Ових дана прослављамо успомену на св. Игњатија, епископа Антиохије и Сирије, који је живео крајем првог и почетком другог века. Он је први значајнији хришћански писац нејеврејског (тј. сиријског) порекла. Његово учење о цркви је ново. Његово старање о јединству и опстанку цркве је равноапостолно. Његова љубав према Христу је безрезервна и безусловна. Његов је лик у целокупној историји Цркве јединствен. Иако нам је од њега сачувано свега седам посланица (писама), садржај његове мисли је изузетно богат. Из свег тог богатства, које у себе укључује побијање јудаизаторских, докетистичких и евионистичких схватања о Исусу, учење о природи цркве, о важности клира а посебно епископа, разматрање о значају слоге, оригинално поимање евхаристијске литургије као „лека бесмртности“ и још много шта, за ову прилику бих издвојио и протумачио само једну али важну Игњатијеву синтагму на којој он изузетно инсистира – „узајамно подвргавање“ или „узајамно потчињавање“.
Но, пре тога подсетимо се да је Игњатије први хришћански писац који јасно разликује трочлану поделу клира на епископа, презвитера и ђакона и који на њој необично упорно инсистира. Толико да се та подела у Цркви, која се јавила средином другог века, а од свих цркава била прихваћена до средине трећег века, задржала све до данас, тако да нам изгледа толико саморазумљивом, као да Црква никада није постојала без ње. Иако у ствари јесте првих стотинак година када је у Цркви постојала већа разноликост служби, тј. када су у њој постојале и ове службе епископа или презвитера (које се изгледа деценијама нису разликовале) и ђакона, али поред ове две и службе апостола, пророка, учитеља, харизматика итд. Сва ова разноликост се, почевши од Игњатија, свела на и данас постојеће само три службе.
Надаље, Игњатије често инсистира на подвргавању лаика целокупном клиру (епископу, презвитерима и ђаконима), мада најчешће истиче подвргавање епископу (увек притом подразумевајући и презвитеријат и ђаконат као епископове саветнике без којих је он незамислив). Ово подвргавање лаика клиру по њему је неопходно средство за постизање јединства цркве. А јединство цркве је нешто што потиче од самог Бога, бива очувано слогом хришћана, а гарантовано улогом епископа као учитеља и свештеника (заједно са презвитерима и ђаконима). Јер Игњатије је веровао да земаљска Црква одсликава небеску, па као што на небесима постоји јединство Оца, Сина и Светога Духа, тако и у земаљској Цркви (уколико је слика небеске) треба да постоји јединство свих хришћана. Уколико оно не постоји, него владају разједињеност, сукоби, прогони и сл, онда земаљска Црква не одсликава небеску, па према томе уопште и није Црква. Јер Црква је Црква само ако је јединствена, а јединствена је само ако у њој постоји „узајамно подвргавање“ свих хришћана једних другима. Чиме долазимо до наше теме. Јер, на први поглед није јасно како је такво нешто као „узајамно подвргавање“ уопште могуће.
Сама синтагма „узајамно подвргавање“ звучи самопротивречно. Како је уопште могуће „узајамно се подвргавати“? Подвргавање (заједно са несигурношћу и страхом које оно собом носи) можемо наћи у многим областима живота, а можда је најкарактеристичније место за то војска. У свакој војсци постоји једносмерни субординационизам: обичан војник подвргнут је десетару, овај воднику, овај, капетану, итд, итд. све до генерала. И то је уобичајено значење речи подвргавање (ὑποταγή). Но, можемо ли нпр. замислити војску у којој постоји не субординационистичко него „узајамно подвргавање“, где се обичан војник подвргава капетану или капетан пуковнику а овај генералу (што звучи уобичајено), али се такође истовремено и генерал подвргава обичном војнику, пуковник капетану итд, итд, тј. свако свакоме (што звучи крајње неуобичајено и готово неизводљиво)? На ово се обично одговара да таква војска не би могла ни постојати, тј. да у том случају уопште и не би била војска. Дакле, „узајамно подвргавање“ у војсци, а ни у свим слично структурисаним организацијама, заправо уопште није могуће. Што значи или да тако нешто уопште није могуће (будући самопротивречно) или да је могуће (додуше у неуобичајеном смислу речи ὑποταγή) али да га треба потражити на (сасвим) другом месту. Као што је нпр. Црква.
Ово је врло важно запазити, јер Игњатије захтева да у Цркви постоји управо „узајамно подвргавање“, што значи да Црква не може и не сме бити устројена као војска (мада се она често, рекао бих пречесто, управо тако схвата). Наиме, „узајамно подвргавање“ у смислу уобичајене субординацијске подређености једних другима просто није могуће, јер или ће први бити подређен другоме или други првоме. Нпр. Петар и Павле се не могу „потчињавати један другом“ тако што ће Петар бити на хијерархијској лествици надређен, а Павле подређен, и истовремено и Павле бити надређен, а Петар подређен. Дакле субординацијско „подређивање једних другима“ је contradictio in adiecto. Рећи да Игњатије тако нешто заговара значило би потценити његов елементарни здрав разум. Према томе, уколико би појам „потчињавања“ имао искључиво хијерархијско-субордионистичко значење, онда би Игњатијев (и не само његов) израз „узајамно потчињавање“ или „потчињавање једних другима“ био самопротивречан.
Отуда смисао овог израза очигледно треба тражити на другој страни, мање војно-хијерархијско-субордионистичкој, а више благодатно-јеванђељској, јер тамо га једино и можемо пронаћи. А то значи: у узајамном поштовању (Петар поштује Павла, али исто тако и Павле поштује Петра), у давању првенства (Петар даје првенство Павлу, али и Павле даје првенство Петру), у нетражењу ничега само за себе (Петар не тражи да само он буде поштован или вољен, али ни Павле такође), у дуготрпљењу (Петар дуго трпи Павлове слабости, али и Павле Петрове), у незавиђењу (Петар не завиди Павлу као што ни Павле не завиди Петру), у негордељивости (Петар се не горди над Павлом, али ни Павле се не горди над Петром), у узајамном ношењу бремена (Петар носи и Павлово бреме, али и Павле без роптања Петрово), у чињењу другога већим од себе (Петар каже: Павле је већи од мене, а Павле: Петар је већи од мене) итд. – једном речју смисао израза „узајамно потчињавање“ треба тражити у узајамној љубави. И једино ту он може имати смисла. И као што је хијерархијска потчињеност пример немогуће „узајамности“, тако је хришћанска љубав пример могуће (и једино пожељне) „узајамности“.
Погледајмо сада да ли је ова замисао о „узајамном подвргавању“ нека Игњатијева новотарија, или је тако нешто у Цркви постојало и пре њега? Врло је вероватно да се, заговарајући ову идеју, Игњатије ослања на Прву посланицу апостола Петра где овај хришћанима поручује: „сви пригрлите смиреноумље покоравајући се једни другима“ (1Пет 5, 5) или пак на Посланицу Ефесцима његовог омиљеног апостола Павла, у којој он хришћанима саветује: „покоравајте се један другоме“ (Еф 5, 21). Такође је могуће да се Игњатије у овоме угледа на св. Климента Римског који хришћанима у Коринту поручује „да се свако потчињава свом ближњем“ (1 Кор 38, 1). Све су ово хришћански писци највишег и трајног ауторитета у Цркви чије је списе Игњатије познавао и готово сигурно ову концепцију о хришћанској љубави као „узајамном потчињавању“ као суштински важну за јединство и опстанак Цркве преузео од њих. Као што је вероватно да ју је св. Поликарп преузео од њега када Филипљанима сугерише: „Сви се подвргавајте једни другима“.
После ових ранохришћанских писаца идеју о „узајамном подвргавању“ налазимо и код познијих отаца Цркве. Интересантно је да међу њима Ориген Исповедник, св. Јероним и св. Јован Златоусти ову идеју промовишу сви подстакнути коментарисањем Павлове Посланице Ефежанима 5, 31 где се говори о односу мужа и жене, али је још интересантније да ни један од њих тројице Павлов израз „узајамно потчињавање“ не примењује на тај однос, (као што то не чини ниједан хришћански писац пре 19. века), него је преноси на општи однос владања и потчињавања. Ориген и Јероним је примењују на однос клира и лаоса, а Златоусти на однос господара и слуге.
Ориген, пишући вероватно први коментар на Посланицу Ефежанима 5, 31 св. апостола Павла, потпуно је уверен да овај говори управо о узајамном потчињавању свих хришћана: „Он [Павле] каже Покоравајте се једни другима у страху Божијем [Еф 5, 21]. Ово потпуно поништава сваку жељу за владањем и првенством. Следећа [Павлова] заповест је дата свима, ‘jер иако сам слободан од свих, свима себе учиних слугом, да би их све придобио’ [1Кор 5, 13, курзив ВП]. Ово такође прописује и [Павлова] заповест која каже: ‘Служите једни другима’ [Гал 5, 13]“.
Јероним, најутицајнији егзегет латинофоне цркве, (очигледно се ослањајући на поменуто Оригеново тумачење апостола Павла) пише: „Нека епископи чују ове речи (‘Покоравајући се једни другима у страху Божијем, Еф 5, 21), нека их чују презвитери, нека их чују сви други учитељи, да би се могли покоравати онима који су им покорни и опонашати апостола који каже – ‘Будући слободан од свих, свима себе учиних слугом, да их што више придобијем’ (1Кор 9, 19), и на другом месту – ‘Из љубави служите једни другима’ (Гал 5, 13)“.
А Јован Златоусти, најутицајнији егзегет грекофоне цркве, пише: „Нека буде размене служења и потчињавања. Јер тада неће бити ропског служења. Нека један не седи у рангу слободњака, а други у рангу роба. Радије, боље би било да и господари и робови буду слуге једни другима“. У овом кратком осврту не можемо наставити овај низ, али можемо скренути пажњу на један врло специфичан случај – теолога чија реч има изузетну тежину – св. Григорија Богослова.
Григорије теолошки иде још даље од свих поменутих учитеља Цркве када каже да: „као што се Син потчињава Оцу, тако се и Отац [потчињава] Сину“ (Беседа 30, 5). Ни овде, као наравно ни код Петра, Павла, Климента, Игњатија, Поликарпа, Оригена, Јеронима и Златоустог „потчињавање“ не може бити субординацијско. Отац може бити већи од Сина, али му није „надређен“, нити је Син Оцу „подређен“, што значи да у њиховом међусобном односу нема субординационизма. Једно је поредак (τάξις), а нешто сасвим друго субординација. У Светој Тројици постоји поредак, али не и субординација. Ако Црква треба да одражава Тројицу, онда и у њој мора да важи исто: мора да постоји поредак, али не сме да постоји субординација. Јер, ако је небеско стање односа Оца и Сина парадигматично за Цркву, а за Игњатија (и небројене друге свете оце) је управо то случај, онда и у Цркви треба да влада управо тај, а не неки други тип „потчињавања“.
Многи епископи, по људској слабости, сањаре о некаквом друкчијем потчињавању, сличном оном војничком, њима привлачнијем, о чему и маштају, а често такву врсту једносмерног и безусловног потчињавања (субординације) и спроводе у дело – једни зато што искрено, иако потпуно погрешно, верују да је потчињавање у Цркви налик на оно у војсци, иако му у ствари не може бити опречније, а други просто из неостварених амбиција или чак ниских лукративних страсти. У таквим случајевима морали бисмо их подсетити на оно схватање „узајамности“ у потчињавању о каквом недвосмислено сведоче свети апостоли Петар и Павле, као и њихови следбеници св. Климент Римски, св. Игњатије Антиохијски Богоносац, св. Поликарп Смирнски, Ориген Исповедник, св. Јероним, св. Јован Златоусти и св. Григорије Богослов, да се овде задржимо само на њима.
Ако бисмо послушали ове набројане (и многе ненабројане) оце и учитеље Цркве, тада бисмо уместо у Цркви завладалог овосветског концепта потчињавања као хијерархијско-војно-субординационистичког, а које неминовно прате и нелагодност и страх потчињених, вратили онај изворни, апостолски и отачки, а Цркви једино примерен концепт подређивања – онај слободни благодатно-љубавни. Можда парадоксалан, као толико тога у хришћанству, какво је нпр. (не мање парадоксално, али за хришћанство суштинско) – вршење власти као служење. Јер, једносмерно потчињавање и њиме изазван страх никако не иду заједно са љубављу без које је Црква само празна љуштура. О томе бескомпромисно сведочи св. Јован Богослов говорећи да „у љубави неме страха, него савршена љубав изгони страх напоље“ (1 Јов 4, 18). Зато се и ми окренимо оном најбољем у себи (јер оно увек потиче од Бога) па послушајмо поменуте светитеље и не потчињавајмо другог држећи га у страху, пошто то не доликује ученицима Христовим, него се радије „потчињавајмо једни другима“ тако што ћемо се узајамно поштовати, чувати, волети и пожртвовано једни другима носити бремена чинећи један другог већим од себе. Једино по томе ће, како нас је уосталом сам Исус упозоравао, они изван Цркве препознати да смо ми Црква, и једино тако ћемо заиста суштински и бити Црква, а не само споља личити на њу.
