Ми конзументи друштвених мрежа, тешко можемо заобићи врло популарну страницу (а и зашто бисмо, по мом скромном суду, врло је добра) под називом Људи Њујорка (Humans of New York). Страница је конципирана тако да нам се представља шароликост људског рода кроз приче и фотографије о њиховом доласку, рођењу или пробијању кроз њујоршки melting pot. Занимљиве судбине и животописи остваривања америчког сна или тужна прича о слому истог која резултира сакупљањем помоћи за актере из читавог свијета. Све у свему, занимљив глобализацијско-културолошки, па и хуманитарни пројекат.
Неке од прича заокупе више, неке мање пажње широког аудиторијума, а једна посебно очаравајућег карактера је, недавно испричана повијест супруге баптистичког проповједника (врло конзервативног крила Баптистичке цркве, тзв. Фундаментални баптисти). И сама васпитана унутар исте вјерске групације, она је родила седморо дјеце, посветила се њиховом васпитању и послушности мужу (ништа спорно за било коју хришћанску деноминацију), животу у „врлини“ и служењу својој цркви.
У својој причи она мужа не описује као насилника, већ као некога ко је просто научен на иста правила исправног живота као и она сама. Онa га чак назива кротким (meek), али васпитаног у атмосфери која потиче одређену врсту духовног и емотивног насиља над онима чија треба да буде „глава“ и који су позвани да га беспогорно слушају. И он се тога придржава, безосјећајно, чак и невјешто, напајајући се идеолошким извором са кога таква правила једино и могу да потеку – страхом.
Након једног укора коме се, неочеквано, супротставила, већ у касним педесетим годинама, она једноставно излази из аута у коме је муж пријекоријева и пријети јој називајући је Сатаном. (Jер све што није у складу са врло просто постављеним правилима о томе шта је добро, а шта лоше, за идеологе без изузетка, потиче од Злог.) Oписујући то као потпуно неразуман чин који као да није потекао од ње саме, свјесна од момента у коме је отворила врата аутомобила, да одлази на пут без повратка.
Ноге су кренуле саме и учиниле су своје.
Можемо слободно да кажемо да су „узеле постељу своју и отишле“. И да су у, као и у јеванђељској причи о човјеку непокретном тридесетосам година, и овдје оне учиниле прелаз из смрти у Живот.
Тај „самоход“ и напуштање, ма колико се природним и здравим чинили сваком либерално оријентисаном људском бићу, у њеном случају, није могао бити вођен о „здравим“ разумом. Разум је доказано небројено пута, најпокваренији. Ако узмемо у обзир шта је кроз историју све успијевао да оправда, рационализује и осмисли, није поуздан саучесник. За супругу баптистичког проповједника, фундаменталне орјентације, све што је „здраворазумско“, од ране младости, могло је само да се успротиви напуштању Витезде, бање болесних, рањених, напаћених у сопственој зони комфора која обавезно води искључиво у смрт.
Такође, не инспирише га ни онај сентиментални, неразумни дио људскости који називамо срце. Оно је посебно „превртљиво“, по ријечима пророка, и ноге када га и слушају то је повезано са неком активношћу разума, ма како „неразумном“ се чинила. Срце поручује гомилу бесмислица о томе да је нешто савршено, идеално (макар само за мене), да нешто заслужујемо, да смо га достојни. Его је се врло мукотрпно и само кроз аутентичну аскезу истјерује из срца.
Али када ноге крену саме, без разума, без срца, чак остављајући, газећи, срце (у случају главне актерке њујоршке приче, она оставља дјецу и цијели живот пати за њима), тада их води нешто веће од нас самих. Неко ко зна да душа тражи спас. И заиста, ноге потпуно аутономно могу да поведу душу живу, изводе је из њој од постанка неприродне смрти која се (што је њена најстрашнија и најуспјешнија обмана) лажно представља као живот.
Живот није само „голи“ живот. Не живимо само о хљебу, рече Господ и указа да спасавање живота није просто избјегавање нишана, опсесивно прикупљање намирница, чување од странпутица, ивица и осталих промашаја у односу на научена правила, оно је спасавање „душе живе“ из раља идеолошких лажи које пријетње постављају на мјесто љубави, а страх као основни покретач очувања непорочности и врлине. А страх никада не рађа врлину. Постојање за Другога (тј. љубав), основни постулат хришћанског живота захтјева херојство и заборав голог живота.
Сва замршеност и противрјечност људског постојања може да се оцрта управо у тим ногама које саме иду. Људском бићу које свјесно хрли у самоуништење више се нико не чуди. Свакодневна егзисенција је постала несношљиво гадна и сурова за его који гине кроз бесмислена такмичења и тражи своје мјесто. Тежња ка непостојању, као посљедња самообмана, постаје све логичнији избор ума и повријеђеног срца.
Али човјек који тражи спас, чије ноге саме бјеже, не у смрт, него у живот, обичан, са свим недаћама које носи да би се на том мегдану остварио као људско биће у свом пуном потенцијалу, тај човјек је несхватљив. Не само свијету коме су ствари Духа већ одавно бесмислице, већ и самоме себи.
И зато су ту ноге. Да понесу терет разума, срца превртљивог као постељу своју, и једноставно оду.
У потрагу за Животом.
