају Диониса[3] бољим симболом смисла живота него што је то Христос Распети. Пролазе и можда бледе од мржње према Распетоме који им, наводно, жели одузети вољу за животом. Пролазе можда са жаљењем, као Клеопа: „А ми се надасмо да је он онај који ће избавити Израел, а ево већ је трећи дан.“(уп. Лк 24,21)
Многи пролазе. Даље. Јесам ли и ја међу онима који пролазе? Поред истине живота, поред Бога, поред истинског спасења? Јесам ли у поворци која, пролазећи поред Крста, увире у таму? Човек може и у свештеничкој одежди и са држањем хришћанина, побожног хришћанина, проћи поред Христовог крста. Пролазити, док све не прође.
Многи пролазе поред откривеног Крста. Многи остају. Јер ту припадају. Јер су овде пронашли све. Они остају. Клече. Љубе ране Господње. Грешници — ах, то смо сви ми — клече пред овим Крстом. Јер ми смо га разапели. Јер су наши греси положени на Њега. Из нашег греха рођена је смрт која га је савладала. Он је испаштао оно што смо ми проузроковали својом кривицом. Грешници љубе ране које су сами задали. Убице беже од своје кривице ка убијеноме, џелати ка сопственој жртви. И зато и ја идем њему. А грешници — они су заправо и сами сви са њим распети на стуб сопствене кривице —говоре: Господе, сети ме се када дођеш у Царство своје. (уп. Лк 23,42)
Под његовим ногама леже они који издишу. Јер они деле његову судбину. Умиру, јер је он умро. Сви они, додуше, умиру од греха. Али Бог је ту смртоносну кривицу ипак припустио у ово своје земаљско царство само зато што је овај свет изнова држао затвореним у својој љубави према оном оваплоћеном Сину, у чијој је смрти могао грех тако надвладати већом благодаћу, да [грех] није могао умаћи изван домашаја његовог милосрђа. И зато је смрт, коју ми сами призивамо и трпимо као плату за грех, пре свега и на послетку ипак само смрт која чини да умре грех.
Под његовим Крстом плачу они који пате. Која ноћ невоље не би била његова ноћ? Које сузе нису његовим освештане? Која патња треба да зна ишта више – да би се могла до краја испаштати у нади – од тога да ју је носио Син Човечији, који је био Син Божији?
Пред њим клече деца. Јер он их је волео. И мада је знао шта се крије у сваком човеку, деци је поклонио своје поверење и запретио страшним „тешко вама” онима који саблазне једно од ових малих.
Пред њим клече стари, који – ако ћемо искрено – немају више ништа пред собом нити ишта смеју планирати, осим да умру. Они клече пред Богом који издише. И знају да им предстоји највећа благодат и најтеже дело, које јединоонај исправно прима и исправно извршава који у Њему и са Њим умире.
Пред њим клече они који су без отаџбине и гледају ка ономе који је, одбачен од сопственог народа, прихватио да умре изван града, поред пута, након што је проживео горак живот, не знајући где ће главу склонити, сиромашнији од лисица које имају своје јаме.
Пред њим, ћутећи, клече усамљени. Јер их онај најусамљенији, који издише у пустињи смрти и богоостављености, познаје и сву њихову горку усамљеност примио је у сопствено срце, док из њега није све друго било истиснуто, осим љубави према остављенима.
Пред њим плачући клече удовице и мајке које су изгубиле сина. Јер његово око још увек, пуно љубави и бриге, гледа кроз мрачне сенке смрти које га обузимају, ка мајци коју мора оставити саму.
Пред Распетога се ничице бацају они који воле. Јер у њему је сва сила љубави и сва сила која разочарање у љубави преображава у ону љубав која је јача од смрти, у ону јединствену Христову љубав која се може хранити сопственим огњем и која опстаје.
Пред Крстом клече учењаци и мудраци овога света. Да би научили да је свака мудрост ташта, која не сагорева у блаженој лудости љубави; да би научили да је логика Крста – која је Грцима безумље, а Јеврејима саблазан (уп. 1 Кор 1,23) – онима који се тако спасавају Божија мудрост и Божија сила (уп. 1 Кор 1,24); и да је Богу било по вољи да безумљем Крста спасе свет (уп. 1 Кор 1,18), како би свака уста занемела (уп. Рим 3,19) и свака мудрост света се понизила пред лудошћу божанске љубави (уп. 1 Кор,20).
Пред Крстом клече свештеници Божији, јер морају проповедати Распетога и увек изнова пију из путира његовог неуспеха. Јер се увек изнова, са својим грехом и својом слабошћу, постављају између светла Божијег и људи. Јер им је његово милосрђе потребније него икоме другом. Јер ће се од њих тражити рачун — да ли су поштовали крв која је данас потекла из рана Сина човечијег.
Могли би застати и погледати ка њему и они који верују да не могу да верују. Ах, ако су они људи — то јест, понизни и жељни светла — и ако у својој горкој невољи не побегну од самих себе, онда су такви људи (а њих је данас много) заправо они који пате са Христом, а да то и не знају. Нека погледају у онога који је издишући повикао: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” (уп. Мт 27,46 и паралелна места) Требало би да имају храбрости да братски воле онога који је, будући вечни Син Очев, зашао у грозоморну, смртоносну таму у којој човек, у потпуној остављености од себе и свега осталог, има још само Бога. Своју ноћ требало би да препознају као део Великог петка Сина Божијег. Ако ужаснути имају утисак да је Бог у њиховом срцу мртав, онда они – о, када би то само са вером спознали! – деле смртну судбину Бога, који је сам заиста изволео да умре за њих, који је хтео да позна смрт, како би они живели и веровали да и најдаља даљина још увек може бити обухваћена тихом љубављу њиховог Бога.
Пред његовим Крстом клечим „ја”. Клечиш ли ти, ти увек јединствено, неизрециво „Ја”, које само себе не познаје, које си она дрхтава искра између бездана ништавила и бездана бесконачности? Ако себе не познајем и ако су ми моје порекло и моја судбина скривени, ако стрепим пред самим собом и пред понорима сопственог срца – где бих онда могао опстати, ако не пред Крстом, у коме је непојмљивост људске судбине постала откривење тога да је Бог заиста Љубав? Клечим пред њим. И ћутим. Јер шта бих му друго могао рећи осим онога што јесам? А ако никада нисам спознао самог себе, шта ми друго преостаје него да му се ћутећи потпуно предам? Њему, чија ме је љубав – верна до смрти – једина заиста спознала? И када ово „Ја” у тишини воли и волећи се предаје, тада оно постаје свесно да своје право биће и свој истински лик проналази тек у Распетоме.
Тако сви који су спознали милосрђе Божије, клече пред Крстом који невидљиво продире кроз све просторе и сва времена. Падају ничице. Они ћуте. Плачу. Моле се Распетоме. Моле се Мртвоме који нам је донео живот. Моле се Љубави која љуби до краја, послушности која је била јака до смрти, да, до смрти на Крсту. Клањају се Тајни која садржи одговор на сва питања. Гледају у онога кога су проболи и схватају грех који су починили, правду коју је Син задовољио и суд који је као милосрђе дошао на грешнике. Гледају у онога који непрестано пружа своје руке канароду непокорном и бунтовном. Желе да буду близу Сина Очевог, близу мртвог Брата који се за њих жртвовао. Желе да буду близу врата кроз која једино води пут у слободу Божију из ропства пролазности и грешне срамоте. Желе да се држе онога који једини доказује да Бог љуби до краја, оног јединог доказа који сам стоји против хиљаду судова Божијих, који као да сведоче о његовом гневу. Они чувају залог који има вредност чак и пред самим Богом. Чувају жртву која једина продире кроз сва небеса. Благосиљају утеху својих уморних душа и снагу својих слабих срца. Желе да чују онога који се у самртним мукама моли за своје непријатеље (уп. Лк 23,24), који у сенци смрти мисли на своје пријатеље, који [сам] пропадајући [другоме] обећава Рај (уп. Лк 23,43), који у богоостављености полаже душу у руке Очеве (уп. Лк 23,46), онога који може рећи да је све савршио (уп. Јн 19,30). У страху гледају да им он више не буде скривен, јер знају: када гледају нагог Распетога, већ тада виде крај и исход свих лутања и свих мука. Јер након ове последње дубине свих понора и страхота може доћи само светлост и блаженство. Они чекају – ако треба и цео живот – док он својим од жеђи сасушеним уснама и њима не каже реч. Нека та реч гласи како год, то је реч његовог милосрђа и његове љубави. А то је довољно. Тако под свесветским Крстом клече они који се спасавају, који плачу и који воле.
Клечим ли и ја тако под Крстом? Три сата свог живота, док и на мени и кроз мене све не буде с(а)вршено? Јесам ли уз Распетога?
Душа моја жедни за Богом, мојим спасењем. Желим да се покренем. Желим да видим онога који је испио најгорчу чашу овога света. Најгорчу, јер шта је то када ми, грешни и окрњени, осетимо само мало горчине? Желим да целивам крваве ноге које су хрлиле за мном све до најстрашнијих безизлаза мојих грехова. Желим да видим прободено ребро онога који ме је затворио у своје срце и тако ме са собом повео када је из овога света, кроз смрт, отишао кући Оцу — тако да сам и ја сада већ тамо, где само Бог може бити. Желим да видим дрво Крста на којем је висило спасење света, на којем је висило моје спасење.
Дођите, поклонимо му се.
Извор: „Kleines Kirchenjahr. Ein Gang durch den Festkreis”, поглавље „Karfreitag”, у: Sämtliche Werke, Band 7: Der betende Christ. Geistliche Schriften und Studien zur Praxis des Glaubens, прир. Andreas R. Batlogg, Herder, Freiburg,Basel, Wien, 2013, 154-158.
Превод: Марко Вилотић
[1] Традиционални молитвени позив у служби Великог петка приликом клањања Крсту („Ecce lignum crucis, in quo salus mundi pependit. Venite adoremus!“).
[2] Тиберије Јулије Цезар Август (42 п.н.е. – 37 н.е.): други цар Римског царства, владао од 14. до 37. године.
[3] У грчком свету богова поштован као бог вина, радости, грожђа, плодности и екстазе.
