Site icon Теологија.нет

Васкрс

Силазак у ад, Котоновски Псалтир, XI век

Можда на самом почетку треба рећи да је, када су у питању хришћански празници уопште, најважније од свега то да се одупремо сталном искушењу да нашу веру сводимо на обичаје. Наши обичаји за овај радосни дан (а такође и за Божић и сл) могу у различитим крајевима бити различити, као што могу бити различити и у различитим временима. Но, какви год ти обичаји били они су за нашу веру углавном безначајни. Обичаји могу бити мање или више лепи, занимљиви или атрактивни, али они за Цркву могу бити прихватљиви само онда ако не скривају суштину наше вере него (директно или барем индиректно) упућују на њу. Јер, хришћанска вера не почива на обичајима нити су обичаји ти који вери у Христа дају идентитет. Њена суштина налази се на сасвим другом месту. Подсетимо се где.

Још је апостол Павле тврдио да ако Христос није устао из мртвих, онда је сва наша вера узалудна. И имао је право. На Васкрс ми хришћани славимо онога који је решио највећи проблем с којим се човек у свом животу сусреће – проблем смрти. Да бисмо ово схватили, надовезујући се на поменуту мисао апостола Павла, покушајмо да скицирамо како би изгледао човеков свет када васкрсења не би било. Пре свега, у том случају би наша вера била празна, без садржаја, још бисмо били заробљеници својих грехова, наши преминули би били заувек пропали, наде не би било, а ми бисмо били јаднији од свих људи (чак и од безбожника, пошто се они ни не уздају у васкрсење) и смрт би на крају све прогутала и никоме не би било спаса. Кад не би било васкрсења, и правда и истина и врлина и доброта, све би то једног дана престало и заувек нестало. Кад не би било васкрсења, и сама љубав би престајала смрћу. Све највредније и човека најдостојније на крају крајева би ипак прогутао вечни мрак. Победа смрти била би апсолутна.

Али, ако је Божији гласник љубави, кога је разапела мржња, ипак васкрсао, тј. ако је Исус из овог варљивог и пропадању и смрти склоног живота прешао у вечни живот, онда је његово васкрсење дало потпуно нов смисао и садашњем животу нас који Христу верујемо. Оно нас је из оног царства таме, које би, као што смо видели, завладало кад васкрсења не би било, превело у царство светлости и радости. Христово васкрсење је сигуран знак да ће он и нас који му верујемо и који смо се с њим спријатељили васкрснути (уосталом, зар нам није обећао да ће сваки онај који верује у њега имати вечни живот, и да ће чак и ако умре оживети – зато те његове речи говоримо и приликом сахране како би се сви верни подсетили и охрабрили и са својим преминулима растали, додуше у жалости, али не и у очајању, него пуни наде у поновни сусрет у Царству Божијем). Надаље, васкрсење је поузданзнак да нису узалудни и бесмислени сви наши напори да од овог света начинимо место у којем ваља живети, место у којем се људи међусобно помажу и воле, у којем се лаж протерује а истина слави, у којем су доброта и врлина критеријум којим се процењују људи и њихови поступци.

Ипак, васкрсење је у односу на овај живот, колико год успели да га учинимо хуманијим, нешто незамисливо другачије, апсолутна другост, пошто се васкрсењем Исус не враћа у свој биолошки живот какав је имао пре смрти, а исто то ће важити и за нас људе. Зато се за Лазара који је био мртав три-четири дана и за оне две дјевојке које је Исус оживео не може рећи да их је васкрсао, него само да их је вратио у овај биолошко-психолошки живот. Уосталом – привремен, јер ће сви они ипак опет, раније или касније, умрети. Само је Исуса Бог из овог нама познатог живота превео у нама непознату димензију живљења, ону која је карактеристична једино за Бога.

За многе је због тога остала тајна: да ли је он тиме нужно од телесног постао нетелесан, од материјалног нематеријалан? Наравно да није. Као Богочовек он и даље наставља да живи у телу (не зато што то мора, него зато што то хоће), али сада не више у овом трошном и пролазном, него у оном које и доликује божанској вечности. Тако ћемо и ми и по васкрсењу бити телесни (јер је само Бог у апсолутном и дословном смислу нетелесан), али сада још увек не знамо каква ће наша васкрсла телесност бити. Но, каква год да буде, свакако неће бити оваква каква је садашња (иначе се „тело душевно“ не би ни мењало у „тело духовно“, као што апостол Павле тврди да хоће).

Ако је све ово тачно, онда за васкрсење у крајњем случају уопште не мора да буде одлучујући празан гроб, каквог су га у недељно праскозорје затекле верне Исусове пратиље. То што је у Исусовом случају гроб био испражњен, било је зато да би жене мироносице које су у зору дошле да га обиђу лакше поверовале у његово васкрсење, а не зато што је празан гроб доказ васкрсења. Јер, гроб може бити празан и ако Христос није васкрсао (што су јудејске старешине добро схватале). Зато празан гроб не може бити поуздан доказ васкрсења. За разлику од биолошког или душевног тела, васкрсло тело је сасвим „нова творевина“, оно је духовна (што не значи нематеријална) реалност која се живи само у васкрслом Христу и чије искуство немамо у овом свету, мада се свим својим бићем надамо да ћемо га имати када се до краја здружимо са Богом.

А док смо у овом свету са нама су још увек нераздвојни и болест и страдање и грех и зло и смрт. Међутим, утеха и нада је у томе што су то ипак све побеђени непријатељи, а победио их је управо васкрсли Христос. Ми се зато његовом васкрсењу радујемо као свом сопственом, јер оно, уколико смо ми Христови, у ствари и јесте наше сопствено. Радујемо се, како је то неко умесно приметио, онако како би се нпр. неки јадни бескућник радовао велелепном дворцу који би му доделио његов цар. Он се у тај дворац још није уселио, он још увек живи свој бедни живот бескућника, али он има чврсто царско обећање и зато тврдо верује да ће тај дворац ускоро бити његов дом, тако да он свој живот који је овог тренутка још увек у оскудици и беди већ сада живи оном радошћу која ће га обузети када се усели у дворац из снова. Тако и ми хришћани свој садашњи живот у овом свету који је неретко свет и јада и чемера и неправде и болести живимо оном будућом радошћу која ће нас у потпуности обузети тек по нашем васкрсењу и уласку у Царство које нам је Христос обећао. Ми, дакле, живимо нашу садашњост обузети будућом радошћу. Цео наш живот је саткан од те радосне наде. У томе је смисао Христовог васкрсења и то је оно што данас славимо.

Нека би дао Господ да и ми смогнемо храбрости (јер без храбрости се то не може) да верујемо васкрслом Христу и да из њега црпимо наду у свеопште васкрсење. Амин!

Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019.

Exit mobile version