„Тренутно стање је, најблаже речено, веома тешко“, рекао је патријарх српски Порфирије за НИН, позивајући на „дијалог и међусобно поштовање“, критикујући „искључивост која иде чак до мржње“. Никаква даља анализа тренутног стања у друштву, као и улоге и одговорности Цркве за наведено стање, није могуће без постављања ствари на своје место, односно лоцирања главног генератора политичке кризе.
У тренутку повишених друштвених тензија, дијалог и међусобно поштовање прво страдају. „Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“, пише у члану 111. Устава Србије. Као једина директно бирана политичка функција у нашем политичком систему, председник је носилац највећег народног поверења и демократског легитимитета. Таква позиција, иако Уставом нема широка овлашћења, носи посебну одговорност – члан 111.
У свим демократским друштвима, улога опозиције је да критикује власт, нуди алтернативне политике и покуша да на дозвољен начин преузме контролу над државом. Њена моћ, а самим тим и њена одговорност, није на нивоу владајућих структура. Због тога се не може очекивати да ће средства политичке борбе, начин изражавања, култура дијалога и помирљивост власти и опозиције бити на истом нивоу.
Председник Републике је, поред тога што немилосрдно прекорачује своја уставна овлашћења, у потпуности запоставио основну улогу његовог положаја – одржавање државног јединства. Иако је узурпатор највећег дела политичке моћи у Србији и неприкосновена личност српске политике, председник је одлучио да се у својој комуникацији са политичким противницима и широм јавношћу, уместо средстава примерених владајућој странци, користи средствима која би више одговарала опозицији, и то оној антисистемској и револуционарној, за шта управо оптужује тренутно највећу опозициону силу у Србији.
Псовке, вика, претње, цинизам, сарказам, иронија, релативизација и имплицитно позивање на насиље потпуно доминирају његовим говором, док се његова странка служи графитима, пребијањима, уценама, дизањем шаторских насеља у центру града и митинзима када им време није. Наш председник је прави правцијати опозиционар-анархиста!
„Олош“, „усташа“ (Давиде, у тебе гледам!), „битанга“, „лопов“, „издајник“ и „страни плаћеник“ су само неке од бројних дисквалификација које доминирају како бројним обраћањима председника, тако и његовим пропагандним медијима. Количина насиља која је дошла од стране чланова СНС и њених присталица је неупоредиво већа од било чега што су учинили демонстранти протеклих месеци. На једну ружну реч демонстраната, СНС одговори са стотину вулгарности, на један сломљен прозор, СНС одговара ломљењем вилице. На један дан великог скупљања у Београду, председник одговори трајном окупацијом и руинирањем Пионирског парка и Трга Николе Пашића. Необавештени би помислили да је наш председник вођа опозиције у ауторитарном систему, који је исцрпео сва институционална средства политичке борбе.
Свако позивање на разговор и поштовање – да „пружимо руке једни другима“, мора почети од препознавања неколико чињеница. Начин политичке борбе позиције и опозиције не може бити симетричан, јер ни њихова моћ није једнака. Такође, из истог разлога, не можемо очекивати исти степен одговорности „две стране“. За тренутно стање у друштву је најодговорнији онај који је за себе (противно Уставу) приграбио највећу моћ. Највећи генератор мржње и сукоба је председник републике!
Нећемо коментарисати „мноштво примера“ када је патријарх подржавао и помагао студенте, о томе је доста речено. Пре ћемо коментарисати како је „непрекидно ангажован на смиривању кризе“, како каже „на црквен начин и црквеним средствима“. Ми резултате нисмо видели, a ни та средства нисмо видели, али видимо неколико начина на које би Порфирије заиста, макар минимално, могао да допринесе друштвеној стабилности.
Српска Православна Црква је носилац великог друштвеног угледа и утицаја, институција која има моћ да озбиљно политички награди и науди. Наш председник је, чувајући ауру патриоте, ревносно злоупотребљавао контакте са архијерејима СПЦ, од којих су неки на најотворенији начин учествовали у напредњачкој пропаганди. Тако је митрополит бачки Иринеј одржао говор против „војвођанског сепаратизма“, имплицитно претећи грађанима несрећном украјинском судбином уколико се настави изражавање незадовољства на улици. За почетак, јелте, у име дијалога и међусобног поштовања, патријарх може да апелује на архијереје да не узимају учешће у оптуживању свих који су против власти да желе цео народ да гурну у беспотребну погибију.
Даље, инсистирањем на симетрији, на „међусобном поштовању“, мржњи која тобоже долази са обе стране, позивањем на „пружање руке једни другима“, патријарх српски изједначава средства политичке борбе којим се служе позиција и опозиција. Чак и да изузмемо поменуту асиметрију у моћи и одговорности, позиција се показала немерљиво лошије, заменивши „дијалог и међусобно поштовање“ батином и увредама. У таквој ситуацији, смисленог дијалога не може бити, а позивање обе стране на смањење тензија не доприноси ничему. Напротив, патријарх тако легитимише неприхватљиво понашање власти.
У интервјуу НИН-у, Његова Светост је такође имплицитно подржао кључне пропагандне конструкције режима, односно председникову тезу о „тихој већини“ и „Студентима који желе да уче“. „Тиха већина“ је од стране режимских медија осмишљена насупрот „бучној мањини“ која „малтретира грађане“. Она не постоји на начин на који то жели да нам представи председник. У ствари, „тихом већином“ бисмо пре могли назвати три четвртине грађана Србије који не гласају за СНС и њеног лидера.
Што се студената тиче, патријарх скреће пажњу на недостатак „јединствених и заједничких ставова по многим питањима“, што је сигурно тачно, али се не односи на суштину студентског покрета и њихових захтева. Не сумњамо да би многи студенти могли аргументовано и уверљиво да критикују конкретне методе студентске борбе и политичка опредељења својих колега. Оно у шта сумњамо јесте да би се ти студенти, који се не идентификују са студентским покретом, поистоветили са људима који су окупирали Пионирски парк. Њихов број је, сигурни смо, занемарљиво мали. Инсистирање на идеолошкој шароликости, политичкој неартикулисаности и нејединству, као и одбијању да „бира једне или друге“, Порфирије прећутно прихвата лажну поделу на „Студенте у блокади“ и „Студенте који желе да уче“. Окупатори Пионирског парка су ту по страначком задатку, међу њима тешко да уопште има студената, а њихова „борба“ није заснована на вредностима и убеђењима, већ на материјалној користи.
Патријарх српски, као одговоран друштвени делатник, себи не би смео да дозволи да било намерно или ненамерно, учествује у пропагандним играма режима. Враћамо се на претходно речено, генератор подела и мржње нису студенти, већ председник Републике. Он вешто користи наративе о рањивости друштва и друштвеној кризи, тако да чак и они који искрено покушају да буду „неутрални“ и да разумеју „другу страну“, хтели то или не, ојачавају наратив режима. Режим је простор за неутралност уништио, при чему су са једне стране остали председник и његова странка, који одбијају да се врате у оквире закона и Устава, док су са друге стране сви остали, па чак и они којима методе студентског покрета нису блиске. Сваки апел на „обе стране“ и позивање на мирење непомиљивог је прећутна подршка режиму.
Посебно ћемо издвојити запостављену, али ништа мање покварену режимску тезу о наводном елитизму, класној неосетљивости (или чак мржњи) и културрасизму „побуњених богаташа“. О томе ко се највише обогатио током више од деценије напредњачке власти је сувишно говорити, али је битно разобличити „љубав“ коју наш председник гаји према необразованима, сиромашнима и унесрећенима. Режим је уценама и потплаћивањем показао своју „љубав“. У ствари, уместо необразованих, сиромашних и унесрећених, наш режим воли необразовање, сиромаштво и несрећу. Црква не може бити на тој страни.
Зато је део интервјуа који се односи на појам „будућности Србије“, који се често односи на Студенте у блокади, а који наводно искључује оне који нису студенти, посебно промашен. Заиста, патријарх има право, нико нема право да „сужавају оквире и хоризонте демократије у нашој заједници“. Али хијерархија вредности не може бити жртва демократичности. Било у ауторитарном или демократском систему, просперитетне будућности не може бити без образовања, које ће увек, и вредносно и утилитарно, бити супериорно у односну на назадност и необразовање. Екстремисти са опозиционог спектра, који заиста гаје антипатије према нижим слојевима друштва, и који би либерално друштво без демократије, јесу политички штетни, али ни близу као власт која романтизује и утврђује назадност, сиромаштво и несрећу.
Српска Црква, у духу њене историјске мисије, мора бити одлучно против сваке мржње, али такође не сме да релативизује и оправдава друштвене неправде. Обраћајући се онима који „сужавају оквире демократије у нашој заједници“, патријарх српски се обраћа погрешној адреси. Генератор класне поделе која је изашла на видело током ових протеста јесте под један, екстремно богаћење дела становништва повезаног с властима, а под два, коришћење нижих класа као живог штита од стране председника. Уместо да се труди да материјално и културно издигне ниже слојеве, режим игра на најниже страсти народа, истовремено оптужујући за „аутошовинизам“ сваког ко препозна овај трик.